Irena Šentevska - KPGT ili Pozoriše kao 'oslobođena teritorija'
Irena Šentevska
Pesnik na brodu Galeb Foto: Arhiva KPGTKao 'projekat' koji je od samih začetaka 'jugoslovenske ideje' imao političku i kulturnu dimenziju, Jugoslavija (i kada je pokušavala) nije uspela da stvori 'jugoslovensku umetnost'. Podređeni partikularnim (republičkim) i lokalnim 'svetovima umetnosti' umetnici su se retko upuštali u problematizaciju 'jugoslovenstva' i (odsustva) zajedničkog identiteta koji bi državu u kojoj su delovali trebalo da 'drži na okupu'. U ovom smislu delovanje Ljubiše Ristića u okviru vlastitog projekta KPGT (Kazalište Pozorište Gledališče Teatar) može se posmatrati kao izuzetak od tog 'pravila'. Osim što je jedan od retkih umetničkih projekata koji je artikulisao odnos prema 'jugoslovenstvu' i 'jugoslovenskom kulturnom prostoru', ugradivši ga u same osnove svog umetničkog izraza, KPGT predstavlja i redak primer kontinualnog umetničkog delovanja u jugoslovenskom i post-jugoslovenskom kontekstu koji obuhvata više od tri decenije. U različitim 'životnim' fazama KPGT se nalazio u različitim institucionalnim odnosima prema 'državnom aparatu', ali je u svakoj od njih 'simptomatski' manifestovao složen odnos između umetnosti i politike – u društvenom kontekstu koji se neprestano menja. KPGT je na različite načine morao da se bori za 'prostor' unutar jugoslovenskog 'sistema umetnosti' u kome bi bilo mesta za Ristićeve autorske zamisli i poetičke inovacije. Na ovom mestu bavimo se borbom KPGT-a za fizički prostor u kojem su Ljubiša Ristić i njegovi saradnici mogli da realizuju svoje kreativne zamisli. U ovoj borbi KPGT je često bivao i dobitnik i gubitnik.
KPGT je na jugoslovenskoj pozorišnoj sceni sedamdesetih godina inaugurisao jedinstvenu mešavinu institucionalnog i 'alternativnog', dotiranog i samofinansirajućeg, građanskog i socijalističkog, tradicionalnog i avangardnog, elitnog i masovnog... U predstavama KPGT-a, u pozorišnim kućama i nekonvencionalnim ambijentima nastupaju prvaci repertoarskih teatara uporedo s neafirmisanim 'slobodnjacima'. Ristićev 'novi barok' podrazumeva eklektičko poigravanje s istorijom pozorišta, političkom i društvenom istorijom – uz eksperimente s raznorodnim umetničkim i medijskim formama: operom, baletom, popularnom muzikom, televizijom, filmom...KPGT se 'nediskriminativno' obraća pripadnicima veoma različitih društvenih grupacija u tadašnjoj SFRJ: kulturni establišment Jugoslavije sedeo je na improvizovanim sedištima Radničkog sveučilišta 'Moša Pijade' u Zagrebu ili Studentskog kulturnog centra u Beogradu (dva 'najuigranija' KPGT prostora) rame uz rame s tipičnim predstavnicima 'potkultura'. Unutar jugoslovenske umetničke scene, KPGT predstavlja jedan od retkih pokušaja da se „pakt između republičkih birokratija i nacionalnih inteligencija, sklopljen tokom sedamdesetih godina, ne samo razobliči, već i dovede u pitanje"1 , ističući u prvi plan multinacionalnost i multikulturalnost 'zamišljene jugoslovenske zajednice'. Zahvaljujući pažljivo vođenim medijskim kampanjama i izrazitoj mobilnosti trupe, veoma posećene predstave KPGT-a (igrane u prostorima kao što su školska dvorišta, domovi kulture i sportske dvorane) smišljeno dovode u pitanje republičke (nacionalne) 'granice' i barijere.
