Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Renata Balzam – Subotica kao ambijentalna pozornica KPGT-a

                                  1. Uvod

Renata BalzamRenata BalzamUkoliko odlučimo da u kontekstu XX veka posmatramo pretpostavku da je vreme najvećih kriza istovremeno vreme najvećih preispitivanja, traganja i stvaranja novih formi [1], možemo zaključiti da su različite zabrane, svetske krize i ratovi, deficit prostora za izražavanje, ali i želja za povezivanjem realnog života i teatra doveli do novih oblika pozorišnog delovanja, koje je kao pojam ambijentalnog teatra prvi ustanovio Ričard Šekner. Njegova istraživanja koja su se odnosila na oslobađanje od konvencija tradicionalnog pozorišta omogućila su razvijanje ambijentalnog teatra, u kom se kreira i upotrebljava celokupan prostor, koji dobija „izvestan kritičankarakter 'subjekta' ili retoričke figure koja zastupa nešto nalik subjektu u teatarskom događaju". [2] Ambijentalni teatar možemo tako posmatrati kao fenomen koji može biti smešten u izgrađen ili pronađen prostor, kao fenomen koji ruši fizičke i mentalne barijere među glumcima i posmatračima, te na taj način istražuje i postaje čin uzajamne komunikacije između ljudi, događaja i prostora.

Foto 01: Ričard Šekner sa članovima grupe 'The Performance Group' u prostoru 'Garaže'.jpgFoto 01: Ričard Šekner sa članovima grupe 'The Performance Group' u prostoru 'Garaže'.jpgVelika kriza koja je zahvatila i područje Balkana prouzrokovala je drastične promene u oblicima i žanrovima starog jugoslovenskog pozorišta otvarajući tako put jednom novom obliku teatra – gradskom, uličnom, ambijentalnom, političkom, i otvorenom pozorištu. Najvažniji događaj za razvoj novog stila vezuje se za studentske proteste devedesetih godina u Beogradu. Ovi protesti predstavljali su borbu i protivljenje tadašnjem režimu na nov i potpuno nenasilan način. Grupa studenata borila se scenskim jezikom, ironičnim i parodičnim scenskim oblicima, a umesto rušenja i vandalizma, studenti su se okrenuli pravljenju konceptualnih skulptura, novina, organizovanju performansa, koncerata, itd. [3] „Ovim inscenacijama i pratecim scenskim formama" studenti su izmenili ustaljeni izgled grada i život njegovih stanovnika, a Beograd je tih dana postao najveća ambijentalna pozornica u Evropi. [4] Ove ideje ogledale su se u neprestanom traganju za prostorima neteatarskog karaktera koji se inscenacijom mogu pretvoriti u prostor pozorišne umetnosti.

Deceniju nakon formiranja Šeknerovog Performans Grupa, osnovana je grupa KPGT (Kazalište Pozorište Gledališce Teatar) koja se posebno isticala realizacijom svojih programa na teritoriji cele bivše države. Grupa KPGT s Ljubišom Ristićem na celu postavila je temelje ambijentalnog teatra na ovim prostorima, što je bio poseban primer ove pojave, naročito tokom njihovog delovanja u Subotici.

Za razliku od Šeknera, koji je svoje pozorišne zamisli najčešće ostvarivao u okvirima ambijenta nazvanog „Garaža" i gotovo uvek u unutrašnjim prostorima, Ljubiša Ristić u svom radu, a pogotovo tokom svog života u Subotici, nije pravio razliku između unutrašnjeg i spoljašnjeg, otvorenog i zatvorenog, izgrađenog ili pronađenog prostora.

