Kao zaspala među leptirima

MelanholijaMelanholijaSlika sa dva naslova – “Melanholija” i “Brodolom”. Jedan naslov označava stanje, drugi naslov događaj. Da li stanje prethodi događaju, ili događaj proizvodi stanje? Ili se nije moglo sa sigurnošću opisati zbivanje na brdašcu s polegnutom devojkom nadomak mora? 

Milena Pavlović Barili krajem tridesetih godina dvadestog veka slika seriju plavokosih devojaka - „Melanholija“ ili „Brodolom“ 1938, „Devojka sa sokolom“ 1938, „Devojka u sobi“ 1938, „Devojka pred rešetkom“ 1938. godine. Slika na sliku, slika o sliku. 1942. godine Milena je odslikala plavu devicu kako sneva, spava ili tek skriva pogled od sveta koji je okružuje. Naziv je „Tišina“. Ona spava. Sanja. Ili je neživa? Jedna njena ranija slika predstavlja vrh brdašca na ivici uzburkanog mora iznad koga raskriljena velika ptica usred oblačnog neba natkriljuje pejsaž. Naziv joj je takođe - „Tišina“.

Između ove dve slike sa istimenim nazivom, prva iz 1937. koja predstavlja krilatu pticu nad morskim pejsažem i druge iz 1942. koja prikazuje plavu devicu pritvorenih kapaka, Milena Pavlović Barili stvara seriju slika sa valovitim, plavokosim ženama. Neko će primetiti da 1936. nastaje „Madona“, zlatokosa boginja sa dva deteta, jednom koga drži u rukama i drugom koji joj okrenut leđima. Da, iste godine Milena slika i „Staricu s leptirom“ čije su kose netamne, sive. Zbog ćega insistiramo na boji kose Mileninih devica?

Milena oplavljuje duge kose svojih junakinja pri kraju tridesetih. Pretpostavka? Odgovor treba tražiti u odstupanju od autobiografskih slika u kojima je Milena predstavljala crnokose, dugokose žene koje likom podsecaju na nju samu. Mnogobrojni savremeni istoričari umetnosti vide u tome okretanje Milene onostranom, čak religijskom. Čini se nepotrebnim uvlačenje teoloških atributa u tumačenje sižea i formi Milenih slika jer to ne doprinosi otkrivanju estetskih vrednosti slikarstva Milene Pavlović Barrili. Recimo, anđeli jesu simboli religijskog sveta ali umetnici posežu za simbolima stvarnosti i kulture samo iz svojih estetski znanih razloga.

Ni citiranje Milenih pesama mnogo ne doprinosi analizi konkretnih Milenih slika. Da li se neki književni teoretičar zaputio u objašnjavanje veze Mileninih pesama i motiva njenog slikarstva? Ni prečesto citiranje Milenine prepiske sa roditeljima, pogotovu sa majkom ne doprinosi otkrivanju tajni Milenine estetike. Niko od roditelja nije uticao na Milenino stvaralaštvo više od života samog, istorije slikarstva i kulture epohe u kojoj je stvarala. Razumljivo da se može napraviti fenomenološka studija o roditeljskoj podršci stvaraocima, i tu bi primer Milene Pavlović Barili bio veoma intrigantan. Ali, to na razumevanje dosega umetnosti ove slikarke ništa ne utiče. Tek multimedijalan pristup sveukupnoj Mileninoj umetnosti jedini je sigurni pravac ka tumačenju znakova prepleta slikarskog i književnog iskaza ove umetnice. Za to je potrebno biti više oboružan književnom teorijom od pukog citiranja Milenih stihova koji bi da posvedoče o Mileninom emotivnom stanju koji je uticao na stvaranje konkretne slike, ili serije slika, ili čak njeno posvećenje posebnom likovnom mediju, kao što je modni dizajn. Sredinom XX veka u Francuskoj, u Parizu, stvarana je popularna literarna biblioteka sa odrednicom „par lui même“ u kojoj se delo, na primer, Marsela Prusta, sagledavalo i uz mnoštvo privatnih detalja, opisa njegovog detinjstva, prvih prijateljstva, ljubavi, navedenih delova iz pisama piscu ili pisca drugima, citiranja kritika o pojedinim piščevim delima, njegove zabeležene izjave i bezbrojni komentari njegovih prijatelja i saradnika. Ova bibiloteka je imala veliki uspeh i jeste približila široj literanoj publici velikane francuske književnosti. Na isti način, svi eseji, napisi i tekstovi različitog žanra o Mileni Pavlović Barili su dobrodošli. Jer, Milena Pavlović Barili je najbolja medju najboljima, likovnim umetnicima epohe u kojoj je živela i radila – na svetu. Da, Frida Kalo je tu blizu. Ali, Milenina multimedijalnost je nedosegnuta i danas.