Faza 1: 'Partizansko ratovanje'
Oslobodjenje Skoplja Foto: Arhiva KPGTPribegavši 'strategiji proleterskih brigada' u 'partizanskom ratovanju' (kako Ljubiša Ristić naziva sopstvenu borbu s jugoslovenskim kulturnim establišmentom za simbolički i fizički 'manevarski' prostor za umetničko delovanje) KPGT uspostavlja jedinstven modus operandi u kulturno-političkom sistemu u kome su profesionalne nezavisne pozorišne trupe (za razliku od subvencionisanih amaterskih i studentskih pozorišta) bile teško održive izvan sistema finansiranja uz pomoć SIZ-ova. Inauguralni period KPGT-a predstavlja rad na predstavi Oslobođenje Skopja (Osvoboditev Skopja) prema tekstu ljubljanskog pozorišnog reditelja Dušana Jovanovića i u režiji Ljubiše Ristića. Radna zajednica 'Oslobođenje Skopja' – grupa umetnika iz cele Jugoslavije (na čelu s Ljubišom Ristićem, Nadom Kokotović, Dušanom Jovanovićem i Radetom Šerbedžijom) – okupila se 1977. godine u Zagrebu oko ovog zajedničkog projekta u produkciji (u to vreme 'agilnog i slobodoumnog') Centra za kulturnu djelatnost Socijalističkog saveza omladine Zagreba, premijerno izvedenog u jednom srednjoškolskom dvorištu. Kada joj je lokalna urbanistička uprava uskratila dozvolu da šator s toplim vazduhom nabavljen u Istočnoj Nemačkoj postavi u Novom Zagrebu, trupa je Oslobođenje Skopja odigrala u dva dvorišta Gornjeg Grada u Habdelićevoj (Lapidarij). 'Nekonvencionalna' obrada tematike iz narodno-oslobodilačke borbe (koja je naišla na brojne otpore i osporavanja političkog i kulturnog establišmenta, od Skoplja do Ljubljane) učinila je ovu predstavu pozorišnim događajem sezone.
Na XXV Splitskom ljetu 1979. KPGT je izveo projekat 1918. Miroslavu Krleži (koprodukcija s HNK u Splitu) koji je imao 'praizvedbu' na splitskom Kašteletu. (Krležin zapis iz 1942. godine Pijana novembarska noć 1918. predstavlja i svojevrsno pozorišno preispitivanje jugoslovenske ideje.) Pored angažmana u 'vaninstitucionalnom' KPGT-u Ljubiša Ristić i Nada Kokotović nastavljaju saradnju s vodećim pozorišnim kućama u Jugoslaviji. U Hrvatskoj, to su prvenstveno HNK u Zagrebu, gde realizuju predstave prema tekstovima Slobodana Šnajdera Kamov, smrtopis (1978.) i San Marina Držića (1980.) i HNK u Splitu gde postavljaju Hamleta (Rade Šerbedžija) (1980.) i Lizistratu (1983.)
Misa u A molu Foto: Arhiva KPGTGodine 1980. u 'podrumu' (Spodnja dvorana) Slovenskog mladinskog gledališča u Ljubljani nastala je jedna od 'kanonskih' predstava Ljubiše Ristića, Misa u A – molu, slobodna interpretacija literarnog predloška Danila Kiša – novele 'Grobnica za Borisa Davidoviča' (1976.) koja je uzburkala jugoslovensku javnost Kišovim književnim tretmanom Staljinove epohe. Za pozorišne krugove ovaj projekat predstavljao je dugo pripreman raskid s jugoslovenskom pozorišnom praksom i estetikom koja obeležava posleratni period, stekavši amblematski status. Misa u A – molu je 1981. godine proglašena za najbolju predstavu 15. Bitefa, kao prva jugoslovenska produkcija kojoj je ukazano takvo priznanje.
'Brand name' KPGT ulazi u upotrebu krajem 1981. godine, na plakatu Borisa Bućana za predstavu Karamazovi prema tekstu Dušana Jovanovića s 'golootočkom' tematikom. Kao svojevrsni nastavak Oslobođenja Skopja, Karamazovi nastavljaju tamo gde se prekinula radnja prethodne drame, ali je zadržan i način organizovanja umetničke produkcije, putem radne zajednice u kojoj se, dogovorom svih učesnika, rad ulaže besplatno.
U januaru 1981. (za tu priliku nazvana) The Zagreb Theatre Company na otvaranju međunarodnog pozorišnog festivala u Sidneju izvodi Oslobođenje Skopja na terenu nekadašnjeg kolonijalnog zatvora Darlinghurst (East Sydney Technical College), u februaru gostuje u Melburnu i Pertu, u Sidneju snima 90-minutnu TV verziju predstave za Channel 0/28 i osvaja značajne nagrade. Nakon uspeha u Australiji usledio je poziv na međunarodni pozorišni festival u Denveru – jedini internacionalni festival koji je te godine održan u SAD. Oslobođenje Skopja izvodi se među kućama iz XIX veka u parku univerzitetskog kampusa Auraria Ninth Street Historic Park, dok se u malom studijskom teatru Centra za izvođačke umetnosti izvode Karamazovi.