 

Foto 02: Ljubiša Ristić i direktori i selektori pozorišnih festivala u prostoru subotičke SinagogeFoto 02: Ljubiša Ristić i direktori i selektori pozorišnih festivala u prostoru subotičke SinagogeOno po čemu je pozorište KPGT bilo poznato u celoj bivšoj Jugoslaviji jesu brojni festivali koji su aktivirali čitave gradove s njihovim okolinama. Ovaj proces može se nazvati teatralizacija urbanih predela i u njemu učestvuje grad, koji je, kao i svi unutrašnji prostori zapravo veštacki prostor, artefakt koji je nastao dubokim promišljanjem, građenjem i uređivanjem. Procesom teatralizacije, tokom koga ambijentalni teatar pretvara ove artefakte u fiktivne prostore nastale maštom reditelja i glumaca, skida se „zastor kazališne iluzije i deziluzije upadima života u kazalište i prepadima kazališta u život grada". [5] Na temu teatralizacije grada, Pero Kvrgić, hrvatski glumac, kaže da ne razume zašto je potrebno izmišljati „umjetni scenografski prostor kada već u gradu imamo prirodni, stvarni prostor, treba ga samo tražiti i pronaći njegovu adekvatnost, značenje i dramaturgiju". [6]

Upravo je pozorišna grupa KPGT prepoznala scenske potencijale pojedinih lokacija Subotice koje se uz manje ili veće intervencije i dramaturgiju dobile scenski predznak i postale ambijentalne pozornice.

 

          „Jer, čovek bitno nezadovoljan svetom
            koji ga okružuje stvara jedan drugi svet."
                                            

                                                                                                                                                                                                                                Ljubiša Ristić 

 2. KPGT

Okupljeni oko prvog zajedničkog projekta, inscenacije dramskog teksta „Oslobođenje Skoplja" [7], Nada Kokotović, Rade Šerbedžija, Dušan Jovanović i Ljubiša Ristić oformili su pozorište savremenih i alternativnih ideja, bez klasičnog ansambla, „bez komplikovane organizacije i – koje pripada svima". [8] Pozorište KPGT osnovano je 1977. godine u Zagrebu [9] i predstavlja jedan od retkih pokušaja inauguracije jedinstvene mešavine „institucionalnog i alternativnog, dotiranog i samofinansirajućeg, građanskog i socijalističkog, tradicionalnog i avangardnog, elitnog i masovnog..." [10] Ova umetnička grupa često je nazivana „alternativnom pozorišnom formacijom" upravo zbog kontraverznog karaktera njenih osnivača, prvenstveno Ljubiše Ristića, utemeljivača ovog kulturno-političkog pokreta. [11]

Foto 03: Logo KPGTFoto 03: Logo KPGTZamišljen kao kreativno mesto na kome se rađaju nove ideje, „kao prodor u svet, kao pozorišni izraz bitke započete između realizma i modernizma, tradicionalizma i avangardizma" [12], projekat KPGT izrodio je nekoliko originalnih alternativnih pozorišnih rešenja „koja predstavljaju prekretnicu u istoriji pozorišta na Balkanu". [13] Možemo reći da koncept scene kao snažne „moždane mašine – 'teatra u glavi' – jeste karakterističan Ristićev koncept, koji izvire iz njegovih pozorišnih eksperimenata na polju ekspanzije, alijenacije, problematizacije, prevazilaženja... scenskog prostora". [14]


Kada govorimo o KPGT-u, moramo navesti da Ristićev rad karakteriše povezivanje „političkog angažmana i pozorišnog eksperimenta, revolucije mišljenja i forme" [15], u kontekstu ovih činjenica ostvarena su neka od najkvalitetnijih i najgledanijih dela ovog pozorišta.

Foto 04 i 05: Prizori iz predstave ''Oslobođenje Skoplja''Foto 04 i 05: Prizori iz predstave ''Oslobođenje Skoplja''

Premijera predstave „Oslobođenje Skoplja" izvedena je u zagrebačkom srednjoškolskom dvorištu [16] a sve kontraverze u vezi s otporom kulturnog i političkog establišmenta, odbijanjem lokalne urbanističke uprave da izda dozvolu za postavljanje šatora (razlozi objavljeni u različitim medijima), tematikom narodnooslobodilačke borbe [17] – postavile su ovu predstavu na vrh pozorišnih događaja te sezone. [18] Ovaj projekat uneo je tri krupne novine u pozorište, koje su kasnije postale i zaštitni znak rada KPGT-a:

(1) Razbijanjem scena kutije (publika izmešana s protagonistima postaje i sama deo predstave), prostor pozorišta postaje ambijent, a predstava hepening (slobodno mešanje mesta zbivanja i planova);

