Mihailo Ristić – Sećanje autora-umetnika na nastup...

... U PROSTORU "NOVA OSEĆAJNOST" (Stara pivara, Skadarlija, Beograd)
SREDINOM OSAMDESETIH GODINA PROŠLOG VEKA

Mihailo RistićMihailo RistićZa umetnika ništa ne predstavlja veći napor od pisanja teksta u kome on ili ona treba da predstave neko određeno delo ili aktivnost koje je realizovano pre više od tri decenije a da to ne zvući isuviše napadno, suvoparno, prtenciozno, samohvalisavo, patetično ili čak nebulozno. No, ipak, treba i vredi pokušati...

Navedeni nastup u vidu multimedijalnog performansa, video-projekcija, kao i interakcije / kolektivne akcije sa publikom, izveden je jednog kišnog dana u tri čina u Beogradu u okviru Godo Fest-a (organizatori: KPGT, Nova osećajnost, Art Film, itd.), avgusta meseca 1984. godine. Koncept nastupa je bio relativnom smeo ali potpuno u skladu sa mojim tadašnjim i sadašnjim preokupacijama u vizuelnoj umetnosti/filmu/videu. Budući da veliki deo mojih istraživanja u okviru likovnog izražavanja predstavljaju pokušaje promatranja, analize, no i adekvatnog umetničkog predstavljanja veoma složenih tema odnosa života i umetničkog stvaralaštva, tom prilikom sam imao poprilično ambicioznu zamisao da nekako pokušam da sjedinim svoje raznorodne i višemedijske likovno-umetničke preokupacije sa teatrom i dramom, to jest da objedinim svoja dramski iskazana performativna razmatranja, traganja i pripovedništvo sa svojim likovnim stvaralaštvom, kao i sa, u izvesnoj meri, filozofsko-estetičkim promišljanjima naše zajedničke sveprisutne ljudske drame postojanja, drame čiji smo svi ravnopravni akteri, i gde je svačija uloga najverovatnije u potpunosti zadata ili "režirana", ali gde barem stičemo utisak nekakvog slučajnog događanja, događanja i delanja koji nam se čine da su možda čak i slobodno-voljni.

Traganja i eksploracije kojima se bavim najčešće obuhvataju raznorodne stohastičke ili, drugačije rečeno, aleatorske postupke, kao i pristupe spoznaji i samo-spoznaji u okviru širokog polja multimedijalnog umetničkog delanja, preispitivanja fenomena umetničkog stvaranja, i neizostavne nedokučive "mistične" inspiracije koja je obilato prožeta fragmentima usvojenih kulturnih i stilskih obrazaca ljudskih civilizacijskih saznanja i formi izražavanja. Stoga, zadatak da se i dramaturški valjano izgradi struktura zamišljenog nastupa ili predstave nije bio nimalo lak zahvat.

Moja zamisao je bila da pokušam da stvorim jedan smislen ali i dinamički ambijent koji istovremeno predstavlja pozornicu ali i umetničko-scenogafsku intervenciju u prostoru gde zapravo cela scena postaje umetničko delo u okviru koga se odigravaju višeslojne dramske radnje. Pozamašni prostor scene sastojao se od tri celine ukupne dužine od preko devet metara: prva scenska "kulisa", dužine četiri''ikonostas'' sa ''mrtvom prirodom''''ikonostas'' sa ''mrtvom prirodom'' metra (ulevo od gledališta) je bila autentična in situ umetnička instalacija realizovana u vidu slike-kulise na belom platnu (dimenzija 400 x 200 cm): Instalacija je bila sastavljena od većeg broja visećih artefakata i raznih nađenih predmeta, tj. grana drveća, polutki osušenog kokosa, drvenih maski, raznog kamenja, sušenog drveta, komada industrijski sečenog lipovog drveta, osušenog kukuruza na klipu, osušenih tikvi, itd, koji su bili postavljeni i izloženi kao simboli prirode i prirodnih elemenata, i kao elemenata iz prirode koje je čovek uzeo i prisvojio da bi ih obrađivao ili prerađivao. Instalacija je bila pomalo subverzivno zamišljena kao neki mali "ikonostas" sa "mrtvom prirodom", tj. sa dvojnom funkcijom kritike i omaža/slavljenja... Središni element scenografije, nalik na neki oltar, sastojao se od belih kulisa gde su bila postavljena četiri TV ekrana. Oko samih ekrana, bili su takođe postavljeni artefakti od prirodnih materijala, npr., drvena maska, sušene tikve kao simboli obilja i plodnosti zemlje, i drugi predmeti, i predstavljali su logički i scenski produžetak instalacije. (dimenzija 200 x 200 cm). Treći scenografsko-umetnički element je bila postavka "spremnog" ali još neoslikanog belog platna (ukupne dimenzija 360 x 200 cm)...

