Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Ekscentrizam

PetrogradPetrograd1922.
EKSCENTROPOLIS 
(bivši PETROGRAD)
AB!
Parada ekscentrika.
Rosta bez dosetki, Maks Linder bez cilindra, Brokhaus bez Efrona – ima li šta gluplje?
5. decembar 1921. (istorijski dan!)
Kozincev, Križicki, Trauberg, samo za vas:
XX vek bez...
 
ANKETA
...“Iz tih ogromnih pantalona ekscentrika, dubokih kao more, zahvatamo u pregrštima i mi futuristi. Pozvani ste na žurku!“. Marineti.
...“Za pozorište kao takvo, ove nove pojave u našem društvu predstavljaju pad, pošto se tu ono specifično pozorišno zamenjuje ekscentrizmom mjuzik-hola“. Lunačarski.
...Aj, aj, aj!“ klovn Serž.
 
bez –
Ekscentrizam (vizit karta)
 *
Mjuzikhol Kinematografovič Pinkertonov slavi svoj prvi rođendan 
(zamislite?!)
Za više informacija – čitaj dalje.
I. A SADA OSNOVNE ČINJENICE:
 
1) JUČE – udobni kabineti. Ćelave glave. Oni su razmatrali, odlučivali, promišljali.
DANAS – Signali! Mašine! Transmisioni kaiševi, remenici-zupčanici, točkovi, ruke, noge, elektrika. Ritam proizvodnje.
JUČE – muzeji, hramovi, biblioteke.
DANAS – fabrike, preduzeća, gradilišta.
2) JUČE – kultura Evrope.
DANAS – tehnika Amerike.
Industrija, proizvodnja pod zastavom posutom zvezdama. Ili amerikanizacija, ili pogrebni zavod.
3) JUČE – Saloni. Ljubim ruke, madam. Gospoda.
DANAS – Uzvici kolportera, skandali, policijski pendreci, buka, vreva, bat koraka, trka.
 
Ritam današnjice:
Ritam mašina, simbolizovan Amerikomi rođen sa bulevarima.
 
II. UMETNOST BEZ VELIKOG SLOVA,
PIJEDESTALA I SMOKVINOG LISTA
Život zahteva umetnost
grubo-hiperboličnu, zapanjujuću, koja udara u nerve, 
neskriveno utilitarnu, mehanički preciznu, brzu i poletnu,
ili se niko neće ni osvrnuti za njom. Sve u krajnjem slučaju izlazi na isto: umetnost XX veka, umetnost 1922. godine, umetnost ovog trenutka
 
Ekscentrizam.
III. NAŠI PRETHODNICI.
Parada kreće!
 
U literaturi – kafanske pesmice, Pinkerton, povici aukcionara, ulične svađe.
u slikarstvu – cirkuski plakat, omot bulevarskog romana.
u muzici – Džez-bend (zapenušani crnački orkestar), cirkuski marš.
u baletu – američki kafanski ples.
u pozorištu – mjuzik-hol, film, cirkus, kafana, boks.
 
IV. MI SMO – EKSCENTRIZAM U AKCIJI.
 
1) Naša predstava je – ritmičko udaranje po nervima.
2) Vrhunac – trik.
3) Autor – pronalazač-izumitelj.
4) Glumac – mehanizovani pokret, umesto koturni koturaljke, umesto maske plamteći nos. Njihova igra nije scenski pokret nego kreveljenje, nije mimika nego grimasa, nije reč nego krik.
 
Milije nam je dupe Čarlija Čaplina od ruku Eleonore Duze!
5) Komad – nagomilavanje trikova. Tempo – 1000 konjskih snaga. Bekstva, potere, jurnjava. Forma – divertisman.
6) Narastajuće grbe, stomaci na naduvavanje, klovnovske perike koje se kostreše – začetak je novog scenskog kostima. A osnovno – neprestana transformacija.
7) Trube, pucnjevi, pisaće mašine, pištaljke, sirene – prava mizika ekscentrizma. Čečotka – začetak novog ritma.
 
