Milomir Mikan Marinović – Recenzija knjige ‘Kao na filmu’ Dušice Žegarac

Milomir Mikan Marinović i unuk ViktorMilomir Mikan Marinović i unuk ViktorPriznajem da su me memoari „Kao na filmu", dok sam ih čitao još uvek kao manuskript , namah oduševili sentimentom koji su u meni probudili.

Nekakao u isto vreme kad i gospođa Žegarac započeo sam i sam svoju „veliku avanturu filma", da se poslužim ovde naslovom kultne knjižice mog profesora filmske teorije Dr Dušana – Duce Stojanovića. Čitajući „Kao na filmu" imao sam utisak da se kao Ivica i Marica, od kamenčića do kamenčića, od filma do filma, od jednog do drugog bioskopa u kome sam neki film po prvi put gledao, ponovo krećem kroz ostavštinu jedne kinematografije koja više ne postoji. Ali kako nam je to poručio Andre Bazen, esencijalno svojstvo filma – živih slika kako su novi medij u početku opisivali – je u prisutnoj odsutnosti. Svaka filmska prošlost je sadašnjost u vremenu projekcije filma. I kao i uvek kad su u pitanju doživljaji sentimentalne naravi „Kao na filmu" je pokrenuo i moj fantomski bioskop koji svako od nas ima u glavi, sinkopiranu projekciju filmskih scena koje su nam ostale zabeležene u pamćenju i koje su nam u pamćenju ostale kao kratke zabeleške o doživljaju koji smo imali davnih dana, kad smo film prvi put videli.

Ono što je značajno, jedinstveno i vredno u „Kao na filmu" ne proizilazi naravno iz sentimenta nekog čitaoca, pa makar da je ovaj i onaj „idealni čitalac" na koga pisac misli dok piše. Vrednost ove knjige proizilazi iz jedinstvenih osobina njenog autora. Dušica Žegarac je u punom smislu te reči dugovremeni učesnik i svedok jugoslovenske kinematografije i post–jugoslovenske filmske produkcije. Sama po sebi ova izuzetna pozicija svedoka koji o svom subjektu svedočenja priča sa iskustvom nekoga ko je „bio unutra" u Dušicinom slučaju je imala i još jednu, dodatnu izuzetnost.

Dušica ŽegaracDušica ŽegaracJedna od karakteristika kinematografije o kojoj nam Dušica iznosi svoja sećanja, opaske i mišljenja, bila je i kratak vek glumačkih zvezdi. Veliki je broj glumaca, ili još češće glumica koji su se pojavlli „po prvi put na filmu" često i u glavnim ulogama, dobili punu pažnju fimske kritike i pisaca filmskih kritika i prikaza o filmu, ponekad i poneku od zlatnih, srebrnih i bronzanih Arena na festivalu u Puli i posle toga nestali sa filmskih ekrana ili se u najboljem slučaju pojavili u još dva – tri filma. U pozadini ove prakse je bio ekstremni koncept autorske kinematografije sa autokratskom pozicijom filmskih reditelja koji su stalno pokušavali da budu drugačiji i jedinstveni, bez obzira na šta će film na kraju ličiti, pa im se činilo da im nova glumačka lica u tome mogu pomoći. Dušica Žegarac je ekstemno redak izuzetak iz ove prakse.

Od debija u Devetom krugu (1960) pa sve do današnjih dana Dušica Žegarac je stalno prisutna glumačka pojava na filmskim i televizijskim ekranima. Ni jeda opus jugoslovenskih autorskih veličina, ili pre svega filmskih reditelja, ne može se naći provučen kroz poluvekovni glavni tok u pravljenju filmova na našim prostorima, rastegnut kroz rast i odrastanje, amplitude i oštre uspone, kao što je to slučaj sa Dučičinim glumačkim radom. Ono što je pri tom bilo dodatno nestandardno bilo je Dušičino uporno izbegavanje da se koristi interesom publike za glumački život van uloga na filmu, da drugim rečima uporno i istrajno odbija da bude celebrity jugoslovenskog filma onako i onoliko kako su to mnoge druge njene kolege pokušavale i s vremena na vreme i uspevale. U jugoslovenskim i post–jugoslovenskim kinematografskim uslovima gde ne postoje glumačke agencije i casting agenti ova jedinstvenost je mogla da proistekne jedino iz jedinstvenih umetničkih svojstava. Zato mi se „Kao na filmu" čini kao delo autora koji je jako dugo odbijao da govori, čekajući da za to dođe pravo vreme.

