Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Srđan Vučinić - Protejev rukopis

Uz omaž Branku Vučićeviću na 20. Festivalu autorskog filma
(Muzej kinoteke, 27. novembar - 1. decembar)

Srđan VucinićSrđan VucinićIskreno ne znajući kako da započnem ovaj tekst, pa ni kako da ga razvijem i dovršim – jer Branko Vučićević, neuhvatljiv u svojim raznolikim manifestacijama, u formama i značenjima ispoljavanja svog dara, pravi je Protej srpske i beogradske kulture u poslednjih pola veka – podsećao sam se nekih njegovih filmskih kritika, bolje reći eseja, objavljivanih krajem 50-ih (sakupljenih mnogo kasnije u knjizi Imitacija života). Možda sam se potajno nadao da će mi oni, kao u onoj bajci „Stočiću, postavi se", nekako pomoći da se ovaj tekst ispiše sam od sebe. No jedino od čega sam mogao da krenem bila je ponovna zadivljenost sposobnošću da se film sagleda iz neke neočekivane, alternativne perspektive, a da se o njemu kaže suštinska istina. Umećem da se pogled oneobiči, da se razbije automatizam percepcije nečeg dobro poznatog, rekli bi ruski formalisti.

Tako, započinjući tekst o filmu 400 udaraca, tada dvadeset šestogodišnji kritičar kaže: „Za izvesno vreme, svako je dete nepomirljiv ekstremist, strahovit idealist. Vaspitanje se dobrim delom i sastoji u tome da se tim ambicioznim slobodnjacima nametne mirenje s ukaveženošću. Trifo prikazuje svet kao koloniju kaveza. Ima ih malih, velikih, ali to su nebitne razlike..." A kada proba da nam približi Antonionijevu Noć, on konstatuje: „Nedavno je u nekom beogradskom listu objavljen člančić o tome kako će živeti istraživači Meseca ili kojeg drugog sličnog nebeskog tela: svaki će, izgleda, imati svoju zasebnu zaštitnu kuglu. Po Antonioniju te selenitske nastambe biće samo zakasnelo tehničko rešenje ispoljavanja već postojećeg, i opšteg, životnog stanja..." Pišući kratku belešku o Čoćari De Sike, Vučićević ličnost autora dovodi u vezu sa jednom svojom „bežanijskom uspomenom iz 1944", sećanjem na neku staricu koja je druge izbeglice razjarivala „preteranim lorfanjem i frakanjem" – i veliki neorealista za njega je nalik toj odavno pokojnoj starici, „i on ne ume da dostojanstveno ostari ni da se pomiri sa neminovnim".

Branko VučićevićBranko VučićevićVeć pišući kritike, razotkrivajući značenja i domete filmskih klasika, Branko Vučićević oživljava faktografiju pomerenog, sećanje na nestvarno, na nadrealnost istorije. Na taj način on savršeno primenjuje „maksimu" onog Viteza iz svoje omiljene knjige, „Alise u zemlji čuda": U stvari, što sam tumbe okrenutiji, sve mi bolje polazi za rukom da smislim nešto novo. Taj kerolovski, „tumbe okrenuti" mislilac, postaje skriveni Bog Vučićevićeve scenarističke prakse, kao i potonjih esejističkih bravura. U saradnji sa Makavejevim, kroz zajedničko traganje za dokumentarnim materijalima koji će biti nadrealniji od bilo koje fikcije. U pisanju scenarija za Čengića, kroz jednu neostvarenu ideju da se odlazak udarnika u rudnik zameni insertom sa Diznijevim patuljcima koji idu istim poslom – no zato mnoge scene u Slikama iz života udarnika zbilja nose u sebi duh animirane bajke i pop-arta. U prvom scenariju pisanom za Karpa Godinu (Splav meduze) – kroz kolaž tekstova srpskog dadaizma i nadrealizma ovaploćen u priči koja će melodramu i film epohe kombinovati sa ogoljavanjem ovih žanrova. U scenarističkoj saradnji sa Žilnikom – kroz Marksove i Engelsove rečenice koje neočekivano odjekuju iz usta junaka uvaljanih u vojvođansko blato, u pejzaže samoupravnog socijalizma... Tako nekako i nastaje srpski ekscentrični film, kako će ga Vučićević kasnije odrediti, film koji je „misaono, formalno, često i produkciono van centralnog toka", u kojem je „očito nastojanje da se sve preokrene naglavačke, da se pokaže alogizam običnoga". Srpski ekscentrični film praktično je najznačajniji fenomen kinematografske neoavangarde u doba Titove vladavine, tog „Periklovog doba za srpsku kulturu i umetnost", kako ga je koncem 80-ih, na zgražanje mnogih, proročki definisao Žika Pavlović.

Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševikaNeobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševikaNastojeći da barem donekle artikuliše i „osvesti" vlastitu praksu pisanja za film, Branko ispisuje i neke od najzanimljivijih stranica naše filmske publicistike u esejima-kolažima „Serbian Cutting", „Nesuđeni montažer ili srpsko pitanje" i „Život i smrt nadrealističkog filma". Oprečni svakom suvoparnom teoretiziranju, umesto razjašnjavanja oni sami predstavljaju tekstualne lavirinte, montaže atrakcija i eksperimente na hartiji, u kojima fusnote i beleške preuzimaju ulogu dokumentarnih materijala-surogata iz igranih filmova. „Srpska montaža" dobija tako svoj pravi literarni ekvivalent – u spoju neiscrpne Vučićevićeve erudicije i obešenjački nepredvidive mašte, u nemogućoj fuziji Valtera Benjamina sa Žarijem i Kerolom.

Istovremeno, u scenarijima za Šumanovića: komediju umetnika (1987) i Veštački raj (1990), te u „filmu na hartiji" Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika – na osnovu proverenih činjenica, Vučićević konstruiše čitava apokrifna poglavlja, nove rukavce i paralelne prostore u životima genijalnih umetnika i filozofa, „dece XX veka" (a nekad, bogme, dopisuje i čitavu biografiju, kao u slučaju izmišljenog umetnika-letača Ilije Dimića). Tako je Branko i jedan od prvih, srećom preživelih, petlova u istoriografskoj metafikciji, kasnije omiljenoj, danas već i oveštaloj disciplini kod srpskih postmodernista...

Splav MeduzeSplav MeduzePrevodilački rad Branka Vučićevića svakako zaslužuje poseban tekst i iscrpnu analizu; ovde bih samo skrenuo pažnju na to kako kroz prevode sa engleskog modernih klasika (Laurija, Nabokova, Vonegata, Dojla, Platove, Birsa, D. H. Lorensa), kao i kroz prevođenje publicistike, teorije i filozofije (u nedostatku prostora, spomenuću tek Zen-budizam i psihoanalizu Suzukija i Froma, Mekluanovu Gutenbergovu galaksiju, ili Ruski umetnički eksperiment Kamile Grej) – kako u ovim prevodilačkim kreacijama filmski pisac izoštrava svoje instrumente operisanja jezikom i montiranja slika. I obrnuto, kako se smisao za kolažnu, asocijativnu dramaturgiju protejski preobražava u lucidna prevodilačka rešenja. Čujmo kako rečenicu iz Lolite, za koju Nabokov u pogovoru priznaje da mu je trebalo mesec dana da je napiše, „nesuđeni montažer" prevodi sa lakoćom, nepogrešivim osećajem za ritam i dramsku gradaciju: „U Kesbimu me je jedan veoma star berberin vrlo osrednje podšišao: blebetao je o svom sinu koji igra bejzbol, sa svakim praskavim suglasnikom pljuvao mi za vrat, i svaki čas brisao naočare o moj čaršav, ili bi prekidao drhturavo baratanje makazama da ispovrti izbledele novinske isečke, a ja sam bio toliko nepažljiv da je delovalo kao udar kad sam shvatio, dok je pokazivao uramljenu fotografiju, među drevnim sedim losionima, da je mladi brkati igrač bejzbola već trideset godina mrtav."

Kako se kraju bliži ovaj kratki osvrt na jedan dugi put, u kojem se muzej i lavirint prepliću i ukrštaju kao u Borhesovoj fikciji, sve sam bliži uverenju da tekst nisam još uvek ni započeo. Možda se ipak sam ispisao, poput nadrealnih bajki o „veku-zveri" (Mandeljštam) koje je nesuđeni montažer Branko Vučićević konstruisao od citata, žurnala, inserata, arhivskih snimaka; od fusnota, aluzija, lica i predmeta-kriptograma u kojima su pohranjena dragocena sećanja, najviše ona o neobičnim doživljajima Avangarde na ćudljivim krljuštima Balkana.

Srđan Vučinić