(2) Predstava počinje brzim sekvencama nakon kojih slede sve duži prizori isprepletani muzičkim prelazima;

(3) Muzika (grupa „Leb i sol") izlazi iz standardnih okvira zvučnih kulisa i dobija vrednost pozorišnog znaka. [19]

Dvadeset i peto „Splitsko ljeto" i 1979. godina u kalendaru KPGT-a obeleženi su predstavom „1918, Miroslavu Krleži", koja potvrduje rešenja predstave „Oslobođenje Skoplja" i istražuje dramske mogućnosti istorijskih tekstova u ambijentu koji čine velike stepenice i dugački sto prekriven zastavom.

Foto 06 i 07: ''Misa u a-molu''; Slovensko mladinsko gledališčeFoto 06 i 07: ''Misa u a-molu''; Slovensko mladinsko gledališče

Na institucionalnoj sceni Slovenskog mladinskog gledališča godine 1980. postavljen je naredni projekat, predstava KPGT-a nazvana „Misa u a-molu", čija literarna osnova prati temu priče Danila Kiša „Grobnica za Borisa Davidoviča", uspešno je preklapajući s drugim tematskim narativima. Može se reći da ova predstava „predstavlja prvi i veoma uspeli pokušaj ostvarenja totalnog pozorišta, i po temi, i po izražajnim sredstvima i po izvanteatarskim značenjima" [20], prikazujući svima da je i u tadašnjim uslovima bilo moguće praviti ostvarenja svetskog ranga. Ristić postavlja publiku u centar dešavanja, dok se scene u obliku kadrova razvijaju oko nje. Tako ova pozorišna predstava postaje poput rituala, događaja, avanture koju gledaoci duboko proživljavaju. Ova antologijska predstava je gotovo do „sredine osamdesetih godina bila pozorišni znak epohe, simbol nade i vitalnosti jugoslovenske alternative".[21]


Rad nastavljaju dramskim tekstom Dušana Jovanović za projekat „Karamazovi", izveden 1981. godine. Ovom predstavom, i plakatom za nju, „brand name" KPGT dobija masovniju upotrebu.


U projektu „Vojna tajna" (Split, 1983.) reditelj Ljubiša Ristić cenu organizuje hijerarhijski. U samom centru prostora nalazila se neobiča građevina vojnog „zoološkog" instituta od nekoliko spratova, dok se publika nalazila svuda okolo. Pripremanje projekta izvodilo se pod stalnim nadzorom Jugoslovenske ratne mornarice (Ratna luka Lora) budući da je predstava igrana u njihovim prostorima [22]. Ova predstava, poput neke pozorišne laboratorije, sakuplja „noseće vrednosti KPGT estetike: teatarsko promišljanje osnovnih pitanja epohe, prevođenje na scenski jezik našeg vremena, vremena velike prerade ideja, istraživanja dometa različitih pozorišnih formi, sinteza raznovrsnih umetničkih izraza i preispitivanja uloge umetnika u totalitarnom društvu". [23] Sledeće dve predstave, dva veoma zahtevna projekta, obeležile su narednu etapu života KPGT-a: „Tajna crne ruke" (Beograd, 1983/84) i „Carmina Burana" (Beograd, 1984/85). Može se zaključiti da su ova originalna ostvarenja predstavljala „prekretnicu u istoriji pozorišta na Balkanu". [24]

Foto 08: Prizor iz predstave ''Tajna crne ruke''Foto 08: Prizor iz predstave ''Tajna crne ruke''Foto 09: Prizor iz predstave ''Carmina Burana''Foto 09: Prizor iz predstave ''Carmina Burana''

U jednom od razgovora na temu o predstavama s najvećim uticajem na njegov rediteljski opus iz domena ambijentalnog pozorišta, Ljubiša Ristić navodi predstave „Aretej" (1972), koja je izvedena na zidinama starog grada Dubrovnika, i „Kristifor Kolumbo" (1973), izvedena na replici broda „Santa Maria" koji je plovio iz stare gradske luke oko ostrva Lokrum. Ove predstave „u dijalogu s prostorom", Georgij Paro je prema Krležinim delima režirao za Dubrovačke ljetne igre. [25] Naveo je i predstave „Besni Orlando" (1969) u režiji Luke Ronkonija i „1789." (1974) Arijane Mnuškine i njene trupe Théâtre du Soleil.


