Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Ranko Munitić - Filmski neprijatelji, opet

Ranko u Trakošćanu (1973)Ranko u Trakošćanu (1973)Filmski život i priključenija u Jugi šezdesetih i sedamdesetih, naročito na relaciji Beograd – Zagreb, bila su raznolika, dinamična i uzbudljiva. Boraveći, naizmence, u oba grada, uz sve brojne razlike svakojakih vrsta, sve mi je više u oči upadala tačnije – uporno se pod kožu uvlačila, slutnja, primisao, pa sve bistrije saznanje, da te dve sredine zapravo ne pripadaju istoj celini, istom državnom korpusu, ukoliko pod pojmom države (uzimajući u obzir sve specifičnosti u geografiji, tradiciji, istoriji, mentalitetu, karakteru i temperamentu pojedinih delova, njihovih verskih, nacionalnih ili regionalnih osobenosti) podrazumevano, ipak, postojanje nekog osnovnog zajedničkog imenitelja smisla i razloga s kojima se, u toj i takvoj celini, zajedno opstaje i živi.

Beograd, sa svim svojim razuđenim i višeslojnim zamešateljstvima, taj, kako jednom reče Grlić - „plodonosni haos", prihvatio je i „upražnjavao" Jugoslaviju kao stvarnost, nešto što zbilja postoji i funkcioniše – svojim prednostima barem koliko i manama – a onda i kao realitet u kom izazovne mogućnosti, znači osnovni „plus" celokupnog stanja stvari, nadmašuje ograničenja, dakle „minus" zadan tom i takvom globalnom konstelacijom. (Pa je samo ovde, recimo, mogao 1984, da nastane Grlićev U raljama života, za Zagreb drugi njegov neoprostivi faux pas, brilijantna komedija-melodrama na račun svih tipova i stereotipova jugo-naroda i narodnosti.) Zagreb, izvana, jeste glumio Jugoslaviju: ali to iznutra bar zametno većim delom svog života i žitelja, nije bio niti pokušavao da bude. Sve što se iz ostalih republika slivalo u Beograd, beše dočekivano gostoljubivo, sa znatiželjom, humorom i pažnjom, baš kao što će sva gostovanja, duža ili kraća, ovdašnjih umetnika uvek sa bliskih okolnih teritorija donositi po nešto korisno, novo, vredno za lokalne opite ili korišćenje. U Zagrebu, priliv ljudi i vrednosti delio se na južni i severni segment (dalmoški dotepenci i gospodski starosedeoci), onda na zapadni i istočni element, pri čemu je istok imao dvostruko negativan predznak – prvo komunistički, onda pravoslavni. Beograd se, drukčije rečeno, ponašao kao trezveni, praktični graditelj: to što se moglo, uz stalno pomicanje granica mogućeg, radilo se kako se najbolje umelo. Zagreb je čekao, decenijama, spreman da čeka još toliko ili znatno duže, jer to što je postojalo, ovdašnjem mentalitetu nije odgovaralo. Pitao sam se – u ime čega, u ime kojih to drugih, to jest boljih stvari? Odgovori koje sam pronalazio nisu uspokojavali: u ime tradicije (uglavnom jalove), vere (katoličke, koja jest ideologija, i to militantna, mnogo više nego religija), konačno u ime nekakve rasne demokratije koja sopstvenu naciju-veru-boju podrazumeva kao kvalitete prirodno i pravično superiorne svim drugima. U Beogradu ste vredeli koliko vredi – ili ne valja – to što radite: u Zagrebu su vas vrednovali s obzirom na poštivanje ili izdaju tih osnovnih svetinja „tla i krvi". Osetio sam, još tokom šezdesetih, da tu meni nije mesto: ne što ne bih umeo i mogao da s tim na kraj izađem, nego je to neću. Drugo, shvatih koliko je tu, samo par stotina kilometara od Beograda, SFR Jugoslavija tek inscenacija, paravan, predstava za komuniste i „nacionalno nesvrstane": pa će ovaj segment, kad-tad, iz te zajednice pokušati i uspeti da izađe.

