Mediantrop broj 13
Priče
2015.
O RODOSLOVU
Kada bih znala kao Indijanci da dajem imena ljudima, po prirodnim pojavama, Aleksandra Rafajlovića bih nazvala Oblak Smisla Smeha Radosti. Tako bi se on zvao, bez obzira na svoje predke, ili baš zbog njih. Nažalost, ja nisam Indijananka, smisao nije prirodna pojava, ili možda jeste, možda vremenom postaje genetski. Kažu da je smeh svojstven samo čoveku, a ja ne verujem u to, kao što ne verujem da se raduju samo ljudi. Aleksandra prvo znam po smehu. Taj njegov smeh je poseban, izdvaja ga od svih drugih ljudi, od svih drugih bića, to znam nakon godina i godina druženja s njim, i isto toliko godina upoznavanja drugih ljudi. Posle sam saznala i kako se zove i da studira slikarstvo u klasi profesora Petrovića, otkrio mi je odmah šta čita, sećam se bio je to „Ribnjak" Remizova...
Uvek je putovao, uvek na tim putovanjima radio, slao razglednice kao radost, obavezno stizao na oktobarski, beogradski, sajam knjiga. Moram da priznam da sam uvek, a uglavnom smo išli zajedno na taj sajam, kao na neki tajni sastanak, očekivala iz godine u godinu, da će se baš te godine pojaviti knjiga koju je Aleksandar napisao. Roman, zbirka priča, eseja... Jer, on je pored toga što je slikar, a to se vidi i na njegovim slikama, sjajan pripovedač...Sada znam da sam strašno grešila što njegove usmene priče u raznim prilikama nisam snimala, naročito one posle povratka sa putovanja. Uvek sam bila sigurna da on, tajno piše roman, knjige geopoetičkih putopisa, drugačije, a slične onima koje je pisao Kenet Vajt, eseja, poput onog Putovanje Neba i Zemlje, poput svakog njegovog autorskog teksta ili naslova za izložbe: Slikano mesto, Ulica radosti, Slikao sam Airtona Senu, Posao, Jubilej 50, SMLXL, Ruke grešnih...
Njegov višegodišnji projekat Dvanaesti nije ništa drugo nego još jedno nastojanje da se savlada tišina, ona pregolema tišina koja se spustila poput magle nad životima i radom najdugovečnije porodične slikarske radionice u Evropi, nad Dimitrijem deskalom njegovim potomcima, i potomcima potomaka... Tako od XVII do XXI veka, do dvanaestog, Aleksandra.
Zamišljam tu pregolemu, naizgled neprozirnu, vlažnu, tišinu, zamišljam i predele i vreme u kome delaju, u kome rade svoj posao „grešnim rukama", prisećam se svih priča, peripetija, doživljaja i događaja koji su pratili ovu ekspediciju, kao neverovatnih dubrovačkih zgoda i nezgoda, dozvola i zabrana, skalina o kojima sam od Aleksandra Rafajlovića slušala i koje bi mogle postati i roman, ali čini mi se da na neki način ova izložba, Dvanaesti to i jeste, zato što Aleksandar Rafajlović ume da se smeje. Ume da se radosno smeje zaboravu i tišini, ume da zgusne i vreme, i mesta, i putovanja u Smisao. Reči su sigurno pretesne za svaki život, tišina pregolema, fotografija samo fragment, ali smeh, radost, kada se obavi neki posao uprkos brojnim besmislicama, potire uzaludnost, potvrđujući da umetnost ima smisla, uvek. To dobro zna Aleksandar Rafajlović koji bi se mogao zvati i Oblak Smisla Smeha Radosti.
