Mediantrop broj 13
THE HUMAN CONDITION - Zorica Jevremović, Zoltan Apro - naš televizijski Nikvist
Zorica JevremovićZoltan Apro ne podleže stereotipu po kome je kamera „tu" da bi „razotkrila čoveka", „svukla ga". Naprotiv, „u dodiru" sa njegovom kamerom glumci postaju viša „bića" a sve manje ljudi
Ako je nešto od lepote perostalo poslednjih godina na našim TV ekranima od silnih ratnih prizora, onda je to portretisanje kamerom Zoltana Apra u seriji „Veče sa zvezdama". Toliko smisla za ljudsko lice, oblik i izraz, pokret i iskaz, nije viđeno poodavno ni u našim dokumentarnim filmovima. Tim više što pred Aprovom, kamerom sede glumci, ljudi koji profesionalni umeju da se „slikaju", odnosno", „nameste" za oko kamere. Neverovatno, i istinito, niko ko je ranije gledao te iste slavne ljude na ekranu nije video ništa sličnog sa ovim njihovim portrtetima. I obrnuto, pozorišni glumci zastupljnei u seriji koji u svom opusu imaju minimalniji filmski i televizijski staž, u fokusu kamera Z.Apra deluju kao prvorazredno vizuelno, telegenično otkriće.
Uvek svoj
U čemu je tajna Aprove telegenije? Snimatelj već nekih sedamnaest godina, s diplomom kamere sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, ovaj prevashodno televizijski kamerman (TV Novi Sad), u svom dosadašnjem radu beleži sve same umetničke pogotke. Radio u studiju (TV drama „Ljubavno pismo"), u eksterijeru (TV film „Mikošićeve sirene"), kao i filmski snimatelj („Panonski vrh"), televizijski snimatelj serijala („Najviše na svetu celom" – ide u program na jesen), ili kao ravnopravni koautor Bajaginog spota „Marš", Zolatn Apro uvek ostaje svoj, autor takve snimateljske snage da reditelji i saradnici, u nabrojanim raznolikim projektima po vrsti i žanru ne mogu da svojom realizacijom (montažom, pre svega) ponište išta od njegovog autorskog učinka, već ga samo time potrvđuju. Otud serija "Veče sa zvezdama" zrači telegenijom koliko i autorstvo R. Munitića, specifični ekspresionizam filma Eve Balaž "Panonski vrh" ponajviše duguje Aprovom postmodernističkom uobličenju, odličan dokumentarac "Iskazi i ćutanja" Prvoslava Marića ne bi bio ono što jeste bez osobenog Aprovog rukopisa kamerom. Za ovaj film Apro dobija Veliku medalju Beograda 1979. godine.
Da je veliki snimatelj uvek potencijalni i reditelj, Apro potvrđuje u svoja četiri samostalna filma rađena za "Neoplantu", a njegovo kompletno autorsko umeće (scenario, kamera i režija), u televizijskom dokumentarcu o Dragu Prelogu (TV Novi Sad) dolazi do punog izražaja. Pitanje svetla, jedno od najobaveznijih 
Zoltan Aprosnimateljskih testova, Apro polaže u ovom vizuelnom zapisu u maniru svetske snimateljske maniristike. Reč je o modernom, intertdisciplinarnom likovnom umetniku, takva je forma Aprovog snimateljskog rukopisa. Tu je svaki komad nameštaja u slikarevom ateljeu "uhvaćen" kao tvar, stvari (slikarski sto, olovke, boje) deluju kao primarni umetnički predmeti iz slikareve mašte, a sami artefakti Draga Preloga ovaploćuju se kao oblici multimedijalne alhemije nastale koliko rukom slikara, toliko i postvareni snimateljskim fokusom. Lice D. Preloga biva praćeno u skaldu s onim što umetnik saopštava pred kamerom, kao i načinom na koji ovaj kazuje tajne iz svoje likovne radionice. U tom smislu, ne treba zaboraviti Aprov snimateljski rad u umetničkim prostorima likovnjaka Vlade Labata (TV Novi Sad).
Govor neobelodanjenog
Nemali broj gledalaca uživajući u svojim ljubimcima, glumcima, u seriji "Veče sa zvezdama" otkriva sijaset minimalnih a tako dragih sitnica o ovim ljudima. I to je, pored vrsnih Aprovih saradnika (pored Munitića tonac Bratislav Đorđević, zatim čovek koji ih sve "organizuje" Slobodan Boban Božović), nešto na šta može da računa samo veliki majstor audiovizuelnih umetnosti. Nije uvek bitno ono što se vidi u kadru, već ono što se naslućuje da se ne može "obelodaniti", vizuelno uprizoriti. Valjda nikom do snimatelju nije važno da zabaleži sve titraje na licu i svaki pokret koji otkriva atipnost datog snimanja. Alo, Zoltan Apro ne podleže stereotipu po kome je kamera "tu" da bi "razotkrila" čoveka, "svukla ga". Naprotiv, u "dodiru" sa njegovom kamerom glumci postaju sve više "bića" a sve manje ljudi. Tačnije, oni se "presvlače" iz svojih socijalnih, društvenih, staleških likova glumaca u obličja običnih smrtnika, da bi čulna prijatnost koja im donosi snimanje emisije – rad sa Aprom i Munitićem, pre svih – pridonela telegeničnoj promeni u ljudsko biće.
Potpisnik ovih redova nimalo skromno, ali ni preterano, upoređuje dorpinos Zoltana Apra ovoj seriji sa doprinosom koji je glasoviti snimatelj Sven Nikvist podario vrednosti Bergmanovih ostvarenja. Ne zato što je Munitić naš Bergman, već stoga što je Zoltan Apro, snimatelj ravan Nikvistu. Ko ne veruje neka pogleda novu epizodu serije "Veče sa zvezdama". Videće Kseniju Jovanović u rokoko izdanju, i neka svetla u odsjajima njenih naočara koja poseduju više erotike no čitave scene i filmovi o toj temi.
Zorica Jevremović, "Dnevnik", 11. Maj 1994.