Ljubiša Ristić donosi odluku da ovo gostovanje pretvori u američku turneju koja obuhvata i (kasnije nerealizovano) gostovanje u Meksiku. „Zamislite pozorišnu trupu u kojoj se nalaze Robert DeNiro, Al Paćino, Dastin Hofman, Meril Strip i Elen Berstin", prenosi američka štampa reči kojima je 'književni menadžer' trupe Dragan Klaić ukazivao na umetnički status koji glumački ansambl ima u svojoj zemlji. Ne izuzima se iz vida i da je u pitanju „najcenjenija nezavisna pozorišna trupa u zemlji u kojoj je pozorište gotovo u potpunosti subvencionisano od države".
Najneizvesniji deo turneje predstavljala su izvođenja u Čikagu – najpre na travnjaku ispred crkve St. Michael (Old Town) i dvorištu kraj ruševina nekadašnje crkvene škole, a zatim na parkingu nekadašnjeg pogrebnog zavoda (jer je trupa naišla na nepredviđene teškoće). U Vašingtonu, Oslobođenje Skopja igralo se uz istorijsku građevinu Apex (633 Pennsylvania Avenue), u neposrednoj blizini Nacionalnog arhiva i J. Edgar Hoover Building (sedište FBI). Gostovanje je, zahvaljujući direktoru za odnose s javnošću lokalne uprave, obuhvatilo i turistički gradić Vajldvud u okolini Atlantik Sitija. Predstava se ovog puta igrala uz sportske terene kraj šetališta uz okean (Boardwalk), u najprometnijoj turističkoj zoni grada. Zahvaljujući vezama ostvarenim u Čikagu i podršci lokalnih vlasti trupa je u ovom gradiću dočekana sa srdačnom dobrodošlicom, uz intoniranje himni i podizanje američke i jugoslovenske zastave. Predstavi su prisustvovali jugoslovenski ambasador u SAD Budimir Lončar i guverner savezne države Nju Džerzi.
San letnje noći Foto: Arhiva KPGT
U kampusu univerziteta UCLA u Los Anđelesu Oslobođenje Skopja igra se u parku skulptura Franklin D. Murphy Sculpture Garden (gde su gledaoci sedeli na zemlji) s pogledom na Školu za menadžment. Drugi deo predstave igra se u uskom prostoru za utovar i istovar dekora, ispred radionica Pozorišno-filmskog odseka (Macgowan Hall). Zbog vremenskih neprilika Karamazovi se igraju u pozorišnoj sali koja je pripadala Pozorišnom odseku. Turneja je završena nastupom u Njujorku – u parku pored neogotske katedrale St. John the Divine na Menhetnu, dok su Karamazovi izvođeni u aneksu pozorišta La Mama na 4. ulici (Ist Vilidž). Ova turneja simbolički je okončana vešću da su Dušan Jovanović, Ljubiša Ristić i Zagreb Theatre Company osvojili nagradu Obie koju dodeljuje čuveni njujorški nedeljnik The Village Voice.
Predstavu Vojna tajna (HNK Split, 1983.) u režiji Ljubiše Ristića, još jedno alegorijsko preispitivanje jugoslovenske ideje, s prethodnim projektima KPGT-a povezuju pisac Dušan Jovanović i nekonvencionalno organizovan scenski prostor u čijem se središtu nalazi neobična građevina vojnog 'zoološkog instituta' od nekoliko spratova. Predstava se pripremala i igrala u pomorskoj bazi Jugoslovenske ratne mornarice (Ratna luka Lora), pod budnim nadzorom vojnih vlasti.
Tokom 1984. godine članovi KPGT-a pokušavaju da registruju prostor uz Knez Mihailovu ulicu u Beogradu, dvorište u kome su te godine organizovali 'Godo fest'. Međutim, „ništa od toga nije bilo. KPGT je bio dobar dogovornoj kulturi dok je delovao bez svog 'zemljišnog' parčeta Jugoslavije. Onog časa kada se javila mogućnost da se registruje kao trajna pozorišna zajednica sa mestom za igru, telefonom, strujom i vodom, stvar je proglašena opasnom..."2 Uporedo s pozorištem 'Nova osećajnost' u Bajlonijevoj pivari u Skadarliji i uz gostovanja Slovenskog mladinskog gledališča iz Ljubljane, ovde se igraju Čekajući Godota, Godot Nade Kokotović, Derište Dubravke Knežević, Ljubinko i Desanka Ace Popovića... U sklopu priprema Beograda za Olimpijske igre koje se nikada nisu održale, na lokaciji magaze u Knez Mihailovoj ulici predviđa se informacioni centar Turističkog saveza Beograda, pa KPGT dobija nalog da napusti ovaj prostor. Budući da i 'Pivara' u Skadarliji u odsustvu Borke Pavićević ostaje 'bez struje', KPGT-u preostaje samo Studentski kulturni centar, ali ne zadugo...