Olivera Đurđević, prijateljica, novinarka
DOBAR POSAO
U rano proleće 1992. godine, u vreme kada je počinjao građanski rat u Jugoslaviji, Aleksandar Rafajlović, Mirko Ognjanović i ja, započeli smo slikanje ikonostasa Katedrale Svetog Save u Klivlendu, Ohajo. Kako je taj posao baš nama zapao, duga je i sasvim druga priča. Taj deo nikada i nismo baš dobro razumeli. Srpska pravoslavna crkva u Americi je ikonostas naručila preko nekih posrednika, prvo od jedne, pa od druge slikarske ekipe – pa na kraju od nas. Postojao je glavni organizator posla, on je valjda sve odlučivao, u svemu posredovao. Ikonostas je trebalo da bude sav u duborezu od bukovine koji su negde u unutrašnjosti deljali neki strpljivi i vešti majstori i trebalo je da bude širok 26, a visok, čitavih 18 metara! U tom trenutku to je bio najveći ikonostas u bilo kojoj srpskoj crkvi, veći od crkve Sv. Marka, veći od ikonostasa Dečanskog, ili od Hilandarskog. Danas verovatno ima i većih. Naš deo je bio ikonopisački; 42 ikone različitih formata sa ukupno 147 likova, jednim magarcem i jednom ribom.
Nismo imali predstavu kako se slikaju ikone. Nešto malo što smo zapamtili sa Akademije, sa časova Slikarske tehnologije i skoro bez ikakvog prethodnog iskustva, ne sluteći obim i kompleksnost zadatka. Prvih nedelja, ne znajući u šta se upuštamo, radili smo u mom ateljeu. Sve vreme je bila velika žurba, bila je zakazana i neka promocija, nesto zbog čega je trebalo imati makar osam komada, odmah gotovih. I tu smo, u kućici na Senjaku, nekako naslikali prestone ikone, one najveće koje stoje u donjem redu ikonostasa, svaka veličine 80 X 180 cm. (Mislili smo da smo ih naslikali a posle smo ih, kad smo naučili bolje, sve preslikali.) Moj atelje je bio mali, pa smo završene slike iznosili u dvorište, da se lak suši, a i da bolje možemo da vidimo šta radimo. Jer, tu nije bilo mesta ni za tri štafelaja, pa je jedan od nas slikao u kuhinji. Te dane pamtim kao moj najveći slikarski uspeh, dolaze žene iz komšiluka, pročulo se nekako, gledaju naše slike u dvorištu i krste se! Mi govorimo da smo to naslikali nas trojica, drljavi i umazani, evo, sad, malopre... Ali, one ih vide kao da su pale sa neba! Poneka žena i zasuzi. Zar to nije najviše što slikar može da postigne?
Ubrzo smo se preselili u Aleksandrovu kuću i atelje. I tu ostali sledeća četiri meseca: tu smo spavali, kuvali, čitali jedan drugome –slikali danju i noću. Prijatelji su nam dolazili u pomoć, donosili zlatne listiće i pigmente, otkrivali tajne i trikove zanata, dolazili su nam sveštenici i istoričari umetnosti i tumačili prizore, na kraju su i naše žene radile sa nama. Svaki drugi dan neko je morao da ode na pijacu, po dva tuceta jaja. Dok dvojica slikaju treći naglas čita, iz „Tehnologije" Zivojina Turinskog, ili pronalazi u „Bibliji „ opise iste scene u sva četiri Jevandjelja, ili poredi kompozicije iz monografija Sopoćana, Đota i Mazača. Jer nekih od naručenih prizora i nema u vizantijskom slikarstvu. Pa, hajde, izmisli ih, ali tako da izgledaju kao da su preslikani iz Mileševe ili Studenice! Par puta smo se ozbiljno posvađali. Jedanput smo prekinuli rad, iz estetskih i sholastičkih nesuglasica.
Svaki lik je različit i obučen je u haljinu specificne boje da bi se prepoznao u nekoj sledećoj sceni, po boji svoje haljine. Svaka haljina ima draperije. I svaki lik ima ruke i stopala, svaka ruka i svako stopalo ima nokte, svaki nokat ima sjaj. I zna se ko ima belu bradu a ko crnu, ko je prosed i celav.