Milije su nam cipele američkog step igrača 
od svih filharmonija zajedno!
 
8) Sinteza pokreta: akrobatskog, sportskog, plesačkog, konstruktivno-mehaničkog.
9) Ludi ples na ivici logike i zdravog razuma. Kroz „neverovatno“ i „nemoguće“ ka ekscetričnom.
10) Od fantastike do mađioničarskog trika. Od Hofmana do Fregolija. Infernalnost Amerike: „Tajne Njujorka“, „Ko je maska koja se smeje?“.
11) Podrška opštem obrazovanju. Sport u teatru. Medalje za pobednike i bokserske rukavice. Predstava teatralnija od izveštačenosti Arlekina.
12) Korišćenje metodama američkih reklama.
13) Kult luna parkova, velikog točka i tobogana, inicira mlade u ISTINSKI RITAM epohe.
Ritam čečotke. Buka bioskopa. Pinkerton. Vriska tobogana. Zvonki klovnovski šamari. Poetika – „vreme je novac“!
 
Naš red vožnje (da se zna):
                                                                            Pariz, Berlin, London,
                                                                          romantizam,
                                                                        stilizam,
                                                                     egzotizam,
                                                                  arhaizam,
                                                                rekonstrukcija,
                                                              restauracija,
                                                            predikaonice,
                                                          hramovi,
                                                       muzeji – 
                                                   - obilazimo u širokom luku!
 
Jedino potrebno, to je ono naše!
Ukratko:
AMERIKANIZACIJA TEATRA
a na ruskom
EKScentrIZAM.
 
Grigorij Kozincev

 
POZORIŠTE ZANOSA
 
„Instinkt teatralnosti, kao svako estetsko ispoljavanje usmereno ka javnosti“.
Pljunuo, razmazao, malo doterao – i eto ga pozorište.
A ja kažem:
 
Glu-po-st.
Nego šta.
Samo bez uživljavanja i preobražavanja, bez maski i koturni, dosta je toga!
Samo jedno je potrebno –
 
Zanos.
Pravo pozorište – to je hod po zategnutom užetu, to je zanos. Jedna zdrava i radosna napregnutost celog našeg bića, svih životnih energija.
Kada te duh uzima pod svoje, ubrzava se disanje, a po mozgu se roje stotine đavolčića.
Kao u CIRKUSU:
na užetu tankom kao dlaka – nebu pod oblake – balansira akrobata, i svima nam zastaje dah...
Sad će... Sad će... Zamalo... Evo ga!
 
- Ah! –
- To! – To! – To! – Bravo!
 
Pozorište – to je zanos... aukcija, avion, igra na sve ili ništa, tombola, rulet, trka.
Pozorište je totalizator, ono je pomamna hazardna igra, trka s preponama, ali koju umesto konja trče glumci. Pa zašto onda da se ne kladimo na njih, kao na konje?
- Na Davidova, kažete? Ma jeste li vi normalni, taj trči kao baba! Hodotov, kažete? Jurjev? Ne bih za njih ni u kombinaciji, a kamoli na jednog...
I, molim vas, nije ovo dosetka: još u staroj Grčkoj su glumce kitili vencima, kao danas konje.
Kladili se, ulagali sve što imaju, iščekivali:
- Hajde! Brže to malo! Jesi ćorav, eto ga s desne strane?! Ne mogu da verujem!
Svi dišu kao jedan, oči prikovane za konje u ludom trku. Naginju se preko ograde. Mrtva tišina. Iščekivanje. Napetost raste, raste...
 
- To!!!
 
I odjednom – sve se zatalasalo, svi vrište kao ludi, aplaudiraju, svi nekud jure, lica su im crvena kao pred šlog, u očima stotina...
 