Stoga, bez olakog zalaženja u zone mimo slikarstva, govor o slici „Melanholija“ odnosno „Brodolom“, biće posmatrana kroz fokus semiologije. Metoda kojom se vraća na predmet bića analize, ovde na jednu sliku koja će biti povod otkrivanju značenja, tumačenja svih pojedinačnih znakova na slici kao i njihovo otkrivanje, nalaženje u slikama ovog Mileninog perioda. Slika će biti razmatrana kao posebnost, likovna datost jedne slikarke, u jednom, svom vremenu.

Vratimo se slici.

Pejsaž. Obala mora. Plavakosa devojka polegnuta na brdašcu. Zemlja prekrivena sitnim, uvelim rastinjem. U trećem planu vrhovi dva jedrenjaka, stara, kao iz XIX veka. Ne vide se palube brodova, ni razapeta jedra. Jedrenjaci plutaju s leva na desno. Nebo prazno, na obzorju beličati trag. Devojka kao da je postavljena, polegnuta na strmoviti brežuljak. Kao da ne leži svojevoljno, ne uživa. Ono što uzbuđuje i jednovremeno plaši je telo devojke koje je zakočeno. Kao u grču postavljene noge, dugačke, mršave, omotane u svilenu materiju koja obmata svaku nogu na način mumijskog obmatanja neživog tela. Sa rukama ležerno lako prekrštenim u pojasu krila. I tu prestaje svako iščekivanje da nas pogled vara, i da ova devojka samo leži na brežuljku odmarajući se. Obe podlaktice su joj obmotane takodje sa belim svilenkastim trakama. I dok se privikavamo na vidjenje da te ruke ne leže jedna iznad druge kao kod usnule devojke, da su u tvrdoj pozi koja nagoveštava neživost ruku i samog pokreta koji je naknadnom intervencijom imitacije stvarnog pokreta postavljen kao zamka gledaocu, shvatamo da smo u prisustvu nezaspale devoke – mrtve devojke. Ono što nas u to uverava, dira i potresa jeste desna ruka plavokose devojke. Ona je sastavljena od dva komada: podlaktice i nadlaktice, ali tako da podlaktica nije sastavljena prirodno sa gornjim delom ruke već je ta svilenkastom trakom obmotani donji deo ruke tek približen onom gornjem ne skrivajući rupu, jamu u podlaktici koja nema fizičku vezu sa rukom koja ide iz ramena. Ovde se materijali, bela svila na podlaktici i tamna, crna jaketa poput bolera koju telo devojke nosi, sečivno kao mrtvačka jeza prožimaju pogled na ovaj životno nemoguć spoj. Kiborg bi možda mogao da objasni ovo neuranjaje delova tela jedan u drugog. To se i ne skriva, tačnije bi se reklo da se to i ostavlja vidno da vidno ne može biti – ruka je neživa i zato podatna manipulacijama veštačkog pokreta.