Na radiju koji je neprestano uključen idu vesti o ratu: granate u Sarajevu, Vukovaru, Dubrovniku, pa opet Knin, Mostar, Banja Luka... A mi svuda imamo ponekog prijatelja ili rodbinu. Nas trojica znamo celu Jugoslaviju! Onaj zadužen za jaja sa pijace dolazio je sa naramkom novina ispod ruke i čitao vesti, dok nam svima ne pozli. Onda ugasimo radio, zabranimo dalje čitanje. Zabijemo glave u tišinu, u sjaj na noktićima, u pregibe draperija, kao tri ćorave kokoške.
Ne znam još uvek da li me je taj posao spasao ili upropastio. Prošlo je više od dvadeset godina, a ja se i dalje pitam, šta bi bilo sa nama da taj ikonostas nikada nismo prihvatili? Da nikada nije prošao pored nas, da nikada za njega nismo ni čuli? Da li bih ja živeo ovde gde sada živim, da li bih bio ovo što sam sada? U Boga i dalje ne verujem, ali pitam se: da li smo taj posao radili za Boga ili je Bog taj posao uradio za nas?
Nikada nismo plaćeni za ikonostas. Niko od nas. Onaj organizator uspeo je uz pomoć nekih posrednika, Crkve, pa i Ujedinjenih nacija da organizuje izvoz jednog kontejnera punog duboreza i ikona u Sjedinjene Američke Države u jeku najžešcih sankcija u leto '92. i da uzgred organizuje i izvoz sebe i svoje porodice. Nikada se iz Amerike nije vratio.
Nije mi žao zbog novca, jedino mi je žao što kada smo sve završili, kada je svo zlato bilo izlepljeno, sve izlakirano, u noći pred transport za Ameriku, shvatili smo da nemamo ni jednu jedinu fotografiju ali da nemamo ni filmove za foto-aparat. Mirko Ognjanović je seo u kola otišao po kameru, i usred noći negde je našao ili pozajmio slajd - filmove. Slikali smo sve slike pojedinačno i zajedno. Sećam se da sam pred jutro pozirao ležeći na podu a svuda oko mene rasprosute ikone. On se popeo na klavir i slikao me, kao da me krsti u reci Jordan okruženog svecima. Zbog sankcija ni ti filmovi više nisu mogli da se razviju u Beogradu, poslati su za Beč, i negde su se nekako izgubili.
Tako smo ostali i bez fotografija.
Branislav Mihajlović, proleće 2015.
SPAVAĆA SOBA
Kada otvorim oči, ispred mene je uvek isti prizor.
Na zidu sa desne strane je belo lice napravljeno od školjki sa ogromnim plavim okom i izduženenom platnenom trakom koja nalikuje tanušnom telu. Više veselo nego preteće, ono treba da ugosti duhove predaka koji u Uidu obično stižu vikendom, u sumrak, da kazne, ohrabre ili samo podsete. Gore desno je plava slika, napravljena za turiste da liči na firme frizera koji šišaju ispod bandera sa kojih se može ukrasti struja. Jedno žensko i dva muška lica, samo jedno nasmejano, ali sva tri upadljivo izbeljena. Lep život u tropskoj Africi obično ima belu boju.
Gore levo je zbrka boja sa crnim tačkama i kratkim linijama, glave i ruke u vrevi. Nešto je čudno na tom platnu. Da se svako ne kreće na svoju stranu delovalo bi kao slika bunta. Sasvim levo je drveno papuansko lice sa škrtim osmehom smešteno u crni trapez. Prožeto melanholijom, kao da uživa što se spojilo s Bogom i preživelo samoponištenje.
Četiri rada iz zemalja crnih ljudi (gde umetnici ostaju bezimeni) natkrovljuju veselo portugalsko lice koje je Dvanaesti otkrio na jednom groblju u Portugalu. Sačekalo ga je na kraju aleje vedrine, niske zamrznutih trenutaka sreće zalepljenih na belom mermeru. Sa zaraznim osmehom i popuštenom kravatom, vragolijom upisanom na licu, slika, uz koju mi odavno počinje svaki dan, ispraćala je uveče Dvanaestog iz te portugalske ulice večne radosti.
