Aleksandar Milosavljević – Hamlet između Londona i Čortanovaca

Aleksandar MilosavljevićAleksandar MilosavljevićVilijam Šekspir: Hamlet
Režija: Dominik Dromgul i Bil Bakhurst
Produkcija: Glob teatar, London, Velika Britanija


Naravno da je u eri ovdašnjeg sve kraćeg i nepouzdanijeg pamćenja značajno ne smetnuti s uma da revija inscenacija Šekspirovih dela, koja se ovog leta odvija u čortanovačkoj Vili "Stanković", nije prvi festival posvećen Šekspiru koji je održan kod nas. Još je, naime, 1986. godine Ljubiša Ristić organizovao Šekspirfest, koji je Suboticu krupnim slovima ubeležio na teatarsku mapu Evrope. Pa ipak, ništa manje nije važnan ni podatak da se ovom manifestacijom, evo, Čortanovci i Srbija upisuju na impozantnu listu međunarodnih pozorišnih festivala koji, širom sveta, svojim programima ukazuju dužnu počast velikom elizabetanskom dramatičaru.

Prvi festival u Čortanovcima, pridružen internacionalnoj mreži Šekspirovih festivala, inicirao je Nikita Milivojević, reditelj Henrija VI, predstave koja je u okviru Kulturne olimpijade izvedena u Londonu u vreme održavanja Olimpijskih igara. Uz ovog Henrija, na Festivalu će biti izvedene i predstave Kako vam drago Državnog dramskog pozorišta "Kote Marjanišvili" iz Tbilisija, Ukroćena goropad Mestnog gledališča iz Ljubljane, Romeo i Julija za dvoje pozorišne trupe "Rajska ptica" iz Atine, Siroti, siroti Lir Nine Salinen, Helsinki, Finska / Los Anđeles, SAD, te Muzej Šekspir studenata glume i režije Akademije umetnosti u Novom Sadu u klasi Nikite Milivojevića. Razume se, Festival je otvoren – a čime bi drugo – nego Hamletom u režiji Dominika Dromgula i Bila Bakhursta, te izvođenju Šekspirovog Glob teatar iz Londona. Glob je, slaveći aktuelni Šekspirov jubilej, započeo na jednogodišnju Nikita MilivojevićNikita Milivojevićsvetsku turniju, verovatno najambicioznije planirano putovanje na koje se neki teatar ikada upustio, a sa namerom da svog Hamleta odigra u više od dve stotine država širom sveta. Srbija je dvadeseta stanica na toj turneji, a imali smo čast da kod nas dva puta odigraju tragediju o princu Danske – u beogradskom Narodnom pozorištu, prvo, a dan docnije i u Vili "Stanković".

U teatarskim krugovima Glob slovi kao prvorazredna atrakcija takozvanog kulturnog turizma jedne od najmoćnijih kulturnih i turističkih prestonica sveta, zdanje podignuto po modelu slavnog Šekspirovog pozorišta i prostor u kojem se, u autentičnom ambijentu, ponajpre strancima koji neumorno pohode London, prikazuju predstave koje su nastale kao svojevrsna rekonstrukcija teatra šekspirovske epohe. Otprilike nešto poput isto tako čuvenog londonskog Muzeja voštanih figura Madam Tiso. No, da li je baš u potpunosti tako?

Naravno da nije, jer da jeste Britanci bi izneverili jednu od svojih znamenitih tradicija, takođe vezanu za Šekspira, a utemeljenu u prvorazrednoj školi glume, ali i šekspirovskom, pučkom teatru.

Potpuno usklađena s ovim očekivanjima bila je scena za Hamleta, postavljena na terasi Vile "Stanković", s koje se pruža veličanstven pogled na Dunav. Pogled, međutim, u ovom slučaju nije bio važan. Značajnije je bilo što se iza montažne scenografije, načinjene od razapetog platna, kuka i vešalica te škrinja različitih dimenzija, uzdiže zdanje podignuto po modelu srednjovekovnih zamkova, sve s kulama, stražarnicama i nazubljenim bedemima s puškarnicama.

Ako je svaki oblik rekonstrukcije arhitekture davno minulih epoha uvek pomalo kič, te ukoliko to važi i za sam londonski Glob, onda se bez sumnje to u izvesnoj meri odnosi i na Vilu "Stanković"; ali ako je zadatak bio da na našim prostorima bude pronađen odgovarajući prostor za igranje Hamleta, onda je on s razlogom pronađen upravo u Čortanovcima. Razume se, imamo mi i kalemegdanske zidine, i Petrovaradinsku tvrđavu, i Despotov grad u Smederevu, ali bi svi ovi prostori najverovatnije "progutali" malenu, skromnu Globovu scensku skalameriju, a ugušili bi i svaki pokušaj uspostavljanja intimnih relacija između aktera na sceni i publike, kakvu uspostavlja ova vrsta pučkog pozorišta.

