Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Patriotski višeboj


Zlatko Paković Zlatko Paković KostanaKostanaOsvrt na proteklu pozorišnu godinu

Periferija, manjine, marginalizovane grupe i potcenjeni žanrovi uče društvo pameti. To se jasno ogleda i na ovogodišnjim repertoarima pozorišta. Subotički teatar na mađarskom jeziku, „Deže Kostolanji“, radio je izvanredno, izvan glavnih tokova, eksperimentalno-istraživački, a veoma dobro i kragujevački Knjaževsko-srpski teatar. Oba pozorišta organizovala su i ove godine dva najbolja festivala u zemlji: Desiré Central Station i Joakim Interfest.

Najbolja ovogodišnja pozorišna predstava jeste „Koštana“ Bore Stankovića, u izvođenju Narodnog pozorišta Subotica, Drame na srpskom jeziku, u režiji Andraša Urbana.

U prestonici, u kojoj Urban još nije imao priliku da režira, u nekada slavnim teatrima nije iznedreno nijedno delo makar približno vredno onima nastalim u Subotici i Kragujevcu, ili u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki szinhaz, a Narodno pozorište u Beogradu postalo je epicentar nove otadžbinske kulturne politike, potvrđujući forenzičko pravilo da mrtva riba smrdi od glave.

Patriotizam iz osamdesetih godina koji je, i u pozorištima prestonice, pompezno najavljivao obnovu srpske državnosti, izazvavši pogibelj države i društva tokom devedesetih godina, sada se, posle ratova, razgnjilio u umornom kiču predstava „Konstantin“ i „Srpska trilogija“. Duhovna potpora ovom poslednjem talasu „patriotske umetnosti“, koju je prpošno najavio doskorašnji ministar kulture Bratislav Petković na početku svog kratkog mandata, nalazi se u knjigama „Duh samoporicanja“, autora Mila Lompara, koju je objavila novosadska izdavačka kuća čiji je vlasnik i glavni urednik, gle čuda, direktor Sterijinog pozorja, koje je ove godine pružilo sve razloge za samoukidanje, i u šegrtski sklepanom derivatu ove Lompareve knjige – knjizi „Rodoljupci i rodomrsci“ Zorana Avramovića, kadrovika SNS-a i državnog službenika koji nije razumeo
konstantinkonstantinironijsko značenje konstantin 1konstantin 1reči rodoljupci, što ju je skovao Sterija da bi imenovao one kojima usta puna patriotizma pune džepove i kase, dok drugima od toga padaju glave. Naravaoučenije: ignorancija je temelj patriotskog katihizisa.

Ovogodišnji patriotski višeboj, u kojem je pozorište, dakle, najizmorenija disciplina, svoju bodrost iskaljuje u najuticajnijem mediju – na nacionalnoj televiziji, serijalom „Ravna gora“, čiji je cilj da kolaboracionističkog đenerala
Dražu pokaže kao Majku Terezu otadžbinske misli i prakse.

Preko puta Narodnog pozorišta u Beogradu, na istom Trgu republike, u Pozorištu „Boško Buha“, u oktobru je premijerno izvedena Nušićeva „Gospođa ministarka“, u režiji Tatjane Mandić Rigonat, sa Goranom Jevtićem u ulozi Živke, i ta predstava, uvek prepunog gledališta, nesumnjivo je i najbolji repertoarski potez i ubedljivo najbolja ovogodišnja predstava u prestonici – vehementno, punokrvno, do poslednjeg svog damara komikom nabreklo, pučko pozorište koje ni jednog jedinog trenutka ne zapada u vulgarnost.

Pred nama je tu ne onaj i onakav Nušić kojem se uobičajeno kod nas pridodaju gogoljevske crte teškog dramskog karaktera, koje on nema, nego komediograf kojem je u srži vodviljista, ne, dakle, pisac intelektualnih tamnih komedija koje inkliniraju grotesci, nego genijalni humorista. Jer to što Nušić uistinu
gdja ministarkagdja ministarkajeste, niti je malo, niti je na sceni lako izvodljivo. Njegovi karakteri i zapleti, ocrtani brzo i precizno, kao na malteru koji se brzo suši, iziskuju izuzetnu okretnost duha i napetu koncentraciju glumaca, a za smeh, koji bi morali lako da provociraju u publici, u strogim režimima – glava leti s ramena. To jeste okrepljujući smeh koji ne samo, kako Nušić kaže, „ublažava surovost života“ nego pokazuje kakve želje stvaraju tu surovost.

Živka Gorana Jevtića sva je satkana iz palanačke ambicije političara, poslovnih ljudi, estradnih zvezda i starleta da što pre poseduju što više, a iskazana je u jarkom vašaru lako prepoznatljivih njihovih fraza, gestova i tikova. Moć je, dakle, narkotik nad narkoticima, i ništa drugo u tolikoj meri ne deformiše percepciju. 

Samo nekoliko minuta od početka predstave potrebno je da bi se potpuno zaboravilo na to da ovu Živku ministarku igra glumac, a ne glumica, jer je to pitanje o polu izvođača ovde prevaziđeno savršeno ispoljenom veštinom pozorišne inkarnacije. Glavom i bradom, bila je to Živka. Rečju i delom, bio je to Nušić.

Zlatko Paković