Assimil Foto: Arhiva KPGTSledeću fazu u radu KPGT-a obeležila su dva ambiciozna projekta realizovana u Sava centru – Tajna Crne ruke (1983/84.) i Carmina Burana (1984/85.) U podeli 'mjuzikla' Puriše Đorđevića i Ljubiše Ristića Tajna crne ruke našli su se (između ostalih) primabalerina Ivanka Lukateli, Ljuba Tadić (kao Nikola Pašić), Radko Polič (kao Aleksandar Obrenović, Aleksandar Karađorđević i Franc Ferdinand), Inge Appelt (kao nadvojvotkinja Sofija), Branislav Lečić (kao Dragutin Dimitrijević Apis), Tanja Bošković (kao Draga Mašin), Mirjana Karanović (kao Nedeljko Čabrinović i dr.), Sonja Knežević (kao Gavrilo Princip i dr.), Dubravka Živković (kao Ajfelova kula i dr.), Svetozar Cvetković, Rada Đuričin, Dara Džokić... 'Operu mundi' Carmina Burana s tri stotine izvođača izveli su Akademsko kulturno umetničko društvo Beogradskog univerziteta 'Branko Krsmanović', glumački ansambl Slovenskog mladinskog gledališča i KPGT. (U predstavi je korišćen audio snimak Akademskog hora 'Branko Krsmanović' i Beogradske filharmonije.)
Nakon što su (ne bez teškoća i karakterističnih institucionalnih opstrukcija) realizovali ove spektakle u reprezentativnom beogradskom kongresnom centru, Ljubiša Ristić i Nada Kokotović dobijaju ponudu da zajedno s grupom glumaca koju predvodi Ričard Drajfus četiri godine rade na pretvaranju četvrti Venis u umetničko središte pacifičke obale Los Anđelesa. Ipak se odlučuju da nastave rad u Jugoslaviji: Ljubiša Ristić je 1985. imenovan za direktora Narodnog pozorišta / Népszínház u Subotici, uprkos tome što je „odluka da se dramski ansambl na mađarskom i srpskohrvatskom spoje u jedan zajednički ansambl osporavana u nekim krugovima kao udarac u središnju tačku kulture mađarske narodnosti u Vojvodini..."3
Faza 2: Dugi marš kroz institucije
'Dugi marš kroz institucije' Ljubiše Ristića, prema Draganu Klaiću, počeo je 1971. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu diplomskom predstavom Buba u uhu – vodviljom Žorža Fejdoa. Ovaj isprva neočekivan repertoarski potez uprave JDP-a (prema želji preminulog Bojana Stupice) postavio je bizaran rekord kao najdugovečnija i najviše izvođena predstava u istoriji srpskog pozorišta, s obzirom da je to ujedno i jedina realizovana režija Ljubiše Ristića u ovom pozorištu. Diplomirao je na njenom 104. izvođenju. Ristićev 'Dugi marš' nastavlja se komedijom To što se njima desilo nema nikakve veze s bezbolom Rona Klarka i Sema Bobrika (Savremeno pozorište, Scena na Terazijama, 1972.) i tragikomedijom o gastarbajterima Aleks iz Kutlova Torija Jankovića (Teatar 'Joakim Vujić' iz Kragujevca, 1973.)...
Ristić je sredinom sedamdesetih godina režirao nekoliko značajnih predstava u subotičkom Narodnom pozorištu (1974. vodvilj Silom muž Žorža Fejdoa i Sumnjivo lice Branislava Nušića, a 1975. Brehtovu Majku Hrabrost). U višenacionalnu i multikulturalnu Suboticu pozvali su ga 1985. godine gradski čelnici predvođeni gradonačelnikom Đerđom Soradom. Za svoje planove s Narodnim pozorištem Ristić je imao eksplicitnu političku podršku. Tada je izjavio da je razlog njegovog krajnjeg optimizma to što nije usamljeno ostrvo unutar previranja koja su svuda naokolo i što je čitav jedan grad odlučio da uvežbava 'promenu' (primenu novog kulturnog modela), opredelivši se za materijalnu i duhovnu obnovu. Ristić je bio uveren da će na primeru pozorišta dokazati da je zajednički život u multietničkoj zajednici moguć, da je 'jedinstveni jugoslovenski pozorišni prostor' održiv – da je, u krajnjoj instanci, moguća zajednička (jugoslovenska) država. U Subotici ga je dočekao 'umoran, istrošen, derutan teatar', podeljen na 'etničke enklave'. Zatekao je situaciju u kojoj članovi mađarske i srpskohrvatske drame uopšte ne komuniciraju. Takva situacija nije dugo trajala, jer su nakon intenzivnih zajedničkih proba usledile predstave u kojima je angažovan celokupni (umetnički i tehnički) pozorišni personal.