Sve je bilo spremno, čekalo se samo da "predstava" počne... Prvi deo ili Prvi čin, sastojao se od projekcije mojih video-radova (jednokanalnih, dvokanalnih i višekanalnih) u trajanju od 60-tak minuta. Zanimljivo je da su sami video-radovi obilovali raznim zvučnim i vizuelnim diskursima na temu umetnosti i života, auto refleksijama raznih vrsta, preispitivanjima smisla umetnosti, kao i svojevrsnom demistifikacijom samog umetničkog čina i procesa, ali i same ličnosti autora u ispovedničkom i kritičkom tonu... Na programu te večeri su bila dela "Video, film, audio i ego vode ljubav jedni s drugim", "Kreativni impuls", "Ego-umetnost spoljašnjeg izgleda i ponašanja" i drugi video-radovi.

U Drugom činu ili delu dolazi do daljeg razvoja fabule i mitskih tematika... Izveden je multimedijalni performans koji se sastojao od prikladnih uvodnih napomena (prologa u vidu malog traktata) zatim insceniranih ritualnih radnji fuzionisanja vizuelno-mitskih i alegorijskih elemenata i svojevrsnog "šaranja" po publici sa projektorom u rukama moje malenkosti, tj. rasprostiranjem i kretanjem filmske projekcije po celokupnom prostoru, uključujući pod, plafon, i sopstveno telo. Filmska projekcija se sastojala od mog snimka Indijskog Okeana (filmska projekcija sa kino-projektora se stalno ponavljala jer je celuloidna filmska traka bila zalepljena u petlji). Takođe, filmskom projekcijom sam ritmički šarao i po ambijentalnoj postavci sa artefaktima koji su bili postavljeni u vidu instalacije, zatim po zidovima (oko oltarske formacije) sa četiri TV monitora. Autorsko mističko-simboličko ritualno spajanje slike i predstave čovekovih praiskonskih postojbina (okeana) sa izloženim "delima" prirode/Tvorca/Univerzalnog Uma, posredovano autorovom instalacijom, prostorom i gledaocima/pozorišnom publikom označavalo je čin i aktivnost međusobnog prožimanja bića i stvari u Vasioni, smisao stvaralaštva, ljubav i Tvorčev dar.

Treći čin, koji se bez pauze nastavio na prethodni, sastojao se od poziva na učešće u multimedijalnoj stvaralačkoj interakciji gde je autora pozvao celokupnu publiku na umetničku igru, na čin interaktivnog/kolektivnog stvaralaštva ponudivši konkretan prostor, kontekst, opremu i čitavu scenu za realizaciju ove zamisli. Publika, tj., učesnici su otpočeli svoju stvaralačku igru manipulacijom nekoliko video-kamera i TV monitora, sviranjem elektronske klavijature-sintesajzera, blok flauti, zvečki, udaraljki, Zorica Jevremović i Mihailo Ristić (snimili gledaoci...)Zorica Jevremović i Mihailo Ristić (snimili gledaoci...)itd. Zatim dolazi do naboja aktivnosti... Poziv na kolektivno stvaralaštvo i oslobađanje od stega, sada kulminiraju u akciji islikavanja ogromnih belih pripremljenih površina sa bojama i slikarskim četkama (platna su bila razapeta na zidu udesno, pored osnovne scene). Na podu, kao dodatna dramska interpolacija, bili su izloženi moji tekstualni radovi koji su se sastojali od ispisanih pojmova-koncepata samo-refleksivne prirode, koji su se odnosili na sam čin stvaralaštva, na neka filozofska pitanja, socijalne i psihološke fenomene, probleme umetničkog i kulturnog stvaralaštva, na indentitet umetnika, i na same fenomene interaktivnosti i kolektivnog stvaralaštva. Tekstualni radovi su bili tako postavljeni i razmešteni da imaju dvojaku funkciju. Prva funkcija je zaštita poda prostora od prskanja i stvaranja mrlja bojom, druga funkcija ili namera je bila da se ostvari interaktivno uslojavanje unapred pripremljenih "podsticajnih" i kritičkih pojmova i kategorija, sa iskapalim bojama/nasumičnim prskanim formama koje su nastajale tokom kolektivne slikarske akcije i interakcije. Fleke, mrlje i šare bivale su novi "apstraktno ekspresionistički" stohastički sloj na listovima hartije koji su sadržavali tekstove i parole-slogane...

