Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Top

top je bio vreotop je bio vreoMilan VlajčićMilan VlajčićProšavši od 1971 sve mene i nevolje Fest je zadržao draž široke panorame, od holivudskih đakonija do malih otkrića u rasponu od Argentine i Tajvana. Posle višedecenijske tradicije da otvaranje pripadne osvajaču kanske Zlatne palme, selektori su bez vidnijih razloga odustali od toga. Odabrali su domaći film, sa kojim su uvek bile nekakve nevolje (slabo delo, najčešće). Nekoliko dana pred svečano otvaranje, autor romana (V.Kecmanović) po kojem je načinjen film,  priredio je skandal bez presedana u istoriji ove smotre. Ispalio je rafal uvreda i prezirnih izraza prema reditelju, producentu, pa i gledaocima koji film nisu videli, unapred okrstivši deo reakcija izrazima “mediokriteti, budale”. Sa gorkim ukusom smo  ušli u zamračenu dvoranu.

   I odmah da kažem, “Top je bio vreo” (100 m.) je ne samo dosad najbolji rad reditelja i scenariste Bobana Skerlića, već i jedan od najboljih  srpskih filmova iz poslednjih nekoliko godina. Ma šta pisac VK mislio, film se uglavnom drži osnovnih narativnih linija i atmosfere romana, s tim što film nikad ne može da bude doslovna transkripcija književne građe (da li taj aksiom valja podrobno obrazlagati!).  Drama opkoljenog Sarajeva 1994, desetogodišnji dečak ostane bez roditelja (granata sa okolnih brda), usvaja ga komšinica Tidža (nezaboravna uloga Anite Mančić). No ona ne može da ga, onemelog od užasa, sačuva od surovog života, u kojem caruju nasilje, smrt, prisilni seks, divljanje lokalnih bandi koje koriste obrazinu branitelja.

    Među stanarima pogođene zgrade ima pripadnika više nacionalnosti (to je diskretno nagovešteno) i svi se nalaze pod pritiskom borbe za goli opstanak, kad pucaju poslednje moralne norme. Svaki pokušaj odbrane drugog i pravednosti nosi opasnost od zverskih nasilnika. Dečakovo sazrevanje je surovo i metafora topa na kraju je dokaz da u ratnom ludilu više nema moralnih pobednika.

  Sugestivna atmosfera nasilja, straha, podvučena je dobrom karakterizacijom desetak likova, sa glumcima među  kojima vidimo  Ivicu Vidovića u oproštajnoj ulozi. Montaža koristi tamne prelaze, a izvrsna fotografija ohlađenih boja (Dušan Joksimović u  punoj zrelosti) daje privid poludokumentarnosti. Imao sam knedlu u grlu.

Milan Vlajčić