Smrt je tada na Balkanu bila drugačija, crna i ružna, sveprisutna i merena velikim brojevima, iako se uglavnom umiralo daleko od musavog belog grada, mrzovoljnog i nekako uštrojenog. Dvanaesti i njegov šeret na belom mermeru ušli su u našu spavaću sobu posle ratova, kada se smrt već bila preselila sa naslovne strane u crnu hroniku i čitulje, na kojima su lica života zamrznutih u pogrešnom trenutku.
U Portugalu se nije ratovalo. Iznad veselog ovalnog lica i belog mermera su dve trake na kojima se vidi plavičasto nebo. Slika smrti pretvorena je u sliku životne radosti i "onog sveta" kao egzistencije okupane svetlošću i belinom. Savršena iluzija za vreme usmljenosti, propalih ideologija i izneverenih obećanja milenijarizma. Umesto spasenja, eskapizam umetnut u belu grobljansku aleju.
Pre nego što ugasim svetlo, ispred mene je uvek isti prizor. Iznad glave, kao ispraćaj u san, u gipsani zid smo ukucali Bogorodicu. Sasvim oronula, ali i dalje lepa, umirujuća, sa rukama sklopljenim u molitvi i pogledom koji zrači vedrim spokojem. Ništa se nije promenilo od kada su objavili da je istorija umrla. Teško je živeti bez iluzije spasenja.
Slikana je u rano jutro, osvetljava je zrak sunca i iza se jedva nazire proterana tama. U njenom miru se može prepoznati koprena koja skriva božansku mašinu ostavljenu da uradi posao za nas, izmoli ono što se uvek nekako izmigolji, čak i onda kada smo sigurni da je na dohvat ruke. U niši, sasvim sama, ona živima obećava bolji svet i vredno radi da mrtvi odu na pravu stranu. Njeno lice se ljušti, ali ta potrošenost samo čini da deluje uverljivije. Poručuje nam da postoji neko ko vodi računa da čovek ode na pravu stranu kada se završi život obeležen strahovima i zabranama. Zato njenim likom počinje ulica obećane radosti, put do smrti shvaćene kao početak pravog života.
Večnost mi je uvek delovala nekako neuverljivo. Nisam uspeo da prigrlim iluziju spasenja koja je oživljena u radosnim licima prošaranoj belini portuglaskog groblja i kamenim božanstvima koja je čuvaju. Meni je Dvanaesti poklonio sliku slatke melanholije, mog okeanskog osećanja.
Odlažem knjigu, gasim svetlo i spremam se za san.
Zoran Ćirjaković
SLIKA NESTALOG SVIJETA
Svaki dolazak Aleksandra Rafajlovića u Kotor bio je unaprijed osmišljen i isplaniran do svakog detalja o čemu je govorio njegov rokovnik sa besprekorno ispisanim imenima crkava, muzeja, riznica koje je tom prilikom trebalo da obiđe. U susretima samnom, arhitektom u Regionalnom zavodu za zaštitu spomenika kulture Kotora, razgovarao je o načinu na koji može da stigne do udaljenih crkvica Boke čije su unutrašnjosti čuvale autentične freske, ikonostase ili samo poneku od ikona bokokotorske slikarske škole Dimitrijević-Rafailović. Bila sam u prilici da mu ukažem na novootkrivene ikone u Kalimožu, carske dveri u Petijevićima, ikonu iz crkve Svetog Vartolomeja u Krimovici, ikone u Svetom Jovanu na Svrčku (Morinj), djela u Risnu ...
Njegov nastup djelovao mi je kao iznenadni ljetnji pljusak i pitala sam se, da li će naići na pogodno tlo i osvježiti cijeli kraj, ili će proizvesti manju ljetnju nepogodu...
Jer, u tako kratkom vremenu stići na ta međusobno udaljena često skrovita odredišta, stupiti u kontakt sa tutorima crkava, iznijeti ikone na dnevnu svjetlost, fotografisati, vratiti ikone na njihovo mjesto... Podrazumijevalo se da to nije neizvodljivo, ali ličilo je na avanturu sa nepoznatim ishodom.