Iz svega pomenutog može se išcitati Ristićevski koncept po kom je postavljao predstave u konvencionalnim pozorišnim prostorima jednako kao i na neteatarskim lokacijama. Ono što predstavlja jednu od osnovnih karakteristika njegovog rada jeste činjenica da je i potpuno tradicionalne pozorišne objekte često tretirao kao „ambijent".

 

3. KPGT i Ljubiša Ristić u Subotici

„Kulturni terorista ili vizionar utopista?" Ovo pitanje, usko vezano za kontekst Subotice, odnosilo se na Ljubišu Ristića. Mnogi su ga postavljali mnogima i mnogi su davali svoja subjektivna viđenja o tom periodu. Ono što je bilo sasvim izvesno jeste veliki porast interesovanja, kako građana, tako i cele zemlje, pa i regije, za Ristićevu Suboticu. Sasvim je ispravno reci da je rad pozorišne grupe KPGT „pozicionirao Narodno pozorište Nepszinhaz u sam centar kulturnog zbivanja i rasprave, i to ne samo u Subotici, nego i u čitavoj SFRJ. Počev od predstave „Madac – komentari", pozorišna publika je hrlila u Suboticu i iz drugih jugoslovenskih gradova, što je bio pravi kulturni šok za Subotičane. Javni prevoz na relaciji Beograd–Subotica je zabeležio iznenadujuće veliki broj putnika koji su dolazili u grad na severu Bačke upravo radi gledanja predstava."[26]

Foto 10: Subotica, Ulica KorzoFoto 10: Subotica, Ulica Korzo

Ovaj proces ispitivanja grada počinje 1985. godine, kada Ljubišu Ristića, Nadu Kokotović i ostale članove KPGT-a gradski čelnici i gradonačelnik Sorad Ðerd pozivaju u višenacionalnu Suboticu. U ovoj multikulturalnoj sredini zatekli su neodržavani objekat Narodnog pozorišta (Nepszinhaz) i dva odvojena ansambla – mađarski i srpski, koja su funkcionisala kao potpuno zasebne institucije. „Tada je Ljubiša izjavio da je razlog njegovog krajnjeg optimizma to što Subotica nije usamljeno ostrvo unutar previranja koja su svuda naokolo i što je čitav jedan grad odlučio da uvežbava 'promenu' (primenu novog kulturnog modela), opredelivši se za materijalnu i duhovnu obnovu." [27]

Foto 11: Subotica, Sokolski domFoto 11: Subotica, Sokolski domLjubiša Ristić, jedan od „najvećih evropskih pozorišnih reditelja druge polovine XX veka" (Dušan Jovanović), pred sebe je prvo postavio zadatak da spoji dva rascepljena subotička kulturna kruga te postavi predstave na kojima se igra na svim jezicima kojima se govorilo u SFRJ. Na ovaj način nastavio je da gradi svoju zamisao o jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru kroz projekat KPGT. Zahvaljujući njegovom radu Subotica je u jednom momentu postala kulturni centar bivše Jugoslavije. U jednom od intervjua za časopis „Scena" Ristić kaže da pokušava da se pridruži onima koji izmišljaju gradove, onima koji su „se ozbiljno uprli da izmisle jedan grad koji je jednom davno već bio izmišljen (zatim je zaboravljeno to što je u njemu izmišljeno): evo sad se taj grad ponovo rađa iz pepela – ja sam samo jedan od ljudi koji se tome pridružuje. Ja nisam isključiv, ali ni Subotica više nije Subotica".[28]

U mnogim intervjuima Ristić je govorio da Narodno pozorište u Subotici zajedno s celim gradom „počinje da diše punim plućima". Međutim, svojim nekonvencionalnim pristupom pozorišnom činu i prostorima grada izazvao je otpor gradskih struktura, pa se nakon desetak godina borbe s vlastima povukao s mesta upravnika pozorišta i ideju KPGT porodice prebacio u prostorije Sokolskog doma, a kasnije u Beograd, u objekat stare šećerane.

