Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Ana Sokolović

Anu Sokolović je Kanadska državna skupština proglasila za „nacionalno blago", što je, kao posledicu, imalo poseban tretman njenog stvarlaštva i njegovu forsiranu promociju kako u Kanadi, tako i u svetu. Zahvaljujući ovakvoj kulturnoj politici Kanade opera „Svadba" je i stigla na BEMUS, a u okviru velike evropske turneje koja će obuhvatiti još i gradove u Francuskoj i Velikoj Britaniji.
Evo kako o sebi govori Ana Sokolović u emisiji VREME MUZIKE:

„Ono što je zanimljivo je da sam oduvek bila jako znatiželjna i da, vremenom, mnogo više neznam šta hoću da radim, ali znam mnogo više šta neću da radim, što je već nekakv korak ka istraživanju. Moja muzika je jako često puna pokreta i zato govorim o našem balkanskom duhu jer je naš jezik i naš karakter vrlo energičan u odnosu na druge naprode. Znači postoji ta „boja" koja je vrlo karakteristična za moju muziku. Ja stalno upotrebljavam reč „istraživački rad" jer to zaista liči na to. Umetnički rad i istraživački rad jednog naučnika jako liče: mi neznamo šta ćemo naći. Mi znamo da nešto tražimo ali neznamo šta ćemo naći. S tim što će naučnici nači nešto što je materijalno, a umetnici će da nađu nešto što nije mateirjalno, ali proces je jako sličan. Ja u svakoj kompoziciji tražim perfektan sklad između muzičkih parametara koji je nemoguće naći u potpunosti. Možda ću ga jednom naći, a to će biti i moja poslednja kompozicija... Ono što mene zanima je da intrigiram slušaoca, da ponavljam materijal i da se slušalac oseća udobno jer mu je poznat materijal, ali da se igram i sa samom sobom i sa njim, i da taj materijal ne bude nikada ponovljen na isti način. To je gledanje objekata u tri dimenzije, kao što rade kubisti. Zato volim muziku, zato što je najapstraktnija umetnost, kao i ljubav. To su stvari koje su jako privlačne, jer ne mogu da se objasne. Mi možemo da pričamo o tome i da pokušamo da je objasnimo, ali ta apstrakcija uvek ostaje i to je ono što je najlepše."

„Dok nisam otišla u Kanadu nije bilo uticaja folklora u mojoj muzici. To je zato što smo mi mladi tada vezivali folklor za novokomponovanu narodnu muziku. Mi Beograđani smo svi odrasli uz rok i pop ili uz klasičnu muziku. Čuli smo i onu staru, izvornu, i ja sam je čula i nije mi bila odvratna, samo me nije zanimala, nije tada bila u okviru mog interesovanja. Desilo se da je moja prva kompozicija koju sam napisala u Kanadi, za dve violine, koja je bila izvedena na jednom studentskom konkursu, imala veoma mnogo uspeha. Prilazile su kolege i čestitale na kompoziciji koja ima toliko 'slovenskog duha'. To sam prihvatila skoro kao uvredu: ja sam savremeni evropski kompozitor, kakav sad slovenski duh!? Usledile su druge kompozicije i uvek je bio i neki komentar tog tipa. Zamislila sam se: ja očigledno imam 'slovenskog duha' u mojoj muzici, ali šta to znači? Počela sam da se perispitujem i tražim: šta to znači? Mislim da sada razumem o čemu oni pričaju: to su stvari više-manje neosetne za nas ovde, ali mi zaista imamo taj slovenski., balkanski duh, kakv god da je. To su neke stvari koje mogu biti vrlo konkretne kao što su modusi, kao što su ritmovi, kao što su neki drugi muzički uticaji, ali mogu da budu i neke stvari koje su manje konkretne. Mešavina svih tih uticaja čini to što je mene uzdvojilo u njihovim očima i vremenom sam ja počela da pitam samu sebe: pa dobro, da vidimo, ono odakle ja dolazim je nešto jako vredno, nešto jako lepo. Svaki put, bilo koji moj kontakt sa našim folklorom je bio vrlo uspešan jer sam shvatila da je to deo mene. Ja sam shvatila da je to deo mene. Ne pričam sada samo o muzici, već o svemu što živimo i nosimo u sebi i nemožemo od toga da pobegnemo a toga nismo ni svesni. To se dešava većini umetnika koji napuste zemlju u kojoj su rođeni i stasali."

„Ja želim i volim da moja muzika bude lako slušana, ali nije lako komponovati takvu muziku. Stalno sebi postavljam pitanje i stalno slušam muziku dok je pravim jer je za mene najvažniji taj tajming, ta formalna pitanja koja su u srži svega, a to je kada će šta da se desi u muzici. Potpuno sam opsednuta time. Nikada nisam potpuno zadovoljna i to je to što sam već rekla: možda ću jednog dana doći do savršene kompozicije, ali mislim da neću jer onda niko nebi nastavio da komponuje kada bi dostigao svoje savršenstvo. Perfekcija ubija umetnost."

„Ono što je meni bilo zanimljivo sa mojom kamernom operom 'Svadba' su komentari koje sam dobijala od raznih publika, ne samo od one publike koja prati koncerte i koja je muzička, već od one 'prave' publike koja nije po profesiji muzičarska. Ono što mi je laskalo je da moja muzika može da govori i jednima i drugima. I ono što mi je krivo je da je u savremenoj muzici čest slučaj da postoje dve vrste kompozitora: jedni koji se jako dopadaju eliti, kritičarskoj ili kompozitorskoj, oni koji su vrh u kompozitorskom znanju i akademski su nastrojeni, ali ih ne razume publika koja nema muzičko obrazovanje. I obrnuto, druga vrsta kompozitora koja nije poštovana, možda i s razlogom, od strane te elite, ali je razume opšta publika. Takva podeljenost postoji vrlo često u savremenoj muzici u svetu, a pretpostavljam da je i ovde ista situacija."

„Ja mislim da kada čovek donosi odluke u koje zaista veruje, kada zaista veruje svojim instinktima kakvi su-takvi su, kada zaista veruje u ono što mu se nameće, onda ne može da se pogreši... Čak i ako pogrešimo znaćemo da smo probali, da smo uradili onako kako smo morali, kako nas je nešto iznutra nateralo da uradimo."

Zorica Premate

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12