Zanos.
Otvaram prvi pozorišni časopis koji mi dolazi pod ruku i nasumice biram recenziju:
„Gospođa Mičurina nadasve je dirljivo i sa osećanjem
za detalj odigrala zahtevan lik majke. Jurjev je, 
kako smo već navikli, uspeo da uhvati sve 
psihološke nijanse svog lika.“
Poteralo me.
Bar da nečemu posluži sav taj papir. –
A sada i ovde predlažem odlomak iz budućih recenzija jednog istinskog Pozorišta zanosa:
„Posle čak četiri prevremena starta daleko je 
odmakla Tamara; negde na polovini trke na
čelo je izbila Jurjenjeva, zatim Koonenova; 
žestoka borba; Jurjenjeva je na poslednjoj 
deonici pala i na čelo je ponovo izbila Koonen, 
koja je na kraju i osvojila glavnu nagradu.“
Ili ovo:
„Još od starta, postepeno povećavajući prednost,
trku je predvodio Monahov; na drugo mesto izbila
je Vedrinska i držala ga sve do polovine trke,
da bi pred sam kraj trke pretekla već umornog Monahova 
i osvojila prvo mesto. Treće mesto zauzeo je Ge.“
U pozorišnim programima biće objavljivani lični rekordi svakog glumca i njegovo prosečno vreme.
Osnova pozorišta je nesputano kretanje, grčevito naprezanje nerava i volje, načelo aktivno, dinamičko, pokretačko. A onda dolazi taj Ignjatov sa pričom kako je u osnovi teatra neka posebna vrsta otrova koja parališe nervi sistem!
Pa dozvolićete, gospodine Ignjatov, ali ni malo me ne čudi kad Vi tako nešto kažete. Jer vi nikad niste u pozorištu ni urlali, ni divljali, ni kikotali se, ni besneli, ni silazili s uma.
Ne, samo ste se „UŽIVLJAVALI“ i uredno proučavali program.
A prava pozorišna publika, toliko daleka od nadmenih spodoba sa pretplatnim kartama, što se samo plaše da ne naruše iluziju, više liči na divljaka koji se ni malo ne bi ustezao da ucmeka omraženog mu Otela!
Ovde nema ni „uživljavanja“, ni „glumačkih transformacija“, ni svima tako dragog intimiziranja sa publikom u kabareu,
 
ovde je sve samo Zanos.
 
I koliko se sada smešnim i zastarelim čine preporuke nekada „bezumnog“ Marinetija, kako sedišta za publiku treba mazati lepkom ili zasipati je praškom za kijanje. Koliko je to samo salonsko petit jeu...
Ne! Nas ne interesuju te sitne provokcije, mi hoćemo –
 
Zanos.
 
Ali, avaj!
Iz pozorišta, osećanje zanosa uteklo je na kockarske stolove, igrališta, trkačke staze, cirkuske šatre: tamo još zadugo neće uspeti da proguraju nagradu Ostrovskog.
Nema šta pozorište ni da izobražava, ni da preobražava, već –
- pravo u glavu!
U teme.
U samu lobanju.
Samo jedno postoji u pozorišu, ako je pozorište –
 
Zanos.
I samo bez Španaca, molim!
 
Georgij Križicki
 

 
Film razobličava
1. Svi nose kaljače „Trougao“.
 
Kaljače su, kako je poznato, znak imućnosti i dobrog ukusa.
Sasvim razumem sve te ogromne redove pred dućanima.
„Nabavite na vreme svoj par kaljača marke Trougao!“
A sada u tim otmenim i nimalo siromaškim kaljačama hodaju baš svi – i ljudi, i stvari, i ideje, i pozorišta.
Važi deviza: „Beži od ulične prljavštine, trk za – kaljačama!“
 