 

4. Teatralizacija urbanih predela Subotice

Presudno važna tema koja povezuje rad KPGT-a sa Suboticom jeste teatralizacija urbanih predela. Sama „ideja o izlasku iz pozorišne zgrade i utvrđivanju scenskog prostora u različitim 'profanim' okruženjima"[29] povezana je sa idejom o ograničenjima klasičnog teatarskog prostora crne italijanske kutije, "a zatim i sa mogućnošću upotrebe i teatralizacije različitih objekata i prostora grada".[30]

Foto 12: Prizor iz predstave ''Madač komentari''Foto 12: Prizor iz predstave ''Madač komentari''Kao prvu teatralizaciju Subotice neophodno je pomenuti prvu predstavu koju su umetnici KPGT-a postavili u Subotici. To je bila predstava „Madač – komentari", koja je rađena po Madačevom dramskom epu „Čovekova tragedija" (Az ember trágedia, 1861). Ljubiša Ristić, Nada Kokotović, Želimir Žilnik (scene na trgu) i Dragan Živadinov (prizori u gradskoj kući) stvarali su predstavu deo po deo, i pažljivo je utkali u specifične prostorne ambijente Subotice.


Ova predstava značajna je za grad iz više razloga. Prvenstveno, ona je prvi primer ambijentalnog pozorišta u ovom gradu, započinje novu eru subotičke umetnosti, povezuje prošlost i budućnost praveći relacije između multikulturalne sredine i istorije sveta. Dalje, ona predstavlja uspešno slaganje svih glumaca koji su glumili na svojim jezicima, prvenstveno mađarskom, koji je jezik sredine, ali i Madača, koji je i napisao „Čovekovu tragediju". Za KPGT tok cele predstave simboliše prelazak iz ruiniranog objekta pozorišta u novi prostor – Sinagogu, u kojoj su se nakon predstave „Madač – komentari" igrali i mnogi drugi komadi.

Foto 13: prizor iz predstave ''Madač komentari''Foto 13: prizor iz predstave ''Madač komentari''„Te večeri pozorište je bilo čitav grad, a celi grad je živeo za svoje pozorište". [31] Tristotinak gledalaca tom prilikom nije ušlo u gradski teatar kroz svečani portal nego kroz zadnji ulaz koji izlazi direktno na pozornicu. Nakon „nebeskog" prizora u teatru, gledaoci, isterani u dvorište pozorišta koje predstavlja rajski vrt, posmatrali su drugi deo Madačeve tragedije u kom zbog kušanja đavoljih plodova izbija i prva svađa bračnog para. Tog momenta svi bivaju izbačeni na centralni gradski trg i pred njihovim očima odigrava se dvehiljadogodišnja istorija civilizacije.

Dodatnim vizuelnim efektima i specijalnim scenskim prizorima na ovom prostoru bavila se Nada Kokotović, kojima je posebno očarala gledališnu masu. Narednih sat vremena glumci i gledaci „zauzeli" su Gradsku kuću, secesijsko zdanje kojim se Subotičani posebno ponose. Može se reći da je ova institucija tog dana postala muzej živih slika i žanr-scena koje su se odvijale simultano te su ih gledaoci mogli pratiti s prozora, čuti rafale iz dvorišta... Bivaju zauzeti gotovo svi hodnici, većnica, dvorište, stepenište... Ceo kolaž predstavlja istoriju novog sveta XX veka, kako su ga neki nazvali – „vrli novi svijet". Vođeni individualnom motivacijom, građani su dobili mogućnost da sami napišu svoju istoriju. Nakon celog sata gledaoci izlaze iz ovog uzavrelog prostora na već opustošenu ulicu i kreću ka Sinagogi, u kojoj se dešava poslednji deo Madačeve tragedije. Ovde se ponovo odigrava sudbina Ane Frank i prizor poslednje večere koja je i centralni motiv predstave u ovom prostoru. Nije slučajno da je baš poslednja scena postavljena ovde. Ovo je simbolično otvorilo i preselilo teatar Subotice u ovu zgradu koja će postati centar dešavanja Ristićevih predstava narednih godina. [32] Može se reći da je ova predstava spojila i preplela svoju teatralnost s teatralnošću grada i da je simbolično otvorila i pozvala građane u pozorišni svet KPGT-a.Foto 14: Trg Slobode, fontana, prizor iz predstave ''Madač komentari''Foto 14: Trg Slobode, fontana, prizor iz predstave ''Madač komentari''