'Kao na filmu', Dušica Žegarac'Kao na filmu', Dušica ŽegaracNesumnjivo, ono što su, kao konačni proizvod Dušičinog glumačkog rada, gledaoci mogli da vide na bioskopskom i televizijskom ekranu, proizilazilo je iz jedinstvenog i retkog, elektrificirajućeg odnosa između kamere i ljudskog objekta što stoji pred njom. Jednostavno, filmska kamera je bila u strasnom odnosu sa Žegarčevom, snimajući njeno lice, gestove, pokrete pogledom zaljubljenika koji uživa u vizuelnom zadovoljstvu što mu predmet obožavanja pruža. Rekao bih da je Dušica u ovom smislu unikatna pojava u istoriji jugoslovenske kinematografije čiji je ogroman propust, nedostatak i nemoć u tome što za Dušicu nikada nije bio napisan scenarij koji bi maksimizirao ovu opijajuću radijaciju kojom je sa ekrana zračila. Nažalost, Dušica nije imala tu sreću, kao nekoliko diva evropskog filma da ima i svog filmskog reditelja koji bi imao dovoljno kreativnog potencijala da njen glumački potencijal maksimalno iskoristi, na zadovoljstvo filmskih gledalaca pre svega. Svejedno, filmskim rediteljima Dušica nije mogla da nestane iz vidokruga čak i kad i bukvalno „nije bila tu" i kada je izgledalo, shodno njenoj upornosti u davanju prioriteta privatnom životu, da je prestala sa glumačkim radom. U toliko naslov knjige „Kao na filmu" ne treba mešati sa frazom kojom se opisuje nečiji, ne tako ordinarni život. „Kao na filmu" je knjiga o tome šta se dešava u kratkom životu nastajanja nekog filma što i jeste najčešće „kao na filmu".

Zahvaljujući svojoj jedinstvenoj poziciji iskustvo Žegarčeve obuhvata nekoliko najznačajnijih faza jugoslovenske kinematografije i rad sa rediteljima nekoliko generacija. Od početaka u fazi soc–neorealizma pa preko filmova moderne iz šezdesetih i Crnog talasa u njenom okviru i Češke škole i njenih savremenika u sedamdesetim i osamdesetim sve do čvrstih žanrova post–jugoslovnske tranzicione faze. Samo po sebi i po svemu ovo je izuzetno interesantno iskustvo ali ono što iz „Kao na filmu" izbija kao primarna, retko kvalitetno svojstvo pisca jeste Dušičina fenomenalna memorija. I tu smo kod najznačjanijeg sadržaja memoarskih zapisa „Kao na filmu". Nezavisno od sentimentalnih prisećanja pojedinih čitalaca i glumačkih ostvarenja pisca knjige utisnutih u memoriju filmskih gledalaca tu je izuzetno vredna i obimna zbirka faktografskih podataka. Od filma do filma, od lokacije do lokacije, od godine do godine. Za svakog ko se u buduće bude interesovao za istoriju jugoslovenkse kinematografije memoarske beleške Dušice Žegarac će biti neizbežna referenca.

Dušica ŽegaracDušica ŽegaracPre tridesetak godina Ranko Munitić, skoro usamljen u svom filmsko–kritičarskom naporu da detaljno i iscrpno prati šta se događa u jugoslovenskoj kinematografiji, pisao je kako "Jugoslavenska kinematografija u potpunosti je lišena svijesti o vlastitoj tradiciji: ona, stoga ( - ) ne brine o filmovima koje je proizvela pre dvadeset ili trideset godina, zapostavlja čitava područja svog delovanja i razvitka . . . Takvo nipodaštavanje vlastite prakse retardira je i na iskustvenom planu: ponavljaju se, u pravilnim intervalima, greške gotovo identične po profilu i karakteru, svake godine izriču se istine rečene već (i zaboravljene) tokom predhodne decenije."1 Rankova primedba se odnosila pre svega na jugoslovensku filmsku kritiku koja je iz mnogih razloga zaboravila da obavi svoj posao. Srećom našao se i jedan učesnik i svedok – Dušica Žegarac koja nije zaboravila a imala je volje i samopožrtvovanja da to sve što je upamtila pretoči u „Kao na filmu".

Za one koji će u ovoj knjizi videti pre knjigu ličnih uspomena nego knjigu o jugoslovenskom filmu naveo bih nešto što je pre četri decenije napisao jedan engleski svedok i učesnik početne, uzbudljive, pionirske epohe filma kao umetnosti: „Ne izvinjavam se što sve ovo iznosim u obliku autobiografskog zapisa jer što bolje budete poznavali svedoka to ćete moći vernije prosuditi pripovest koju vam je ispričao".2

 


1 Ranko Munitić, Jugoslavenski filmski slučaj, Marjan film, Split, 1980. s. 187.
2 Ivor Montagu, With Eisenstein in Hollywood, Seven Seas Publisher, Berlin, 1968. s. 12.