Mediantrop broj 13
Moguća tačka preokreta
Miljenko Dereta Gledao sam „Dok nas smrt ne razdvoji" Mire Furlan u režiji Mikija Manojlovića. Povodom ove predstave, vaš pozorišni kritičar, reditelj Zlatko Paković, napisao je veoma zanimljiv teorijski osvrt. Time je, verovatno nenamerno, nedovoljno rekao o prosvetljujućim postignućima svih onih koji su učestvovali u stvaranju ovog izuzetnog pozorišnog događaja koji vidim kao moguću tačku preokreta kulturnog (pozorišnog) života u Beogradu. Zato ću pokušati da, kao jedan od gledalaca, sa čitaocima „Danasa" podelim duboke, potresne utiske koje ova predstava ostavlja, i time izrazim svoje divljenje i poštovanje prema ovom ostvarenju Radionice integracija.
Pre svega glumci. Svi. Anita Mančić i Jasna Đuričić koje, pred nama, javno, dva sata trpe bol umiranja, boreći se pri tom za svaki dah, poštovanje i samopoštovanje. One, pokrivene do grla, skoro nepokretne leže u svojim krevetima. Njihova gluma je svedena na ono što vidimo, na svoju suštinu – na lica i glas. Razgovaraju o prošlosti, jer za njih budućnosti nema. Zapravo, nema reči koje mogu da opišu sve nijanse kojima su svoju bol i nepodnošljivu nemoć pred smrću prenele na celu publiku. Sve žene u publici su plakale. Plakali su i muškarci, ali su to vešto krili.
Mira Furlan
Miki Manojlović
Jovana Gavrilović je dirljivo i uverljivo bila kćerka i unuka. Mlada, uzburkana, pocepana, naizgled površna i neosetljiva, suočavala se sa umiranjem drugih kao delom svog života. I učila o izvesnosti samoće koja je pred njom.
U ovom svetu žena, Miki Manojlović je zadivljujuće brižan i suzdržan, otac i muž. On je naizgled samo telo koje se kreće. Automatizam njegovih pokreta dok sprema doručak, menja katetere, pere ledja bolesnicama, prikriva teško snošljivu odgovornost i nepodnošljivo trajanje ljubavi. A onda, kada sedne pored svoje umiruće žene i pored njenog otkrije i svoje lice, on postane život koji grli smrt.
Dozvoliću sebi da citiram kratki razgovor sa istaknutom, meni posebno dragom glumicom, koja je, vidno uzbuđeno i potresena, zadivljena glumom svojih koleginica, sažela svoj doživljaj u: „Šta je ovo? Nije realizam. Nije ni neki novi realizam. Ovo je život. Pomešan u jedno sa umetnošću."
Zapravo, trebalo je da počnem sa „Pre svega tekst!" Ali on, kao što to i sâma Mira Furlan zna, sâm po sebi, nije pozorište. Ona se hrabro suočila sa neograničenom količinom potisnutog bola i pretvorila ga u ono što Tomas Man zove „prijatan razgovor", dakle u „razgovor koji ne služi više korisnoj izmeni misli..." već je „razgovor u kome se navodi i izriče ono što znaju obe strane, sećanja, kazivanje naizmenično pesme..."
Kod Mire Furlan, „prijatan" postaje razgovor o usvajanju bolesne devojčice, o ženi razapetoj na krst na Golom otoku, o rođaku koji je poludeo zbog javnog vešanja najboljeg prijatelja, o umiranju ljubavi... dakle o onome što znaju obe strane, u ovom slučaju, i glumci na sceni i publika.
U jednom trenutku predstave zapitao sam se kako će se ovo završiti. Naravno, smrću, ali šta posle? Mira Furlan je pronašla maestralno rešenje. Posle smrti dolaze Čehov i pozorište. Mira Furlan kao da je odrala kožu koja kod Čehova prekriva i u slutnju pretvara pulsiranje patnje, i fizičke i patnje duše, kao osnove života. Imam čudan utisak da smo predstavu gledali „unazad", jer Čehov je zapravo pravi početak ove predstave.
Ova predstava je bitna za ovaj pozorišni trenutak, između ostalog, i zbog svoje skromnosti i samo prividne jednostavnosti. Sve je maksimalno svedeno i dobrovoljno, puna srca, „žrtvovano" zajedničkom cilju: i scenografija, i kostim i muzika Draga Mlinareca i grupe 220...
Samo zato izgleda kao da je bilo lako jednom predstavom ostvariti veliki povratak na scenu i glume i glumaca, i kvalitetnog teksta, i života i publike za koju je „Dok nas smrt ne razdvoji" pre svega povratak nade i vere u moć pozorišta.
Miljenko Dereta
(sa sajta "Danas")