Madač komentari Foto: Arhiv KPGTPrelazak KPGT-a u institucionalno okrilje subotičkog pozorišta programski najavljuje predstava Madač – komentari, prema dramskom epu Čovekova tragedija (Az ember trágediaja, 1861.) mađarskog pisca Imre Madača, premijerno izvedena u oktobru 1985. Dramaturzi ove kompleksne i eklektične predstave bili su Dragan Klaić i Laslo Vegel. Ljubiša Ristić i Nada Kokotović režirali su je uporedo s Želimirom Žilnikom (scene na gradskom trgu) i Draganom Živadinovim (prizori u gradskoj kući). U predstavi nastupaju, uz 53 izvođača, i Kamerni ženski hor Muzičke omladine Subotice, Hor penzionera, orkestar Narodnog pozorišta / Nepszίnház, članovi KUD-a 'Mladost' i učenici srednjih škola 'Bosa Miličević', 'Svetozar Marković' i Mašinsko-elektrotehničkog školskog centra. Poseban pečat izvođenju dao je ambijent stare subotičke sinagoge u kojoj su kasnije izvođene i predstave Der Nichtraucher, Šiptar, Pukovnik, Bloody Mary...
Narodno pozorište / Nepszίnház postaje produkcioni punkt za domaće i strane grupe, inicijative, složene koprodukcije i multilateralne turneje kakve tada jedva da postoje u Evropi, još uvek hladnoratovski podeljenoj. KPGT je pionir međunarodnih pozorišnih mreža i konzorcijuma, kakvi će se u Evropi razvijati tek tokom devedesetih godina, ali i pionir primene kompjutera u pozorišnom marketingu i planiranju. Zahvaljujući poznatim grafičkim dizajnerima Matjažu Vipotniku iz Ljubljane i Borisu Bućanu iz Zagreba, KPGT ostvaruje značajne 'pomake' i u likovnim rešenjima osnovnih pozorišnih dokumenata, plakata, afiša, ulaznica i drugog promotivnog materijala i pratećih publikacija.
„Ristić je bio graditelj društvenog konteksta, graditelj grada, graditelj budućnosti. Svojim proizvođenjem predstava uzburkavao je, aktivirao okolinu u kojoj je stvarao. Grad bi, njegovim dolaskom, oživeo, kao da su u njemu otkrili zlato, ili su počeli da grade Južnu prugu. Svi su zajedno leteli: oko njega bi iznenada bila cela gomila ljudi koji pre nisu bili ni primetni, dok ih je on odmah rasporedio, dao im zaduženja i upregao ih da rade. Svojom harizmom u pozorište je privukao najnadarenije mlade ljude i otvarao im pozorišne oči. Pored njega su, između ostalih, sazrevali Janez Pipan, Dragan Živadinov, Vito Taufer i Tomaž Pandur, a nešto kasnije i Haris Pašović. Gde god bi stigao, Ristić je širom otvarao vrata svoje majstorske radionice".4
Otelo Foto: Arhiva KPGTNarodno pozorište / Népszínház, pod umetničkom 'okupacijom' KPGT-a sistematski istražuje ambijentalni potencijal grada Subotice za pozorišna izvođenja u okviru YU-festa. U prve dve sezone, Šekspir fest (1986.) i Molijer fest (1987.) fokusiraju se na revitalizaciju Palića, „nekadašnjeg ugodnog austrougarskog letovališta", koje je posle rata „kolektivizovano, sindikalizovano i, napokon, upropašćeno"5. Na „zaboravljenoj i zatarabljenoj pozornici iz pedesetih godina" igra se Hamlet, na ženskom kupalištu Otelo, na Velikoj terasi Julije Cezar, na jednom od šetališta palićkog parka Ričard III, a tenisko igralište postalo je salon mlade Selimene iz Molijerovog Mizantropa. Gledaoci su morali da se potrude da stignu još dalje – do Ludoškog jezera gde su na obali i iz čamaca mogli da posmatraju Don Žuana, dok se Škola za žene igra pred jednim od starinskih letnjikovaca u šumi. Građani Subotice nisu s podjednakim oduševljenjem primali ova zbivanja. Tartif, izvođen u luna-parku podignutom pored stare sinagoge u centru Subotice izazvao je oštre proteste iz susedstva, kao i letnji paviljon – teatar podignut u leto 1988. godine.
