Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Nemoguće je moguće

Nedjo OsmanNedjo OsmanPosle mnogo godina javila mi se Zorica Jevremovic i podsetila na neko lepo i nezaboravno vreme, i uputila po običaju komplimet kao: "Nedjo moj, nisi se promenio, jos uvek si najlepši Ciganin", a onda je ponudila da nesto pisem za njen novi casopis "Mediantrop" , i razotkrijem neka svoja iskustva o svom zivotu i karijeri.

Lepo je kad se neko seti nekoga, posebno u situaciji u kojoj se svi mi nalazimo, posle svega sto se desilo, i kad smo se više ili manje, rastali jedni od drugih, i krenuli na neke puteve, gde srećemo neke čudne ljude, i ko zna u kakve sve situacije dolazimo, i u iskušenja, da živimo i preživimo vreme koje nam je ponuđeno.

Pristao sam da pišem mada sa nekom zadrškom, jer ima mnogo ljudi, koji ne vole da govore o sebi, uključijući i mene.

Koliko ima smisla govoriti, a pritom istinu reći, emocije razotkriti, biti ponekad patetican, i biti ponekad jak, i utopiti se u neku utopiju, pitati se, ima li smisla da moje dobro i lose iskustvo, i moj san o životu razotkrijem. Ima li smisla biti striptizer i ostati netaknut?

Moja prva tema ce biti Cigan, i moj san.

Mama i NeđoMama i NeđoŽiveo sam i odrastao u jednoj romskoj familiji. Čovek koje me stvorio bio je partizan. Na kraju rata upoznao je jednu lepu Ciganku i oženio se njom. Kasnije je stvorio svoju malu četu od četvoro ljudi, ja sam bio zadnji. Ziveli smo u jednoj Ciganskoj mahali, poznatoj pod imenom TOPANA, u Skoplju, u vreme dobre Jugoslavije. Da, u Ciganskoj mahali, ili kako neko voli da kazu, RUPI (imaju pravo, tako kako izgledaju, i jesu rupe). U toj mahali sam proveo svoje najlepše godine, sve do svoje pete godine. Imali smo malu kuću i crnu mačku, zvali smo je Esmeralda, onda nisam znao zašto.

Tata je radio kao mašinobravar u Jugoslovenskoj Zeleznici, popravljao je vozove. Sa posla nam je uvek donosio mleko, ja i moj stariji brat smo uvek skrivećki davali nase mleko Esmeraldi. Tata se jednom naljutio, mada je sve vreme znao za tu našu tajnu, kasnije smo tajnu prepolovili, ja sam davao mleko Esmeraldi a moj brat meni.

Moja mama je radila u Makedonskom Narodnom Teataru u Skoplju, na zalost ne kao glumica ili balerina, nego kao čistacica, ali raditi u to vreme kao čistacica u teatru i poznavati sve te glumece i umetnike, bila je privilegija. 1963 godine u Skoplju je bio zemljotres, srušile su se mnoge kuce i poginuli mnogi ljudi. Na nasu sreću i nesreću, morali smo napustiti tu našu mahalu, jer nam se srušila kuca.Preselili smo se na drugu stranu Vardara, u deo grada, gde su živeli samo Gađovani, Makedonci.

Majka Ramiza i otac RamizMajka Ramiza i otac RamizTata je dobio od Jugoslovenske Zeleznice kuću, imali smo tri sobe, kuhinju i kupatilo sa slušalicom. Moj deda je mislio da smo i telefon dobili, sve dok nije video da iz slušalice u kupatilu izlazi voda, a ne glasovi.Sve ovo je bilo pozitivno, dok nisam počeo da se igram na ulici, i dok nisam krenuo u skolu, onda je krenula istina. Strah je prva abeceda, prva stvar koju svako romsko dete nauči. Na mom primeru mogu pokazati što se događa skoro svakom romskom detetu u školi, u životu.