Ispod tamne, ugasle crnim jakete ukazuje se beo korset, od struka do visine grudi. Jaketa je čvrsto zatvorena ispod vrata, iznad koga se nazire kraj korseta. A iznad toga, iznad je polegnuta glava zanešena „na levo, ka nesvesnom“ rekli bi terapeuti jungovske provinijencije poput Ivana Nastovića. Iz tog razloga razlika u kostimiranju leve i desne strane tela. Dugokosa, plavokosa devojka čija kosa vijori, raspletenih uvojaka. A nigde vetra. I nigde mesta gde bi devojka glavu priklonila kao zaspala. Kao da glava ne pristaje zemlji. Ni lice glave ne odaje život. Bledoća lica, sa svilenom trakom presavijenom u više duži ispod brade koja pridržava inače devojački šešir da ne odleti ili kaluđersku kapu da skrije žensku kosu, ovde je postavljena kao držač same kose. Kao da devojka koja samo naizgled sneva nema ni svoju kosu već joj je ona veštački, kao perika postavljena na glavu. Blede usne jesu poluotvorene, ali to više podseća na ribu na suvom koja hvata poslednji dah.

Milena ne bi bila Milena da i ovu svoju devojku ne ušuška lepim, skupocenim odevnim materijalima. Tako, na desnom ramenu parče ogrtača, deo marame ili deo lizeze, nešto potpuno ženski. Levi deo prozračne kecelje koja viojori u vidu nadsuknje isijavajući skrivena svetla, da bi desni deo koji pokriva bedro desne noge bio sam baršun boje tamnog meda. Nema naznaka veze ove dve materije, kao da je svetleća prozračnost svile i slojeviti medni baršun ovde samo inkarnacija ženstvenosti koja negde u nevidljivom pojasu koji ih vezuje pravi ram za sliku nezaspale devojke. Nečeg čega nema, a po tome postoji. Siže za dramu: optočavanje ženskog struka.

Sedam leptira koji prekrivaju ovo devojaćko telo, sedam rozeljubačastih velikih leptira, sa mestimičnim ultramarinskim plavetilom u providnim krilima, zaustavljeni su na mestima koja grade skoro idealan oblik zvezde. Brojeći sa dna slike, prvi leptir je tek pri doticanju desne noge, preko puta, drugi leptir se smestio na prozračnu nadsuknju, treći je na levoj podlaktici, četvrti u letu ka desnoj podlaktuici, ka mestu koje zjapi kao praznina izmedju nadlaktice i podlaktice, peti leptir još je leti iznad desnog ramena, šesti leti iznad devojačke kose, sedmi skupljnih krila je našao odmorište na samom spoju pramena kose i vrha brdašca.

Svi leptiri su živi. Ne, to nisu leptiri koji izlaze, lete iz okruženja lešine, to nisu nikakvi leptiri smrti. To su leptiri radosti. Lepote. Onaj nazvan „sedmi“ na vrhu pramena kose i zemljinog obzorja, vrha brdašca, potpuno je sklopljih krila, onako to čine leptiri kad konačno pronađu svoje mesto. Nalik je stožeru svih leptira na slici. Kao da će svi ostali leptiri pronaći svoju svrhovitu, idealnu poziciju na telu ove devojke. A šta bi bila svrha osim da ukrase devojačko telo. Ni biserje ni dijamanti ne bi bili odgovarajućiji ovom prelepom telu od nežnog, neuhvatljvo merljivog, lakog doticaja leptira. Leptirski pervaz od sedam leptira koji prekopriva ovo devojačko telo, potpuno ženski je neparan, i metafizički bremenit značenjem. Ako se zagledamo u njihovu postavku ugledaćemo zvezdu, zvezdu sa pet kraka. Samo kosmički nastrojeni gledaoci mogu da prenesu ovu svemirsku lepoticu u zonu tamo negde, konačnog bivanja, odmora.

Leptiri životvorci na ovoj slici deluju kao metafora događaju u slici. Stari jedrenjaci negde plutaju gore, skoro na doticaju zemlje i neba, i samo ih to plavo nebo čini nevinim kao u petparačkoj priči. Jer, ova devojka nije samo zaspala, nje nema iako joj telo hoće da se predstavi usnulom. Da li u tim jedrenjacima plovi neko ko je odgovoran za ovu devojku ili su to predstave odsutnosti svake plovidbe ka drugačijem svetu?