'Teritorijalna ekspanzija' subotičkog KPGT-a nije obuhvatila samo letnje festivale na Paliću od 1986. do 1991. godine. Njegovi proizvodno-prikazivački punktovi od 1987. obuhvataju festivale Grad teatar Budva, Kotorart i YU-fest. 'Direktorat' KPGT-a pažljivo je razradio projekat Grada teatra u saradnji s lokalnom upravom, imajući u vidu „dugoročno planiranje konstrukcije kulturnog identiteta i reurbanizacije u zemljotresu razrušenog i sada obnovljenog Starog grada Budva". YU-fest je 1987. obuhvatio osamnaest, a 1988. dvadeset gradova, dok je poseban uspeh iste godine doživeo Avala fest u filmskom gradu na Košutnjaku koji je trajao puna dva meseca. Ovi punktovi obezbeđivali su policentrični razvoj KPGT-ove 'slobodne teritorije'. Očekivalo se da će oni povećati unutrašnju dinamiku produkcionog sistema, ojačati međunarodnu poziciju KPGT-a, uvećati budžete i umnožiti izvore finansiranja. Uz izdašnu logističku podršku Jugoslovenskog aerotransporta, teritorijalna ekspanzija putem gostovanja sem brojnih jugoslovenskih gradova obuhvata i gostovanja u Meksiku, Kostariki, Zapadnoj Nemačkoj, Sovjetskom Savezu...
Tit Andronik Foto: Arhiva KPGTMeđu internacionalnim gostovanjima Narodnog pozorišta / Népszínház – KPGT izdvajaju se nastupi 1987. i 1988. u Milhajmu i Zapadnom Berlinu. U maju 1987. subotička trupa učestvuje u programu 'Pozorišni krajolik Jugoslavije' (Theaterlandschaft Jugoslawien), koji se održavao 1986, 1987. i 1988. godine u organizaciji Teatra na Ruru. Predstave se igraju u šumici Rafelberg (kraj nekadašnje jodne banje koju je zauzelo pozorište Roberta Ćulija) i kulturnom centru Stadthalle Mülheim. Istog meseca u Zapadnom Berlinu učestvuju u programu 'Transit' kojim je podeljeni grad slavio 750 godina postojanja i nastupaju u kulturnom centru Künstlerhaus Bethanien (nekadašnja pruska vojna bolnica u Krojcbergu u kojoj je umrla plesačica Anita Berber). Na programu turneje su Oslobođenje Skoplja i nove predstave (Anita Berber, Ričard III, Tit Andronik, Der Nichtraucher), kao i predstave Teatra Pralipe iz Skoplja Kralj Edip i Soske u režiji Rahima Burhana.
U maju naredne godine u okviru programa Kulturstadt Europas (Zapadni Berlin – Kulturna prestonica Evrope) Narodno pozorište / Népszínház – KPGT izvodi Madač-komentare, „predstavu smatranu neprenosivom" odnosno „gradsku inscenaciju koju uopšte nije moguće transponovati", kako je pisala nemačka štampa. U predstavu pod novim nazivom Berlin-Sub-Verzion, uključeno je nekoliko berlinskih alternativnih pozorišnih trupa (Berliner Compagnie, Hofteater, Caracol-Theater) i muški dečji hor iz četvrti Šeneberg. Gradske ambijente Subotice – Gradsku kuću, korzo i Sinagogu – zamenila je Gradska kuća u centralnoj berlinskoj opštini Vilmersdorf. Predstava se igrala po završetku radnog vremena opštinskih činovnika (od pola devet do ponoći) u malom i velikom dvorištu, brojnim hodnicima, dvoranama, čak i nusprostorijama ovog javnog objekta. Pozorišni kritičar Hajnc Klunker u ovo vreme naziva Ristića „Letećim Holanđaninom jugoslovenske pozorišne scene", a nemačka štampa opisuje ga kao „genijalnog režisera, stratega, sve i svašta jugoslovenskog pozorišta", ali i „rurskog kulturnog ambasadora".
Početkom juna 1988. subotička trupa ponovo gostuje u programu 'Pozorišni krajolik Jugoslavije' u Milhajmu. Od četiri 'naručena' dramska teksta savremenih jugoslovenskih autora premijerno su izvedeni Long Play Gorana Stefanovskog, Heimat Kaće Čelan i Judita Lasla Vegela. Rad na predstavi Proročica (Jasnovitka) Dušana Jovanovića obustavljen je zbog dinamike političkih zbivanja u Jugoslaviji. U ambijentu kojim je dominirao pozorišni 'šator od ogledala' (Spiegelzelt) arhitekte Ištvana Hupka izveden je i Molijerov Tartif.
Internacionalni uspesi Narodnog pozorišta / Népszínház – KPGT ipak nisu podrazumevali neometano delovanje na 'domaćem terenu'. Godine 1989. 'politički (ne)korektni' Boj na Kosovu u režiji Ljubiše Ristića, zamišljen kao srednjevekovna procesija duž glavne subotičke ulice i trga, odlukom gradskih vlasti 'proteran' je s glavne subotičke ulice na Palić. Međutim, tokom rada na ovoj predstavi celo rukovodstvo KPGT-a imenovano je za privremeni poslovodni organ Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu koje je gradska skupština odlučila da stavi pod prinudnu upravu. Tako se i YU-fest 1989. koncentriše na 'osovinu' Novi Sad-Subotica.