Kao dete u Makedoniji imao sam poseban status u osnovnoj školi. To znaci, moje prvo saznaje o sebi, da sam Cigan i da sam drugaciji, doznao sam upravo od svojih drugara u osnovnoj skoli. Uvek sam sedeo u zadnjoj klupi i niko nije hteo da sedi sa mnom. U dvorištu niko se nije igrao sa mnom, kad smo se kretali u koloni, ja sam uvek bio sam, na kraju. Sto je najvažnije u ovoj priči? Imao sam privilegiju, da mi svako jutro pevaju uvredljivu pesmu, da sam "Cigo ligo, i da jedem troške od vaške". Na ovaj nacin sam doznao i upoznao sebe, da sam ja Cigan, i da sam drugačiji.

Jednog dana sam pitao mamu sta to znači Cigan? Nije mi odgovorila nego je skrenula razgovor na drugu temu, tatu nisam smeo pitati. U školi nije bilo druge romske dece osim moje braće. Oni su sa zakašnjenjem uskocili da mi objasne i pomognu, jer su oni sve to vec doživeli. Objasnili su mi, da nas Gađovani zovu tim imenom Cigani, ali da zapravo mi nismo Cigani nego Romi, ali moramo biti Cigani zbog Gađovana. Teško je bilo razumeti, nismo ali jesmo, a zapravo nismo....

Da se zovem Cigan, što ta reč znači do tada nisam znao . Kasnije sam to shvatio, jer je bilo sve teže i sve česće... Morao sam uvek biti puno bolji od ostalih, da bi prosao razred. To su bili najruzniji trenuci u mom zivotu, i postao sam svestan da moram pronaci strategiju, kako opstati u skoli i pre svega, ostati normalnim. Škola je bila važna, tata je uvek govorio da moramo ići u skolu, i da moramo svi završiti zanat za bravara, jer samo tako mozemo postati veliki, kao i drug Tito. Nismo ga nažalost svi poslušali, osim jednog, drugi je postao profesor geografije, treci tehničar, a ja glumac. Da, upravo to sam hteo ovom prilikom da vam ispricam, o mom snu i kako je on počeo, i kako je "nemoguće moguće".

AkademijaAkademijaMoj san da postanem glumac, krenuo je upravo iz Makedonskog Narodnog Pozorista, gde je moja mama radila kao čistacica. Moja me mama srećom vodila sa sobom, jer nije bilo kod kuce ko da me čuva a imao sam samo tri godina. U prostoriji gde su se skupljale čistacice u teatru, mama me uvek ostavljala, kao da sam u obdaništu. U toj prostoriji, koja je bila blizu velike bine, gde su se vodile probe i igrale predstave, stalno sam šala na zadnjem sedistu, u toj zamračenoj sali, gde su se vodile probe opere, drame i baleta... Mama je obožavala balet. U tom mraku, sedeo sam potpuno sam, oko mene je bila neka ćudna tišina i neki čudan miris, kojeg nisam do danas zaboravio. Tu je poceo moj san, san koji sam hteo da postane java, san koji je imao svoj put, koji me je vodi u čuda, u njemu sam bio glavni glumac, moja uloga je bila poput "Alise u zemlji čudesa".

Kasnije, kada sam odrastao, a moj otac kupio TV, što je povijesni događaj za celu romsku četvrt, stalno sam gledao filmove. Sve što sam video na TV i tokom dana, sanjao sam noću, i pokušavao sledeći dan, da to odigram. Bio sam doktor, advokat, slikar, profesor..... Ove uloge su me motivirale, da jednoga dana promenim moj svet, svet Roma. Bilo je jasno da je to bio samo san, i da ja ne mogu biti doktor, advokat ili profesor, jer sam bio Ciganin, jer su te profesije bile namenjene za druge ljude, koji su drugaciji od nas Roma. Sama ta pomisao bila mi je najgora istina.

Neđo i majka RamizaNeđo i majka RamizaMoj san se uvek prekidao kad sam razmisljao o tome, da li je moguće stvarno da jedan Rom postane glumac. U teatru i na TV nije bilo Roma i tamnih poput nas, tako da mi je preostalo samo da sanjam. Ta saznanja biti drugaciji, biti Rom, biti Cigan, ne biti kao drugi , ti strahovi, te stresne situacije ne mogu se zaboraviti, to su stvari koje svaki svesni i uspešan Rom, teško zaboravlja. Oni drugi, koji se ne mogu izboriti, napuštaju škole i biraju neku lakšu strategiju, a to je, da igraju ulogu Cigana. Kad sam počeo studirati na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, razmislajo sam koju strategiju da upotrebim, jer sam se našao u slicnoj situaciji, bio sam jedini Rom u klasi i jedini na celoj Akademiji, bar koji se izjašnjavao. A to sam činio uvek, i onda, i danas.