Dramsko/psihološko razrešenje i oslobađanje je poprimilo i svoj praktični oblik, jer su dileme monoloških/dijaloških/diskurzivnih narativno-misaonih slojeva iz prethodna dva čina sada bivala (na svesnom/podsvesnom i nesvesnom nivou) i otelotvorena u zajedničkoj stvaralačkoj igri.

Kako je odmicalo vreme, autor scensko-dramskog nastupa (ili ti Ja) je u jednom trenutku zamenio mesto sa publikom ostavši potpuno sam na gledalištu, dok su skoro svi doskorašnji gledaoci (koji su izdržali do Trećeg čina) sada postali autori-stvaraoci koji su se aktivno poigravali sa svim ponuđenim sadržajima na proširenoj umetničkoj sceni. Celokupni prostor i okruženje tako su postali pozornica i platno i ambijent (ili čak prošireni ekran za vizuelna istraživanja, igre, eksperimentisanje sa video-kamerama i televizijom zatvorenog kruga... Učesnici su u naletu svog velikog nadahnuća proširivali granice umetničke spoznaje i iskustva. Tragali su svuda oko sebe; istraživali i obuhvatali svodove, podove, stubove, svoja tela i tela i lica svojih sagovornika, svojih "objekata". Istraživali su forme, fakture, situacije i relacije. Sve iz okruženja ili iz duše stavljano je u kontekst umetničkog promatranja.

Na kraju može se slobodno reći, uzimajući u obzir ne baš malu cenu ulaznica za ovu pozorišno-scensku predstavu, da su gledaoci ipak bili na solidnom dobitku. Pored tradicionalne forme "uživljavanja" u prikazanom književno-dramskom predstavljanju životnih priča, tema i dilema - gde gledaoci sami u svojoj mašti, tokom recepcije ponuđenog književno-dramskog dela, dalje oblikuju izloženu građu i sadržaj – takođe je stvorena situacija u kojoj ti isti gledaoci dobijaju i koriste priliku, da u realnom životu, na stvaran i direktan način, i sami postanu protagonisti/akteri svekolike i burne drame stvaralaštva i života.

Razumljivo, za takav njihov poduhvat potrebno je mnogo volje, uistinu nepokolebljive volje za igrom i istraživanjem, i zaista velika odvažnost... Sa velikom radošću se sećam da je meni bila dodeljena ta najveća čast da budem u ulozi domaćina tom priliikom, čast u pružanju iskrenih podsticaja, kolektivnom stvaralaštvu i razmeni iskustva. U stvari, već ranije tokom te iste večeri, u trenutku kada sam u potpunosti bio zamenio mesto sa gledaocima (ja ostao u gledalištu a svi ostali bili u kreativnoj akciji na pozornici), intuitivno, ali i racionalno, shvatio sam suštinsku univerzalnost ljudskog stvaralačkog poriva... Tvorčev dar i priliku, u bezbrojnom mnoštvu oblika... Evoluiramo... Dobili smo šansu, na nama je sada odgovornost...

Mihailo Ristić

View the embedded image gallery online at:
https://www.mediantrop.rankomunitic.org/mihailo-ristic-secanje-autora-umetnika-na-nastup?tmpl=component&print=1&page=#sigProGalleria52a7543c4e