2. Još jedno oteto dete u San Francisku!
Kada smo 5. decembra 1921. onako neoprezno zafrljačili ekscentrizam u publiku, nismo ni mogli da pretpostavimo da će se dogoditi takva transformacija. 
Pred našim očima, dostojno najvećeg mađioničara, lopta ekscetrizma se pretvorila u još jednu kaljaču.
Evo, već se svi pozivaju na ekscentrizam, u svim tim teatrima, Petrogradima, R.S.F.S.R.-ovima, Evropama, blebeću i – bogami – lepo ga unovčavaju.
Svaki dan izlaze oglasi: Ekscentrion, parada ekscentrika, ekscentro-Hljestakov, ekscentrični šou, Jakulov + ekscentrizam, ekcentrizam je svuda – u umetnosti, ministarstvima, u industriji gume.
Koliko sutra, svašta se može očekivati: 1) programi državnih teatara inspirisani ekscentrizmom; 2) uvodnik „Života umetnosti“ o ekscentrizmu: 3) predavanje Čukovskog o crtežima Dobužinskog; 4) obavezni nastupi po radničkim fakultetima sa obezbeđenim akademskim sledovanjem. 
 
3. A šta vi imate da izjavite?
Pozorište nije komesarijat za industrijalizaciju (nažalost!). Ni patentni biro. Patenti se ne izdaju, a i šta će nam?
Ne bojimo se mi ove sveopšte krađe imena, ideja, gotovih projekata „Ekcetrističkog pozorišta“; znate, belih kuća je mnogo, ali je samo jedna Bela kuća – ona u Vašingtonu.
Mi samo dižemo glas protiv pogrešne primena naziva ekcentrizam. Kako reče doktor Majer: „Ekscentrizam ima isključivo unutrašnju primenu;
doza - konjska; ako se ne primenjuje prema uputstvu, ne koristi u slučaju – besnila, išijasa, melanholije, rane ćelavosti itd.“
 
4. Zavera mrtvaca
Čitaće probe, generalne probe, premijere. Časopisi, članci, diskusije. Veličanstveno, GRANDIOZNO, planetarno. Eh, sve same kaljače, kaljače, kaljače...
Potražnja za kaljačama je premašila ponudu.
Najnoviji modeli sami vas zovu da ih kupite. Ne kaljače – nego čitavi mali i lepi dečji grobovi! Milina! Pa kad prolazite, ima samo da skidaju kape. O pokojniku sve najlepše!
 
5. U poteri za gledaocem – od Šekspira do kafane 
I kako sad čovek da im se ne pridruži? Pa i ja volim pokojnike, naše drage mrtve. Lepo je rekao Čehov:
„Mrtvaci se ne stide, ali zato grozno zaudaraju.“
I sad, drugi deo te rečenice nije ništa manje istinit nego prvi. O kej, ne stide se, nema problema. Ali ako je neko našao da ti smrdi baš tu pod nosom, pa moraš da se pobuniš. To se nekako podrazumeva, kao brkovi Čarlija Čaplina. Ako pustiš da se stvari tako razvijaju, uskoro će usmrdeti čitav svet. Pa sad ti vidi! 
 
6. Neuspešan pokušaj
„Smatram, a u tome me je podržao i drug Kamenski, da ako publika već traži samo laku zabavu i kojekakve prostakluke, onda nije na nama da je silom zadržavano u pozorištu, nego da je sačekamo iza prvog ugla, u svim tim birtijama u koje hrli, i tamo joj ponudimo nešto istinski vredno, što će formirati njen ukus.“
 
(Iz prvog broja „Mog časopisa“, Moskva)
 
A Šerlok Holms, izvadivši lulu iz usta, ironično odgovara: „Koliko se vi samo varate, Skotland Jardi, Agitpropi i svi Komprosi zajedno! Zar ne vidite ko već juri za gledaocem i te kako mu formira ukus?“
 
A odgovor je: ljudi u kaljačama!
Njihova parola je: „Revolucija umetnost iz dvoraca premešta na ulice. Procesija je krenula, skidajte kape, budite i vi deo!“
Dole oni koji tako govore, drugovi! Vratimo se osnovama. Sa ulica u dvorce, a ne obrnuto, to je revolucija! Ulica je ta koja unosi revoluciju u umetnost. Cirkus, bioskop, mjuzik-hol, Pinkerton – to je ono što nam danas treba!
Grubi kao američka reklama, MORALNO STAMENI KAO BENEDIKTINAC, uspravni kao spomenik Tatlinu, mi nikad nećemo navući kaljače!
A šta ako nam ih obuju na silu?
Ništa. Senzacija! Prva ekscentristička kaljača ikada: sama odleće sa noge, pravo u gubice uglednih. 
 