Nismo uspijevali, osim u rjeđim slučajevima, da se sretnemo nakon završenih ekspedicija, ali putem telefona bih saznala do kojih spomenika je stigao i koje su sada freske, ansambli i ikone postale dio njegovog inventara djela Bokokotorsko-slikarske škole za koji sam slutila da će biti najpotpuniji, najcjelovitiji do sada. I koliko je to važan posao, imati arhiv jednog vremena, potpunu sliku nestalog svijeta, mozaika čije su kockice rasute, bačene u beskraj, izgubljene...
Ono što je činio svaki put pri ponovnom dolasku bilo je fascinirajuće, zbog darova koje je donosio. Pri pozdravu uručio bi mi po nekoliko primjeraka uredno spakovanih i opisanih DVD-ova za mene, za biblioteku Zavoda, za saradnike. Sadržavali su sve fotografije sa obrađenim legendama do tog trenutka prikupljenih djela Bokokotorske ikonopisne škole. Takve darove dobijali bi redovno istoričari umjetnosti sa kojima se sretao u muzejima, kustosi zbirki, konzervatori, direktori, ravnatelji, sveštenici...
Zorica Čubrović, Kotor, 14. maja 2015.
BOJA U VENAMA
U prikazima-kritikama likovnih izložbi nisam prepotentno prosuđivao: ovo valja, ono ne valja. Merio sam da li je suviše ovog, nedovoljno onog. Najbolje je bilo - da citiram Rolana Barta - kad bih osetio "Tako je!". Štaviše: "Ovo je za mene!" S tim da to "ze mene" nije ni subjektivno ni egzistencijalno, već ničeovsko...
Tekst o novom projektu Aleksandra Rafajlovića "Dvanaesti" može da počne i drugačije.
One osetljivog nosa iznenadni miris, vonj – vraća u zaboravljeni prostor mladosti, u davno napuštenom udžbeniku papirnata "haljinica" nekog kolača kojom je obeležena "važna" stranica vraća u zaboravljeno sunčano popodne, na mansardu nad severnim morem...
Kad sam ugledao dva vršna reda zamišljenog Rafajlovićevog "ikonostasa" s istim uzbuđenjem sam se vratio u Muzej mladog Pikasa u Barseloni od pre četvrt veka. Tada sam nakon njegovih dečijih i tinejdžerskih radova video njegovu interpretaciju Velaskezovih Infantkinja.
Na ikonostasima dva vršna reda pripadaju – jedan starozavetnim prorocima i patrijarsima ili dvanaestorici Jakovljevih sinova, drugi – dvanaestorici apostola.
Oba Rafajlovićeva "vršna reda" pripadaju jedanaestorici njegovih predaka slikara bokokotorske ikonopisačke škole a dvanaesti je on. U jednom redu vidimo nadlanice, šake koje drže kistove nad karakterističnim fragmentima, u drugom redu šake u gestu one Hristove koja blagosilja – okrenute dlanom – potpisuju preci svoja imena. Inverzno jer su okrenuti posmatracu.
Od prve fotografije kojom je tokom studija zabeležio jednu od ikona svojih dalekih predaka upalio je vatru koja intenzivno bukti poslednjih deset godina: snimljeno je više hiljada fotografija – 600 ikona obišavši 80 lokacija. Sve to je fragmentarno zabeleženo na panoima "Ekspedicije". Likovni izraz, karakter predaka je tako postao integralni deo ličnosti savremenog likovnog stvaraoca, a omaž je izrodio jedinstveno umetničko delo koje je centralni deo "Dvanaestog". Upravo taj centralni deo nosi veoma istančano, bezmalo neodrživo stanje diskursa: narativnost je razgradjena a istorija slikarske porodice je ipak ostala čitljivom. Sem srećnog ishoda koji se ovde pripisuje autoru – tome možemo dodati i zadovoljstvo u uspehu: junaštvo je održavati mimezis (likovnog) jezika, izvor velikih zadovoljstava, na način tako radikalno dvosmislen a da predstava nikad ne podleže neiskrenosti.