Odlučio sam se za strategiju: da moram sam krenuti priču o sebi. Svako jutro ulazio sam na Akademiju s pesmom "Đelem, đelem", romskom himnom. Govorio sam stalno o Ciganima i kad su me pitali i kad nisu, sve dok nitko nije vise hteo da to vise sluša. Na taj način sam bio drugima dosadan, ali im nisam dao prostor da oni krenu s tom temom. Mada moram reći, da nije bilo uvreda na moj račun, jer sam imao fantasticne drugove kako u svojoj klasi tako i na celoj Akademiji.

Te ideje i strategije su bile samo ostatak starih vremena i situacija koje sam doživljavo jos u vreme osnovne skole, u godinama, kad nisam znao o svemu tome. To je i dokaz, da se ta vremena i te stresne situacije ne mogu nikad zaboraviti. Za sve ove ruzne stvari u zivotu, kasnije nije bilo razloga, jer sam bio u nekim drugim okolnostima, radio sam i živeo i druzio de sa ljudima kojima to nije bilo važno.

Neđina braćaNeđina braćaRazlog ovoj mojoj priči o mom snu nije u tome, da vam iskažem moju biografiju, nego samo primer, kroz sta sve treba jedan Rm da prođe, da bi bio uspešan, i sta se dešava sa onima koji nisu dovoljno jaki, koji nemaju strategiju, i koji žive u nekim drugim prilikama.

Svako moze imati odgovor o problemu koji se može podeliti i sa drugima, ali na zalost se mora reći, da nismo isti, i da problemi nisu isti. Neki imaju probleme ponekad, u nekom razdoblju života, u nekim danima i godinama, a Romi imaju uvek, nema kalendara za njihove probleme, oni su bezvremenski. Svaka uporedba sa romskom situacijom samo pokazuje koliko je jos uvek prisutna diskriminacija i rasizam prema ovom narodu, koji nije jos nikoga bombardovao, nikoga nije izbacio sa ognjišta, nikome nije uništio kuću, i nikome nije bio razlog za bankrot.

I ako postoji neki razlog za bol, onda je sa razlogom, jer nesposobnost da te neko sasluša, bezobrazna mesta, trač, ogovaranja, vređanja i nesposobnost da ti neko kaže hvala, molim, dobar si, najbolji si, ti si naš, a sposobnost da ti neko kaze "jebem ti majku cigansku", "svi Cigani u Indiju", "jebem ti majku cigansku sa mojim krvavim kurcem", "ubiti Cigane", "Cigani su mržljivi, lazu, kradu", to su samo neki grafiti i uvrede sa kojima se svaki Cigan i Rom dnevno susreće.

Ove su samo neke reči koje sputvaju na putu da ljudi postanu čovek, a da Rom postane jednak sa ostalima. Ovim primerima nema granica ni mesta, oni postoje svuda i kod svakoga.

Nedjo Osman

Neđo OsmanNeđo OsmanKako se ja zovem

Zapravo ti me ne poznaješ
znaš kako se ja zovem
ne kako ti mene nazivaš

Ja sam protiv te reči
zoveš me bez pamćenja
bez mišlenja
bez osećanja
zoveš me Cigan

Zoves me a to me boli
vracas mi hiljadu slika
crnih kao dim
zoves me Cigan
da li uopse znas sta je to

Neđo OsmanNeđo OsmanZoveš i ubijaš mi
majku,dedu,oca,sestru,brata
zoveš a ne cuješ lelek
podsećaš me na tugu
a to mi vraća strah
kao mogućnostApril 2013.
da će se sutra opet ponoviti

0Ne zovi me vise Cigan
Gypsy,Gitan,Zitan
ne zovi me kako mene boli
zovi me tako kako ja volim

Kako se ja zovem
Rom, Sinto, Kale, Manus
tako kako ptica leti
tako kako čujes muziku
tako kao sloboda
slično sto ti imaš
a ja sanjam

Nedjo Osman

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12