Pevac
P a t e. 
 
Leonid Trauberg

EkscentrizaM –
SlikarstvO –
ReklamA
 
„Saobraćajna industrija u poletu!“
 
1909,
umesto kljakave kljusadi stare umetnosti, na scenu stupaju prelepi drečavi tramvaji Futurizma,
 
1921,
evo ih već kako se, rashodovani, vraćaju u depo Savremene umetnosti,
 
1922.
Ekscentristi izbacuju novu proizvodnu liniju – Motocikl Novog Slikarstva.
Trijumfalno je protutnjala Revolucija slikarstva, ali šta nam je ostalo od svega toga:
„Tradicija Engra“ (Pikaso), starudija svejedno koje od grupacija
unutar „Sveta umetnosti“ (bivši „Pub Karo“ i razni Benua), ručni
radovi suprematista i
bezbrojni spomenici umrlim teorijama, u kojima se govorilo o svemu, od metafizike do matematičkih proračuna, jedino ni reči o NAŠEM ZANATU. Kako je uopšte došlo do toga? Vratimo se malo u prošlost:
Impresionizam
poentilizam
futurizam
kubizam
ekspresionizam.
Razaranje forme i sadržaja. Potpuni raskid sa životom. Predmet dela postaje – forma. Opasno naginjanje broda evropske kulture.
Utopljenici neuspešno pokušavaju da se uhvate za slamke misticizma i simbolizma.
Sve glasnije se čuje glas Savremenosti, on sve jače prodire u namirisane esteticističke budoare. Glas zahteva: izađite iz vaše samodovoljnosti i približite se
konkretnom, opipljivom, predmetnom.
Od Sezana do Pikasa traje objektivizacija slikarskog predmeta. Mrtve prirode, pejzaži, uticaj plakata, zamena starih materijala novim, lepljenje predmeta na površinu platna. Slika kao takva prestaje da postoji, prelazi se okvir slike, na sve strane iz rama štrče uglovi, predmeti, cure boje.
 
PREDSTAVLJAČKOM SLIKARSTVU JE DOŠAO KRAJ.
 
Mada kratko na vlasti, Suprematizam je, i protiv svoje volje, brzo našao mesto u salonima uglednih kuća. Zatim je nastupio konstruktivizam sa negiranjem površine i izbacio parolu:
 
KROZ RAZOTKRIVANJE MATERIJALA
UMETNIČKOG DELA DO NOVE PREDMETNOSTI
Sada je na nama, mladim slikarima, da iznova
podignemo zastavu Novog Slikarstva!
 
Poricati pojam površine je isto tako besmisleno kao i govoriti o beskorisnosti filma samo zato što ni u jednom filmu ne možemo da vidimo lik novog francuskog predsednika.
Površina i mimetizam još nisu umrli, ali je potrebno korenito preispitivanje našeg odnosa prema umetnosti. Ne odbacivanjem Života zarad umetnosti, već kroz novi pogled na svet: 
 
ŽIVOT KAO TRIK
 
i odatle ka novoj umetnosti. Pozivamo sve zarobljene u lavirintima Intelekta da se pridruže Savremenosti!
Dosta je bilo samodovoljnosti, od umetnosti tražimo jasnu tendenciju i utilitarnost.
Jučerašnji revolucionari, a sadašnji akademici, o kako ste samo brzo poprimili manire „zaslužnih umetnika“ i počeli da propisujete mladima svoje recepte, kao jedine ispravne! Ali mi opominjemo: na zidovima buržujskih salona danas je
 
umesto raznih Somovih – Jakulov.
 
I kažemo – još je rano za lovorike!
 
Revolucija se nastavlja!
 