Milena Pavlović Barili je godinu pre, 1937. godine, naslikala je „Fantastičnu kompoziciju sa leptirima“. Slika predstavlja eksterijer noću, nebo sa zvezdama. U prvom planu je gvozdeni krevet na kome jedna neživa desna ženska šaka pritiska otisak leptira, ženska ruka odlomljena od kakve ženske skulpture. Još tri leptira lete: dva su već sletela nadomak kreveta i šake, jedan u letu, raskriljenih krila nazire se u ravni postelje. Ako je jedinom leptiru u slici „ Starica sa leptirom“ godinu pre ove, 1936. dat dovoljan prostor za moguć odlet, u ovoj slici ne možemo da pretpostavimo kako će ovaj letač završiti. Idući tragom živih leptira, od slike do slike s leptirima kao sižejnim znakom, brojimo – jedan leptir, tri leptira, sedam leptira. Tri veoma istaknuta neparna broja u simbolici označuju sve ono što u svim kulturama leptir znači: dušu, krhkost, nežnost. Tumači Mileninog dela često crpu znanja o simbolskom značenju celine slike ili njenih detalja iz popularne knjige „Rečnik simbola“ J. Chevalier i a.Gheerbrant iz 1969. ( prevod iz 1987 – “Nakladni zavod Matice Hrvatske”, Zagreb). Za leptir ovi autori kažu i da je “kao u hrišćanskoj simbolici duša lišena svoga telesnog omotača”, što bi u otkrivanju značenja u Mileninim slikama s leptirima davalo smisao prolaznosti i trošnosti života. Ali, ako prihvatimo ove autore kao merodavne, detalj na gvozdenom krevetu koji prikazuje osmicu u sasudu cvetnih latica upućuje na obrnutost od usputnog, beskorisnog bivanja u stvarnosti – “Osam je uvek broj kosmičke ravnoteže”, kaže se na početku odrednice, a na kraju – “Taj simbolizam središnje ravnoteže koji je i simbolizam pravde, još su i u ogledima pitagorejaca i gnostika”. Po ovome Milena Pavlovic Barili nije slaba, emotivno ispražnjena. Ona je mentalno jaka i stoga umetnički snažna. Sve ono što je naslikala ova slikarka po sebi govori jezikom umetnosti visokog etičkog i esetetičkog ranga tako da okolišni, stvarnosni, privatni motivi, zbivanja i situacije, ljudi koji joj pomagali i odmagali, koje je volela ili ih se klonila, nisu validni za tumačenje njenog dela. Umetnost je stvaranje novog sveta i to je Milena činila sve vreme, i uprkos svemu.

Džejms Hilman, vodeći američki terapeut jungovske škole kaže da “svaki čovek dolazi na svet zato što je zbog nečega pozvan”, tacnije, “da nešto stvori i da bude nešto”. “Zov sudbine” po ovom autoru je “prvorazredni činilac čovekove egzistencije”. Zov sudbine Milene Pavlović Barili je bila da postane neko i nešto na svetskoj karti kulture, što je i postala. I da prodje svoj privatni put onako kako ga je prošla a da on ne učini ništa što je omelo dostizanje vrhunskih estetskih vrednosti. Iz tog razloga Milenu ne treba sažaljevati, niti žaliti što je imala prepreke u životu, ni negovati namere koji kao dubinski istražuju njen privatni život da bi višeslojnije opisali njeno slikarstvo, a u suštini se samo time tretira običajno pravo jednog doba, i same ličnosti u njoj.

“Brodolom” ili “Melanholija” jeste potresno likovno svedočanstvo o jednom viđenju poretka stvari koje tragično uzbuđuje. No, time mi samo dobijamo: život gledalaca ove slike je smisleniji, upotpunjeniji, svrhovitiji. Onaj sedmi leptir životvorac, na vrhu pramena kose zamrle devojke koja leži na brdašcu nadomak mora, kao čuvar svega živog i neživog, skoro na ivici spoja zemlje i neba, čuva i sve nas od trivijlnosti sveta. 

Zorica Jevemović