Dva lica siromaštva

Slobodna zonaSlobodna zonaFilmski festival Slobodna zona, Beograd, 4-9. 11. 2011.

Dokumentarno ostvarenje Deponija (Brazil/UK 2010.) Lusi Voker govori o jednom od najuspešnijih brazilskih umetnika srednje generacije Viku Munizu i njegovom projektu umetničke obrade motiva najveće svetske deponije smeća u Rio de Žaneiru i sudbine njegovih skupljača. 

Muniz, koji i sam potiče iz najbednijih društvenih slojeva, fascinira svojim neposrednim i nesebičnim izlaganjem, strpljivošću sa kojom prilazi teškom životu ljudi osuđenih na rad na deponiji, kako bi uspeli da prežive. On ih, međutim, ne sažaljeva sa distance, već ih aktivno uključuje u rad na umetničkim fotografijama mega-formata koje su zapravo njihovi portreti, kako bi zajedno sakupili novac koji će pomoći sindikatu sakupljača smeća za reciklažu i svakome od njih posebno. Portreti siromašnih žena i muškaraca dati su saosećajno i afirmativno, kako im i sam umetnik pristupa: mladić će zaplakati kada njegov foto-portret oblikovan od đubreta (tehnikom projekcije na podlogu, koja se nakon popunjavanja površina smećem ponovo fotografiše) biva prodat na aukciji za više desetina hiljada dolara. Poseban kvalitet filmu daju žene, koje rado ispovedaju svoju sudbinu, ispoljavajući superiornu intelektualnu i moralnu zrelost i uvid u sopstvenu socijalnu situaciju. Deponija nijednog trenutka ne zapada u stereotipizaciju, mit ili fantazam; naprotiv, ona je čvrsto usidrena u opipljivu realnost i konkretne socijalne i ekonomske okvire ljudske egzistencije. Stoga ovo delo i umetnik u njegovom centru i mogu da ostvare svoj osnovni zadatak, a to je aktivacija i promena lošeg socijalnog položaja ljudi uz pomoć dobronamerne inicijative, finansijske podrške, konstruktivnog samoorganizovanja nasuprot destruktivnoj bezdušnosti klasnog društva, i, konačno, uz pomoć umetnosti.

Brutalna poetska saga o ljudima sa margine američkog društva, Bombaj Bič (SAD 2011.), Alme Harel, dijametralno se razlikuje od Deponije i formom i zaključkom. Ovaj film je društveno statičan i prikazuje apatiju i depresiju kao trajno stanje duha i ekonomije u uslovima bede. Bombaj Bič se ističe istančanom lepotom fotografije, poetičnom atmosferom postapokaliptičnog pejzaža usamljenog kamp-naselja u pustinji i delikatnom upotrebom muzike, čime se snažno nadovezuje na tradiciju američkog nezavisnog i avangardnog filma. Ovaj film je veoma samosvestan, u svakom kadru oseća se uživanje u postignutoj formi. U ideološkom smislu, Bombaj Bič je istovremeno suštinski apolitičan i provokativan, kontraverzan. Ističući individualizam kao vrhunsku tekovinu slobode, on svojim deklasiranim junacima daje dostojanstvo, prihvatajući njihov život kao jednakovrednu sudbinu, ali ih time, s druge strane, toj istoj sudbini i prepušta, ne uvodeći bilo kakvu ideju o promeni. Istovremeno, film nudi veoma oštru osudu savremenog američkog društva kroz prikaz dečaka koji sa svega 5-6 godina života prima opasne psihijatrijske lekove za smirenje, uključujući i litijum, najjači antipsihotik. Ova postfukoovska diktatura psihijatrije, u kojoj medicinska birokratija i neosetljivost za ljudsku dušu kulminira u aprirornom odbacivanju malog dečaka koji se nalazi na dnu društvene lestvice, deluje zaista užasno, jer bismo ovo dete, pre otkrića ,,lekova'' za nemirnu decu danas naveliko distribuiranih u SAD, u prošlosti jednostavno nazvali jako maštovitim i veoma aktivnim - barem ga takvim prikazuje Harel. Najsurovije deluju scene u kojima brižna majka svom detetu redovno distribuira ove otrove, slušajući savete lekara, to jest verujući društvu koje je čitavu njenu porodicu tako očigledno odbacilo.

Poredeći ova dva filma, možemo videti dva lica siromaštva: ono beznadežno i ono rešivo, otuđeno postindustrijsko beznađe i solidarnost ljudi u najtežim životnim prilikama. Svedočimo dvema veoma različitim, ali podjednako validnim umetničkim strategijama angažovanog dokumentarnog filma: aktivističkom realizmu koji izbegava mitologizaciju u Deponiji i mitopoetskom, simboličkom pristupu sadržaju u Bombaj Biču. Dok prvi film zagovara razvoj i promenu, drugi setno opisuje stanje zaboravljenih ljudi kao repetitivno, nepromenljivo. Ono što ujedinjuje ove dve udaljene estetike i poetike, jeste, međutim, zajednički cilj: obelodaniti siromaštvo i patnju, kako bismo svetu pokazali njegovo licemerno lice i podsetili ga na ljudske vrednosti.

Ivana Kronja

Pobednički esej na konkursu za esej publike na Festivalu Slobodna zona, Beograd 2011.