II.
MI
VIDIMO UMETNOST KAO NEPRESTANOG RUŠITELJA OVEŠTALIH NAVIKA I DOGMATA.
Ali i mi imamo pretke!
 
EVO:
Genijalni tvorci plakata za bioskop, cirkus, varijete, nepoznati autori omota raznih detektivskih i avanturističkih romana; vi ste nam, svojim prezrenim kreveljenjem u lice „gospode“, omogućili da se otisnemo u visine Ekscentrizma!
Jedino što je izbeglo mrtvački dodir Intelekta je – PLAKAT. Sadržina i forma su u njima jedno. Šta to oni opevaju?
Smrtna opasnost, odvažnost, nasilje, potere, zlato, krv, revolucija, ricinus, Čarli Čaplin, katastrofe na zemlji, vodi i vazduhu, ogromni tompusi, operetske primadone, avanture svih vrsta, bokserski ringovi, kaubojske čizme, konji, borbe, pevaljke, akrobacije na biciklu i sve ono što Današnjicu čini toliko divnom!
 
DAO BIH DVESTA TOMOVA NEMAČKE FILOSOFIJE EKSPRESIONIZMA ZA JEDAN CIRKUSKI PLAKAT!
 
Ne bih menjao omot jednog 
Pinkertonovog romana za celog Pikasa!
 
Ne, mi ne želimo da kljukamo svojim receptima naše mlado slikarstvo, ali znamo
 
DA:
1) Materijal umetničkog dela je – sadržaj i forma.
2) Sadržaj zamenjujemo – trikom.
3) Trik – veći napor u upotrebi materijala.
4) Faktura – stepen potrebnog napora u obradi materijala.
5) Pod pojmom „faktura“ mi ne podrazumevamo samo stepen napora potreban da bi se obradila površina platna, već i da bi se obradio trik (dakle sadržaj).
6) Faktura trika zahteva odgovarajuću fakturu forme.
 
III.
MI
REKLAMIRAMO SAVREMENOST! Savremenost je i sama trik, zaslepljujuć u svojoj neuhvatljivosti = jedini oblik slikarstva Današnjice
 
Ekscentristički plakat.
Staro slikarstvo je umrlo samo od sebe. EKSCENTRISTIČKI PLAKAT ĆE UNIŠTITI SLIKARSTVO KAO TAKVO.
 
Predlažemo:
1) Bulevarizaciju svih formi pređašnjeg slikarstva. Kubizam – futurizam – ekspresionizam kroz filter: lakonizma – ekspresije – preciznosti – iznenađenja. 
2) Maksimalno korišćenje formama narodnog crteža, plakata, omota bulevarskih izdanja, reklama, stilizovanih štamparskih slova, etiketa.
3) Eksentrističkom plakatu NIŠTA NE PROMIČE! Korišćenje slikarskih metoda u cilju agitacije i propagande. Najnoviji izumi, poslednje vesti, moda.
4) Podsticanje žanra monumentalnog slikarstva. Ilustracije, karikature, revije.
5) Proučavanje lokomotiva, automobila, parobroda, motora, mehanizama.
 
Naučimo se da volimo mašine!
Proizvodi firme „Umetnost“ NISU PREPORUČLJIVI ZA UPOTREBU.
 
Svi konačno treba da shvate:
najbolja firma na svetu je „Život“.
Ne nasedajte na falsifikate!
 
ŽIVOT NAM JE POTREBAN DA BI MI BILI POTREBNI ŽIVOTU!
Mašine, mostovi, zgrade – čekaju na vas, konstruktivisti! Mjuzik-holovi, cirkusi, zidovi nebodera – spremni za gigantske kičice ekscentrista!
 
EKSCENTRIZAM
SLIKARSTVO
REKLAMA
ZA SVE ONE KOJI ŽIVE U DANAŠNJICI!!!
 
P. S. A poštovanim teoretičarima, kritičarima i ostalim znalcima, dobronamerno zabrinutim zbog naših mladalačkih zabluda, poručujemo, kao Marineti, samo jedno: „Starci uvek greše, čak i kada su u pravu, a mladi su uvek u pravu, čak i kada greše!“ 
 
Sergej Jutkevič
 
preveo Vladimir Kolarić

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12