A elizabetansko pozorište se, barem kako smo učili, upravo i zasniva na jednostavnim sredstvima kojima se sugeriše scenska iluzija (e da bi gluma, kao medijator kojim se transmituje dramski tekst, u prvi plan plasirala radnju komada) i neposrednom odnosu glumaca i gledalaca (da bi komunikacija bila što prisnija). Svi već pomenuti ovdašnji prostori su u ranijim periodima, pa i bliskoj prošlosti, korišćeni kao pozorišne scene, ali su pod kalemegdanskim kapijama, u petrovaradinskim šančevima ili između smederevskih zidina najbolje prolazili scenski spektakli, predstave koje su podrazumevale gabaritne scenografije, a za koje su ostaci ovdašnjih utvrda bivali srećna i efektna zamena.

Hamlet, Globe Theatre, LondonHamlet, Globe Theatre, LondonBritancima, međutim, takva vrsta pomagala nije bila potrebna. Dovoljno im je trodelno platno u funkciji zadnjeg zida s prolazima za ulaske i izlaske glumaca i našivenim džepovima u koje je zadenuta rekvizita – najčešće muzički instrumenti. Tu su i savremene škrinje u kojima trupa inače transportuje elemente dekora, rekvizitu i instrumente, a koje će imati različite funkcije. Tu su, dabome, i one famozne daske po kojima glumci hode, skaču, plešu, preko kojih se premeću i, uopšte, koje im život znače. Sve ostalo pripada sferi uslovnosti na koje pristajete onog časa kada pred vas stane glumac, zauzme pozu i počne da govori Šekspirov (ili ma čiji) tekst. Sve ostalo je, dakle, teatarska čarolija. A nju, ispostaviće se, glumci Globove trupe maestralno stvaraju.

Treba napomenuti i da svaki član ove dvanaestočlane trupe igra po nekoliko uloga u Hamletu, i to ne samo u svakom izvođenju ove predstave. Tako, recimo, isti akter igra Horacija, putujućeg glumca, stražara... Muškarci, kao što je to bio slučaj i kod Šekspira, igraju ženske role, ali ovde i žene igraju uloge muškaraca. Glumci, pri tom, uloge međusobno i razmenjuju u svakom narednom igranju ove tragedije, pa glumica koja je jedne večeri igrala Ofeliju sledeće postaje Horacio, a smetnju stvaranju teatarske iluzije ne predstavlja ni činjenica da Ofelija, odnosno Horacio – svejedno, nije belkinja.

U trupi postoje dva Hamleta, a onaj koji je nastupio pred publikom u Čortanovcima imao je više nego uočljivu govornu manu. Ubrzo je, međutim, postalo jasno da uz ovaj šprahfeler ide i grickanje noktiju, ruka neprestano bila podignuta ispred Hamletovih usta, vidna zbunjenost mladog vitemberškog studenta pred činjenicom da je iznenada ostao bez oca, da je s fakulteta krenuo u domovinu na očevu sahranu, a kod kuće zatekao majčino venčanje.

Ovaj svet je, veli Šekspir Hamletovim rečima, iskočio iz zgloba, a ovu činjenicu rediteljski tandem ne tretira kao polaznu osnovu za osavremenjavanje slavne tragedije, pokušavajući da u našoj eposi prepozna uzroke njene "iščašenosti". Svet je odavno izglobljen, i Šekspir je to uverljivo konstatovao jednom za svagda. Ta istina je neupitna, pa je nije potrebno dodatno argumentovati podacim iz naše stvarnosti. To, uostalom, i mi vrlo dobro znamo, te nam sada ostaje samo da odgledamo predstavu koja svedoči o toj istini.

Postupak osavremenjavanja koji sprovode autori ove predstave ne zasniva se, dakle, na eventualnim aluzijama koje se odnose na naše vreme; njih, uostalom, u ovom Hamletu i nema. Ni savremeni kostimi, u koje su glumci odeveni, sa tek po nekim komadom odeće koji sugeriše elizabetansku epohu, kao ni ostali elementi dekora, koji evidentno pripadaju našem dobu, ne služe u tu svrhu. Oni su posledica činjenice da je pred nama savremeni ekvivalent elizabetanske teatarske družine koja je i u ono doba bila nevešto kostimirana, koja se i u originalnom Globu služila naivnim surogatima autentičnih mačeva, viteških oklopa, dvorske odeće, kojoj su i onomad, na razmeđi XVI i XVII stoleća, drvene škrinje markirale i presto, i zidine zamka, i mobilijar u elsinorskoj palati, dok su nedovoljno dobro zategnute krpe predstavljale bogate draperije ili raskošne dvorske tapiserije.