Insert iz filma 'Okupacija u 26 slika', (1978)Insert iz filma 'Okupacija u 26 slika', (1978)Što se početaka sedamdesetih i „maspoka" tiče, potvrdili su ti meseci sve što sam intimno osećao. A „rasplet", javno skidanje šačice usijanih glava i marioneta, dok pravi inspiratori i inženjeri celog „projekta" ostaše gde su i bilo, na vidljivim ili nevidljivim punktovima moći, definitivno me ubedio da spakujem kofere i zauvek pređem tih par stotina kilometara do Beograda. Iz prostog, praktičnog, ribarskog razloga: da skinem s leđa nacionalne, verske i slične obaveze, koje nikad nisam doživljavao ni prihvatao kao nekakve dugove, nego kao činjenice, obične, bez posebnog značaja, vredne dakle ili obavezujuće koliko sve druge ovakve činjenice uzduž i popreko globusa. Dodijalo, zapravo, da živim u smešno tužnoj tranziciji nehotičnog homo duplexa: u Zagrebu, makar pasivno i kao svedok prisustvujući jednoj igri, u Beogradu pak, kao saučesnik, nečem sasvim drugom. Bivša Juga za mene je baš tada i tu skončala.

Sećam se razgovora, u stvari rasprave, strasne svađe, negde krajem leta 1972, kad sam pristupio sređivanju formalnosti oko preseljenja – s trojicom kolega, tri dobra stara drugara koji su me, skoro istim argumentima, s puno emocija i ubeđenja uveravali da ne treba „bežati", da treba „ovde opstati i izboriti se protiv svega što ne valja." Rekao sam, otprilike – izvolite, ostanite i bijte se, samo pazite da vas događanja ne iznenade, te da usred noći, poluobučeni, ne budete morali kroz prozor iskakati. Reč je o trojici uspešnih, poznatih, dan-danas živih i aktivnih filmskih stvaralaca: sva trojica (kako je ponekad teško kad ispadne da si u pravu!), već skoro deset godina žive po belom svetu. Imena ne pominjem jer ih svi znamo. A poštujem njihovu odluku davnog, kasnoletnjeg razgovora 1972, onda i sudbinu iz tog proisteklu, baš koliko stojim iza svog izbora i konzekvenci ovakvog poteza.

Pa, ma koliko moja saradnja bila sićušna, nisam slučajno učestvovao pri nastajanju Okupacije u 26 slika. Ne jedino zbog mediteranske bliskosti mog i Lordanovog nazora, niti radi svega što nas je vezivalo, od tekstova i knjiga do slika i filmova. Nego, pre svega, jer smo tu zajedno, sa nekolicinom drugara sličnog uverenja, pokušali na vreme, upozoriti na mogućost vaskrsa, tačnije – povampirenja, zla koje tim prostorom beše najužasnije haralo pre par decenija, da bi potom, dremajući sačekalo sledeću priliku.

Insert iz filma 'Okupacija u 26 slika', (1978)Insert iz filma 'Okupacija u 26 slika', (1978)Otud Okupacija... za mene nije samo zafranovićevski igrenjak, uspeo ili neuspeo – kako vam drago, čak nije jedino filmski, to jest umetnički, nego iznad svega ljudski, pa, ako reč nije preteška, i etički čin. Tim filmom, prvi put u hrvatskoj kinematografiji, rečeno je jasno i glasno šta beše – i šta bi još, ukoliko se ponovi, mogao da bude EnDeHaški, pavelićevski odnosno jasenovački virus. U tom delu, iz mutnih dubina u kojima više od tri desetleća beše sakrivana, izranja, barem delimično, najcrnja avet i najtvrđe čuvana tajna tog prostora i mentaliteta: ustaški nacionalfašizam na delu, u svojoj pravoj, istinskoj slici i prilici.


('Filmski neprijatelji', Prometej, Novi Sad, 1999.)