Boj na Kosovu Foto: Arhiva KPGTPreuzevši upravu nad Srpskim narodnim pozorištem, Ljubiša Ristić i Nada Kokotović pokušavaju da stvore bikameralni sistem u kome paralelno koriste produkcione kapacitete u Subotici i Novom Sadu. U ovom periodu repertoar SNP-a odražava karakterističnu KPGT-ovsku orijentaciju, o čemu svedoče predstave Ristićevih saradnika iz različitih delova SFRJ (koja je u to vreme praktično pred raspadom): Smrta na Kuzman Kapidan Grigora Prličeva u režiji Saša Milenkovskog (m: Anastasia) i Kuzman, Vitez istog autorskog tima; balet prema epu Smrt Smail-Age Čengića Ivana Mažuranića u koreografiji Nade Kokotović ili Zenit – drugo lansiranje Kosmokinetičkog gledališča Rdeči pilot, koja je imala i verziju na mađarskom jeziku (Zenit – Harmadik Kilövés). Uz repertoarske inovacije idu i novi administrativno-poslovni potezi: brojne kancelarije ogromne pozorišne zgrade ispražnjene su od 'suvišnog pozorišnog osoblja' i iznajmljene kao poslovni prostor. Otvorena je knjižara u foajeu i aktiviran krov, u skladu s poslovnom politikom koja je primenjivana i u Subotici (gde je u jednoj sezoni na Paliću bila aktuelna izgradnja celog umetničkog naselja).
U sklopu zalaganja Nade Kokotović za unapređenje i internacionalizaciju plesne scene u Jugoslaviji subotičko pozorište organizovalo je dva značajna plesna festivala. Na Festivalu plesnog teatra, održanog u Subotici od 29. novembra do 19. decembra 1986. učestvovali su pozorišni i plesni ansambli i solisti iz Zagreba, Ljubljane, Beograda, Londona i Budimpešte, uz koreodramu Sajgon Nade Kokotović. Internacionalni festival plesnog teatra Emergency Exit održavao se u Subotici od 23. februara do 2. marta 1991. Učestvovali su Tanzfabrik (Berlin), Compagnie Joseph Nadj (Orlean), Sesk Gelabert i Danat Danza (Barselona), Compañía de la danza Romero – Dominguez (Siudad Meksiko), Betontanz teater (Ljubljana), Centar za kulturu 'Vladimir Nazor' (Sisak), Bitef teatar (Beograd), Ljiljana Zagorac (Zagreb) i Narodno pozorište / Nepszίnház s projektima Nade Kokotović Anita Berber, U potrazi za izgubljenim vremenom i Nojeva barka.
Faza 3: 'Rovovska borba'
Ipak, krajem osamdesetih godina, politička podrška KPGT-u postepeno se gasi i u Subotici i u Novom Sadu. Miloševićevska retorika koja počinje da dominira političkom scenom, s jedne strane zalaže se za očuvanje Jugoslavije (što ciljeve KPGT-a još uvek čini 'politički korektnim'), a s druge strane doprinosi ubrzanoj fragmentaciji jugoslovenskog kulturnog prostora (što ciljeve KPGT-a istovremeno čini i 'politički nepoželjnim'). Pokrajinski 'autonomaški' političari smenjeni su 1988. godine u 'jogurt revoluciji', a novopostavljeni kadrovi u Subotici i Novom Sadu nemaju afiniteta prema aktivnostima KPGT-a. Kada 1991. počinju prva ratna zbivanja u SFRJ, Nada Kokotović donosi odluku da napusti zemlju i nastavlja karijeru u Nemačkoj.
Kralj Ibi Foto: Arhiva KPGT„U vreme kada svetska javnost prenosi tvrdnju saveznog premijera Milana Panića o tome da je na Paliću izbeglički, ali ne i koncentracioni logor, Subotica živi kao i svakog leta – u znaku tradicionalnog YU-festa"6, izveštavala je štampa neposredno pred Međunarodnu konferenciju o bivšoj Jugoslaviji u Londonu na kojoj je jugoslovenska delegacija predvođena Milanom Panićem i Dobricom Ćosićem iznela plan o okončanju rata u Bosni i Hercegovini.