Nakon ove jedinstvene teatralizacije Subotice nastaje veliki broj inscenacija u gradu, predstava i festivala. Organizovani su Šekspir-fest '86, Molijer-fest 87', YU-fest 88' , 91' i mnogi drugi. Ovi festivali nisu uzeli maha samo u Subotici nego su u jednom trenutku igrani u čak nekoliko gradova tadašnje Jugoslavije dok su nastupi Subotičana dočekivani s neverovatnim interesom.

Festivali i predstave oživeli su neka stara mesta kulturnih dešavanja, poput letnje pozornice i izuzetne Velike terase, šuma i jezera u okolini Subotice, ali i izmenili značenje prostora kupališta Ženskog štranda, koje postaje pozornica „Otela", jedne raskošne i spektakularne koreodrame. U ovoj predstavi scena je bio objekat i jezero ispred štranda, dok su gledaoci sedeli na tribinama podignutim na vojne pontone. Koreodramska vizija „Otela" igrala se u vizurnom segmentu od čak 180 stepeni. Jedna od poznatih predstava koja je „aktivirala" deo obale Palića koji je danas opet zapušten jeste predstava „Long Play", za koju je zaslužna Nada Kokotović.

Foto 15 i 16: Prostor i prizor iz predstave ''Otelo'', Ženski štrand, PalićFoto 15 i 16: Prostor i prizor iz predstave ''Otelo'', Ženski štrand, Palić

Velika terasa bila je mesto na kom su se održavale diskusije, predavanja i probe za predstavu „Julije Cezar". Scenografija ove predstave biо je upravo objekat Velike terase i njegova okolina, dok se publika slobodno kretala po parku. Iskorišćen je celokupni prostor, bez većih fizičkih transformacija u smislu scenskih elemenata.

Foto 17: Prizor iz predstave ''Julije Cezar'', Velika terasa, PalićFoto 17: Prizor iz predstave ''Julije Cezar'', Velika terasa, PalićO Subotici se pričalo da u pozorišnom smislu deluje kao polis: „... Grčka u njoj, na Paliću, odigravaju se priče Šekspirove i rimske". [33] Ulice, trgovi, objekti, plaže, livade i šume bili su pozornica verovatno poslednjeg velikog jugoslovenskog kulturnog projekta.


Predstave, koje su bile izraz Ristićevog nekonvencionalnog shvatanja pozorišta, igrale su se na nekoliko lokacija u gradu – u za to prilagođenoj zgradi Sinagoge, koja je prethodno služila kao skladište za bicikle, na maloj sceni Narodnog pozorišta, ali i na subotičkim trgovima i ulicama te gradskoj okolini. Prirodni ambijenti koji su bili deo ovih festivala i predstava jesu: šuma na Paliću, jezera Palić i Ludaš te kupalište Majdan. Ciglana je bila jedini objekat industrijskog nasleđa, van funkcije, razrušen. Sinagoga predstavlja jedini sakralni objekat u opusu neteatarskih prostora, ali ujedno i jedini koji je na nekoliko godina pretvoren u stalnu scenu KPGT produkcije.

Foto 18: Prizor iz predstave ''Kralj Edip'', obala jezera LudašFoto 18: Prizor iz predstave ''Kralj Edip'', obala jezera LudašZajednički imenitelj prostora poput Sinagoge, Ciglane, Velike terase i Letnje pozornice jeste scena, ali i zaborav. Ovi napušteni prostori bivaju uspešno reaktivirani u procesu teatralizacije grada. Prostori s utilitarnim funkcijama jesu: Velika terasa, šetalište u šumi, Ženski štrand, Gradska kuća, Trg Slobode, Zoo-vrt... kao i teniski tereni koji predstavljaju prostor za rekreaciju i sport. Nasuprot snažnom kontekstu ovih gradskih repera, izgrađena su, ili prilagođena predstavama, tri značajna objekta efemernijeg karaktera: Glob teatar (zid smrti), šator Gordana i luna-park.