Nikita MilivojevićNikita MilivojevićI kao što ni tada sve to nije umanjivalo uzbuđenje gledalaca suočenih s dramom o iščašenom zglobu vremena, tako to isto ni najmenje ne smeta ni današnjoj publici. Jer ovi glumci s punim pokrićem igraju Šekspira, i mi to znamo; mi to i danas prepoznajemo, i pristajemo na iluziju, znajući da smo na prostranoj terasi čortanovačke vile, izloženi dunavskoj ruži vetrova, svesni da smo nadomak Inđije, te da iako živimo u Srbiji imamo privilegiju da se pravimo kao da smo u londonskom Globu. I sve je to nalik Brehtovom naumu da u isti mah i verujemo teatru, i distanciramo se od njegove zavodljivosti.

Da se razumemo: glumci Globa igraju integralnog Hamleta, bez "štriha" i ma kakvih adaptacija, ali to ne znači da u njihovoj igri nema improvizacija (ili su one, barem, savršeno integrisane u njihovu igru). No i ove improvizacije, ma koliko svojim sadržajem korespondirale s našim vremenom, a svojim manirom sa senzibilitetom ove epohe, opet su na tragu načina na koji su, mora biti, Šekspirovi glumci komunicirali sa svojom savremenom publikom.

Globov Hamlet nije mladić odeven u crno, koji se zbog dežmekasosti brzo zaduva, kako to o svom sinu kaže Gertuda. Ovaj nesuđeni danski prestolonaslednik ne okleva da stupi u akciju zato što je intelektualac čija se filozofska tačka oslonca skriva između korica zagonetne knjige s kojom naokolo tumara Elsinorom, a odgonetnuti njen naslov, kako tvrdi Jan Kot, znači utvrditi razlog zbog kojeg je Hamlet kunktator. Pred nama je, ovde, nezreli mladić, sklon da se naivno, pokatkad gotovo pubertetski, štiti svojom fakultetskom bratijom, pa zato, zajedno s Horacijem, vitemberškim kolegom, pri prvom susretu peva studentsku himnu Gaudeamus igitur. Kada glumi ludilo, ovaj Hamlet to čini nevešto i providno, groteskno maskiran u sumasišavšeg prosjaka. Kada ga slušamo da članovima putujuće glumačke trupe daje instrukcije kako im valja igrati predstavu-mišolovku, kroz prinčeve instrukcije, i naročito kroz način na koji ih saopštava i demonstrira, prepoznajemo glumca-amatera, člana vitemberške diletantske družine, a kada kralju, svome stricu i uzurpatoru prestola, postavlja zamku, pred nama nije vešti lovac na mrlje tuđe rđave savesti, nego ustreptalo derište zatečeno u igri koja ga svog obuzima.

Šekspir festival 01Šekspir festival 01Potvrđujući tačnost oveštalog pozorišnog pravila, i u ovoj predstavi scena "mišolovke" može da posluži kao lakmus za procenu dometa i ozbiljnosti rediteljskog prosedea primenjenog u Hamletu. I ona to ovde uistinu jeste bila, genijalna u svojoj jednostavnosti, dosledna u odnosu na kompletno sprovedeni postupak, svedena na prihvatanje od početka uspostavljenih uslovnosti, a po kojima isti glumci igraju više uloga, u ovom slučaju i role Klaudija i Gertrude, ali i skomraha koji prikazuju ubistvo danskog kralja i kraljičino neverstvo. Suština te scene, naime, i nije u veštini glumačke igre skomraha (za koje od samog početka znamo da su rđavi glumci), pa ni u reakcijama Gertrude i Klaudija (jer smo već upoznati s istinom o zločinu koji su počinili), nego u potvrdi da je svet iskočio iz svog zgloba, koju će tek "mišolovkom" Hamlet dobiti. I od tog časa on će postajati sve zreliji; tek od tog momenta njegova misao će početi da traži oštricu budućeg dela. Ovaj Hamlet je, dakle, i predstava o sazrevanju.

Pa ipak, šta god se kome činilo, i kako god ko od nas doživeo izvođenje ove predstave, Globov Hamlet u Čortanovcima je pre svega bio ogromno uzbuđenje. Uzbuđenje pred činjenicom da gledamo britanske glumce koji velikog Elizabetanca igraju na njegovom jeziku, da svojom glumom povezuju meridijane te nas, makar na čas, posredno, simbolično, uvode u posvećeni prostor Globa, jednog od mitskih mesta svestskog teatra i, napokon, da uopšte gledamo Šekspirovog Hamleta. U tom kontekstu nema nikakve veze što je premijera Šekspirovog Hamleta onomad u Globu zasigurno izgledala sasvim drugačije, što smo se kućama vraćali iz Čortanovaca a ne Londona, pa ni što do danas čak nije utvrđeno ni da li je Vilijam Šekspir uopšte napisao Hamleta.

Sve to nema veze, jer je pozorišno uzbuđenje, kada se dogodi i kada ga doživite, uvek iracionalno i, kao takvo, izmiče umnim objašnjenjima.

Aleksandar Milosavljević