Uslovi za rad u subotičkom pozorištu bili su izuzetno teški. 'Tradicionalno' letnje gostovanje u Beogradu u okviru Avala festa 1992. pomereno je na termin održavanja 26. Bitefa, najmanje internacionalnog u svojoj istoriji. (Pod sloganom 'Bitef pod embargom' ugostio je samo jednog inostranog izvođača – Džanga Edvardsa i njegovu cirkusku kompaniju iz Amsterdama.) Ostatak programa 'izneo' je KPGT: subotičko pozorište izvelo je Boj na Kosovu, autorski projekat Ljubiše Ristića, Hamleta i Voceka u režiji Andraša Urbana, Zločin i kaznu i Braću Karamazove u režiji Saša Milenkovskog, Kralja Ibija u režiji Harisa Pašovića i Ričarda III u režiji Ljubiše Ristića.
Antigona Foto: Arhiva KPGTU avgustu 1992. zahvaljujući Ivanu Blagojeviću, vlasniku firme YU Impex, YU-fest pod simboličkim naslovom Istočno od kraja odvija se u Nišu. Petodnevni program otvara predstava Zločin i kazna Saša Milenkovskog (prvobitno izvođena u subotičkoj Ciglani) u sali Instituta Mašinske industrije Niš. Ovim je inaugurisana stalna scena KPGT-a u Nišu. Boj na Kosovu igra se na letnjoj pozornici niške Tvrđave, a kao alternativni prostori koriste se ciglana 'Ćele kula' i sala KPGT-a u Višegradskoj ulici. Iste godine KPGT gostuje i na novosadskom festivalu 'Leto na Petrovaradinu', na vidikovcu Petrovaradinske tvrđave. U Beogradu, u ovom periodu koristi se prostor Radničkog univerziteta 'Veselin Masleša' na adresi Generala Ždanova 78. Grad Niš ostaje važan partner KPGT-a. Pod naslovom Zlatno doba, YU-fest se u septembru 1993. odvija u niškoj tvrđavi i na platou ispred Predsedništva Skupštine grada, a niški KPGT dobija i novi prostor na adresi Dušanova 43. U međuvremenu, u Subotici je za potrebe KPGT-a (u zgradi bivšeg sokolskog doma) adaptiran bioskop Jadran i otvoren kao novo pozorište Age d'or. YU-fest 1994. odvija se stoga u Subotici i Nišu (u KPGT šatoru postavljenom na centralnom platou Tvrđave), gde je zahvaljujući saradnji između KPGT-a i Direkcije za izgradnju grada Niša, na 'krovu' Beograd kapije odigrana 'antičko-sarajevska drama' Antigona Dušana Jovanovića (r: Ljubiša Ristić), premijerno izvedena u 'ready made' ambijentu razrušenog salaša na Ludoškom jezeru.
Izvođenje ove predstave na 28. Bitefu u staroj Šećerani na Čukarici predstavljalo je i ulazak u prvi 'trajno zaposednuti' prostor KPGT-a u Beogradu. Iste godine Ljubiša Ristić ulazi u partijsku politiku i na poziv prve dame Srbije Mirjane Marković postaje predsednik JUL-a (Jugoslovenske udružene levice). Naredne godine s Dankom Lenđel osniva KPGT Fond, Međunarodni art centar i Pozorište KPGT, s tri scene nazvane Studio Kokotović, Teatar Šerbedžija i Tavan Jovanović.
Ovim je okončana dugogodišnja nomadska potraga KPGT-a za sopstvenim prostorom u Beogradu. Proizvodni kapaciteti Prve srpske fabrike šećera Dimitrije Tucović (sada u stečaju) nastavili su da se koriste za pozorišnu delatnost – shvaćenu kao polemiku sa sadašnjošću i ispitivanje granica umetničke slobode – ali u slučaju KPGT-a to je i dalje teritorija, fizički prostor koji je neophodno 'braniti'. Od koga i zašto?
Irena Šentevska
1 Mladenović, Filip (1994): Alternativno pozorište u Jugoslaviji: KPGT – studija slučaja. U: Kultura (Beograd) 93/94, str. 84
2 Jevremović, Zorica (1994): Pozorišne (političke) fabrike socijalističke Jugoslavije. U: Kultura (Beograd) 93/94, str. 123
3 Klaić, Dragan (1989): Subotička anamneza. U: Dragan Klaić: Teatar razlike. Novi Sad: Sterijino pozorje, str. 95
4 Jovanović, Dušan (2006): Doručak kod Tifanija (temat u novosadskom časopisu Scena Ljubiša Ristić - Deleted from Memory?). Online dostupno na http://www.pozorje.org.rs/scena/scena406/8.htm, poslednji pristup 18. 07. 2010.
5 Klaić, Subotička anamneza, str. 101
6 Đokić, S. (1992): Istočno od (k)raja. U: Politika (Beograd), 13.08.1992.