U većini slučajeva za gledaoce je korišćena forma veštačkog gledališta, specijalno formiranog za svaku pojedinačnu lokaciju, dok je za scenu najčešće korišćen postojeći ambijent, prirodni teren, objekat... Dva objekta efemerne strukture, takozvani „Globe teatar", tj. zid smrti, i šator „Gordana", opsluživali su nekoliko predstava i bili postavljani na nekoliko lokacija u centru Subotice i na Paliću.

Foto 19 i 20: Long play Goran Stefanovski u režiji Nede Kokotović, obala jezera PalićFoto 19 i 20: Long play Goran Stefanovski u režiji Nede Kokotović, obala jezera Palić  

 

5. Zaključak

Sasvim je izvesno da su poslednje decenije prošlog veka donele mnogo razaranja i gubitaka na prostoru bivše Jugoslavije. Međutim, u to vreme nastala su i razvila se različita umetnička iskustva, a među najbitnijim je svakako utemeljenje ideja međurepubličke i međunacionalne pozorišne trupe KPGT, koja, osnovana deceniju pre ratnih razaranja, postavlja temelje ambijentalnog teatra na našim prostorima.


Organizacija KPGT i njeno delovanje širom bivše države jedna od najznačajnijih pojava u teatarskoj umetnosti i kulturi uopšte, te je njihov uticaj bio vidljiv u svim sferama, od umetnosti pa sve do politike. Međutim, njihov najveći doprinos upravo je uticaj na fizičke prostore gradova Republike, a posebno grada Subotice. Rad ove grupe odlikovao se programima u okviru javnih prostora i objekata, ne praveći pritom razliku između poljane, fabrike i sakralnog objekta. Pozorišni projekti koji su objedinjavali nekoliko lokacija uticali su na teatralnost celog grada ističući scenske, arhitektonske i ambijentalne vrednosti pojedinačnih prostora, urbanih celina pa i cele Subotice.


Može se reći da je „Ristićevo doba" ponudilo Subotici koncept „grad-teatra", atraktivne predstave na trgu, ulici, u fantastičnom i gotovo zapuštenom zdanju Sinagoge, u staroj ciglani, napokon – u ambijentu Palićkog jezera, koje kao da je stvoreno da bi ugostilo teatar. [34]


Budući da se „ambijentalno pozorište uspostavlja kao moguća spona pozorišne igre, scenografije, arhitekture i grada" [35], Subotica je u to vreme, kao grad i prostor delovanja ove pozorišne grupe, u procesu teatralizacije, postala jedna velika ambijentalna pozornica grupe KPGT.

 

Fotografije: arhiva KPGT

 

____________________________________________________________________________

[1] Šekner R., Ka postmodernom pozorištu, FDU, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd 1992, str xv

[2] Šuvaković M., Filozofske igračke teatra, rukopis knjige Paragrami tela/figure, Centar za novo pozorište i igru, Beograd, 2001, str. 31.

[3] Šekner R., Ka postmodernom pozorištu, FDU, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd ,1992, str. xv

[4] Šekner R., Ka postmodernom pozorištu, FDU, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd ,1992, Str xvi

[5] http://www.matica.hr/Vijenac/Vij176.nsf/AllWebDocs/PeroKvrgicSTILSKEVJEZBE 01.03.2014.

[6] http://www.matica.hr/Vijenac/Vij176.nsf/AllWebDocs/PeroKvrgicSTILSKEVJEZBE 01.03.2014.

[7] Mladenović, F., Alternativno pozorište u Jugoslaviji: KPGT – studija slučaja, Kultura, Beograd 93/94, str. 83.

[8] Trailović, M. Teatron, broj 33/4/5, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1981, str. 5.

[9] Intervju sa Ljubišom Ristićem u časopisu Vreme http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1058070 preuzeto 09.10.2013.