Dakle, dvanaesti nam uzgred, iako mu to nije bila namera, poručuje da je avangarda uvek samo progresivna, emancipovana forma minule kulture, danas ishodi iz juče.
Ako sa uzbuđenjem i zadovoljstvom promičemo Rafajlovićevim delom to je zato što je ono nastalo sa uzbuđenjem i zadovoljstvom. Sa tim osećanjima i njemu osobenim poletom vodio nas je sad svojom ekspedicijom, kao i ranije grobljima, nebeskim plavetnilom sa jednim galebom, tako samo gledali sušom raspuklu zemlju, gondole sa vešom... i tako je slikar bez kog se ne može zamisliti savremena likovna scena Srbije na osoben način priredio omaž svojim precima.
Za razliku od u mnogome zamorene savremene umetnosti koja čini neprestani napor da bi zaobišla razmenu, ovde iskrenost i polet rađaju delo koje puni, prožima ponesenošću, koje potiče iz kulture i ne raskida sa njom. Tu možemo tražiti i naći i osobenost i vitalnost Rafajlovićevog stvaralaštva. Mozemo biti sigurni da će vreme dometnuti njegovoj vrednosti kao što će mnogima oduzeti.
Kao što je zamorno gledati dugačke videoradove, čitati opširne tekstove, ipak je potrebno napomenuti da postoje na ovoj izložbi dva čitalacka režima, o oba je mislio i sam autor. Jednim promičemo brzo, drugi ništa ne preskače – on odmerava, priljubljuje se uz sliku, ikonu, predstavu - čita se marljivošću i zauzimanjem.
Savo Popović
ZNAM JA DOBRO TAKVE KAO ŠTO JE ON
Takvi kao što je on uvek prave nešto veliko. Kada bi takvi kao on pravili neku štetu i šteta bi bila velika. Zato takvi kao što je on i treba da se bave umetnošću, jer drugačije ne bi valjalo. Kada se takvi kao što je on nađu u sferi duha to najčešće izađe na dobro jer duh prema takvima zna da bude darežljiv i da im pokaže put. Tada možemo da odahnemo.
Takvi kao on uvek imaju gladne oči za nešto lepo, za neki detalj, za neko vizuelno razumevanje stvari, za malu seansu sa duhom, za to uvek nađu vremena. I kad bi neke stvari na prvi pogled izgledale male i nevažne on bi ih pretvarao u velike i neobične i one bi tada već bile dostojne i njegove i naše pažnje. Takvi kao što je on moraju nešto naočigled svoju da proizvode. Njima mora da se događa umetnost. Tada oni gledaju svoja posla.
Takvi kao on ne prave fotografije jer oni ne gledaju na svet očima fotorgafa. Takvi kao on u svemu vide slike, slikaju i kada su sa aparatom u ruci. On zna da sve što se nalazi u izlogu njegovih slika možete naći u radnji njegovih fotografija.
Takvi kao on vrlo su nezgodni – obično znaju šta hoće i insistiraju na tome. To je na ovim prostorima retka i nepoželjna osobina i ljudi se često klone takvih osoba. Ovakvo društvo, kao što je naše, takve kao što je on ne podnose, niti razume.
Takvi kao on umeju da budu zaguljeni. I, što je najgore, večito su nezadovoljni. Ipak, koliko god to nerazumno zvučalo, takvi pokreću ovaj svet.
Bolje da ne razmišljamo šta bi se dogodilo kada bi se takvi kao što je on posvetili činjenicama, brojevima ili ne daj bože zakonima. Sa rukama broj većim dobro je što nije kasapin. Mogao je biti bilo šta: kamenorezac, pekar, šuster, vulkanizer. Nije mu se dalo. Sa okom portretiste, dresiranom za lica ljudi, mogao je biti savršen kućepazitelj, ispovednik naš i islednik, ali nije, na svu sreću. Kad vidim kako se udvara biljkama, baš kao baštovan, svašta pomislim. On zna i sa začinima kao i sa pigmentima. To ide uz njega kao što ide jedno s drugim.