[10] Šentevska I, http://jugolink.files.wordpress.com/2013/03/jl_3_1_sentevska.pdf str 60 preuzeto 09.10.2013.

[11] http://www.zaprokul.org.rs/Media/Document/CasopisKultura/998.pdf el.verzija časopisa Kultura.

[12] Ćirilov, J., Atelje 212 i Bitef, Premladi za pedesete, Atelje 212, Beograd, 2006, str. 156.

[13] Mladenović, F., Alternativno pozorište u Jugoslaviji: KPGT – studija slučaja, Kultura, Beograd 93/94, str. 83.

[14] Mađarev M., Teatar pokreta Jožefa Nađa, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi sad 2011, str. 21.

[15] http://www.pozorje.org.rs/scena/scena406/10.htm preuzeto 01.04.2013.

[16] Šentevska I, časopis jugolink br3, http://jugolink.files.wordpress.com/2013/03/jl_3_1_sentevska.pdf preuzeto 09.10.2013. Str 62.

[17] Šentevska I, časopis jugolink br3, http://jugolink.files.wordpress.com/2013/03/jl_3_1_sentevska.pdf preuzeto 09.10.2013. str. 62.

[18] Mladenović, F., Alternativno pozorište u Jugoslaviji: KPGT – studija slučaja, Kultura, Beograd 93/94, str. 86.

[19] Preuzeto iz Mladenović, F., Alternativno pozorište u Jugoslaviji: KPGT – studija slučaja, Kultura, Beograd 93/94, str. 86.

[20] Mladenović, F., Alternativno pozorište u Jugoslaviji: KPGT – studija slučaja, Kultura, Beograd 93/94, str. 88.

[21] Mladenović, F., Alternativno pozorište u Jugoslaviji: KPGT – studija slučaja, Kultura, Beograd 93/94, str. 89.

[22] Šentevska I, časopis jugolink br3, http://jugolink.files.wordpress.com/2013/03/jl_3_1_sentevska.pdf str 60 preuzeto 09.10.2013. Str. 65.

[23] Mladenović, F., Alternativno pozorište u Jugoslaviji: KPGT – studija slučaja, Kultura, Beograd 93/94, str. 91.

[24] Mladenović, F., Alternativno pozorište u Jugoslaviji: KPGT – studija slučaja, Kultura, Beograd 93/94.

[25] Prema: Šentevska I, časopis jugolink br3, http://jugolink.files.wordpress.com/2013/03/jl_3_1_sentevska.pdf str 60 preuzeto 09.10.2013. str. 63.

[26] Jovanov, L., Multikulturni identitet Subotice i paradigmatski plurikulturni koncept predstave Madač, komentari, ,Identitet i sećanje: transkulturalni tekstovi dramskih umetnosti i medija (Srbija 1989-2014), [internet], Beograd: Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti, Dostupno na: http://www.fdu.edu.rs/uploads/uploaded_files/_content_strane/2013_lazar_jovanov.pdf [3 Avg 2013].

[27] Šentevska I, časopis jugolink br3, http://jugolink.files.wordpress.com/2013/03/jl_3_1_sentevska.pdf str. 60, preuzeto 09.10.2013. Str 67.

[28] http://www.pozorje.org.rs/scena/scena406/29.htm preuzeto 01.04.2013.

[29] Dinulović R., „Ambijentalne pozornice BITEF-a", Zbornik FDU broj 3, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd, 1999, str. 65.

[30] T. Dadić Dinulović: Fenomenologija spektakla: Scenski dizajn kao sredstvo konstrukcije događaja, Doktorska disertacija, Beograd/Novi Sad, 2013,str. 120.

[31] Politika, 28.10.1985. Jovan Ćirilov

[32] Kesic V., Madač Komentari, Narodno pozorište Subotica, 1986, Str 134.

[33] Pavićević B., Šekspir Fest Komentari, Narodno pozorište Subotica, 1986, str. 49.

[34] http://www.pozorje.org.rs/scena/scena406/19.htm preuzeto 08.08.2012.

[35] Dinulović R., Arhitektura pozorišta XX veka, Clio, Beograd, 2009, str. 186.