Disciplina, sistematičnost i upornost, to je on, i neskrivena želja za ravnopravnom raspodelom pravde i istine, ako je to uopšte moguće.
Takvi kao što je on mogu da pričaju dugo sa istim žarom na kraju kao i na početku. Za takve sve je nekakva priča, sve ima svoj zaplet a kraj će stići kad mu dođe vreme. Isto toliko koliko voli da priča, voli i da bude slušan. Takvi kao što je on uživaju u našoj pažnji prema njima. Na svu sreću u Beogradu nema mnogo takvih; zapravo, takvih kao što je on ima manje nego što to pokazuje zvanična statistika. Oko desetak. Ali i to je više nego dovoljno.
Takvima treba unapred dati sve, jer oni će sve to kad tad zaslužiti.
Takvi kao on troše se u toku celog dana. Noću valjda spavaju. Kada se obnavljaju i kako, e, to je tajna. Takve kao što je on obnavlja nekakva nepoznata sila. Ona se ne vidi golim okom. Nema je ni na netu, ni na nebu. Zvanično ne postoji. Kolike su joj zalihe, ni to se ne zna, i to je takođe tajna.
Ma koliko to čudno izgledalo, ume da bude odan.
Nikad ga nisam čuo da se izvinjava. Zbog ovih reči zavoleće me njegova žena.
Kada deli savete, očekuje da ih primite kao naši susedi pričest: da zinete, zatvorite oči i progutate.
Takvima kao što je on zadatak stoji kao uniforma. Njegova dužnost prepoznaje samo ono što se mora, jer kad se mora, to, i da je teško, mora biti da je moguće. U sve što se upušta na granici je ostvarivog. Takvi u tome nalaze smisao, to ih pokreće i motiviše. Naravno, oni su sami svoji dželati i od sebe najviše i očekuju. Samo nekom takvom može pasti na pamet da vrati svoju porodičnu istoriju nekoliko vekova unazad, da svojim precima slikarima posveti desetak godina života. Naime, onoga dana kada je obilazeći crkve po Boki odlučio da započne posao, sakupi poznato i sve ono što je negde moralo da postoji, a još uvek je bilo neotkriveno, rasuto i nepovezano, rešio je da ih vrati na upražnjeno mesto koje u istoriji umetnosti zaslužuju.
Za takve kao što je on, iscrpljujući i dugoročni poslovi su više od izazova. Ovo je bio upravo takav posao koji čeka baš takve kao što je on. Desetogodišnje putešestvije, obilaženje crkava, muzeja i zbirki, ovom izložbom uskoro će biti okončano. Kada takvi kao što je on privedu neki posao kraju, pojavi se ono što su oni znali još na početku. Pred nama je daleko najobimnija dokumentacija o bokokotorskim slikarima. Trinaest hiljada obrađenih fotografija. Po prvi put, skoro sve što je jedanaest njegovih predaka naslikalo, a dospelo do naših dana, nalazi se na jednom mestu. Da se razumemo, samo zato što je takav kakav je, stigao je do cilja. Takvi kao on kada nešto rade rade to do kraja.
Pitanje je da li bi neka državna institucija bila u stanju da uradi tako nešto kao što je on uradio. Na našu sreću on je unapred znao odgovor.
Kada sam mu saopštio da ću napisati nešto o njemu, redovno me je zvao svakog dana da pita kako napredujem.
Mada je meni poznat čovek koji je kao i on, možda i bolji, ali nećemo sad o njemu.
Znam ja dobro takve kao što je on, ali već kada sam se našao sa njim u istom kavezu, gledam da mu ne diram činiju s ručkom.
I to bi trebalo da bude dovoljno, ali ni to nije sve, daleko od toga.
Zdravko Joksimović
