Večiti mladić, Puriša

Puriša ĐorđevićPuriša ĐorđevićPuriša ĐorđevićNa jednoj koverti u kojoj su bili CD-i na kome su bili presnimljeni Purišini filmovi pisano je uglu, na tamnoj, smeđoj koverti – „ukus trešanja". Dobila sam ovu kovertu da se podsetim kako su to Ranko i on razgovarali o njegovim kratkometražnim i igranim filmovima, i pogledam opet skoro sve Purišine filmove. Očito je Puriša ispisao „ukus trešanja"... kao odrednicu za razumevanje njegovog opusa. Kakva odrednica, takva i osoba koja određuje šta se to krije zajedničko u svim njegovim filmovima.

 

„Ukus trešanja", ta prolećna, prvogodišnja voćna slatkost u vremenu koja tek sledi, tačan je opis onoga što je Puriša stvorio, i što je on sam po sebi. On je bio uvek dovoljno mlad da ide dalje, i dovoljno nevini hedonista da poveruje da samo nekud u daljini možeš naći nešto još bolje, ukusnije. Najemotivniji filmski reditelj jugoslovenske i srpske kinematografije, čovek koji je stvarao sa najlepšim glumicama učinivši ih u njegovim filmovima još bajkovitijim, a muške likove dovodio tek na granicu mangupskog poimanja sveta bez uobičajene sklonosti prisutnom ovdašnjem mačizmu, Puriša Djordjević jedinstveni i teško ponovljiv muškarac u kinematiografiji, kulturi. I sve ono što je pisao, a pisao je mnogo i za raznolike književne žanrove, svedočio je onom istom merom odanosti svetu koji ga okružuje, kritikujući više usud sudbine no životnu praksu. Nikad ideolog, njegova životna radost je bila jedan čovek, jedna žena i poneko dete.

Nezaboravna završna scena „Jutra" znamenje je najkatarzičnijeg što se desilo u jugoslovenskoj kinematografiji, gde krhkost mlade devojke koja biva zatečena mecima koji lete po jutru koje se tek nazire označava ono za čim čeznemo da saopštimo jedan drugom na prvom sastanku, ili poslednjem rastanku. Ono neuhvatljivo, teško opisivo rečima, i kamerom zabeleženo, šaptavo, titravo, ono na granici jave – i slutnje da se događa onostrani pomak. Govor o smrti je izlišan kao i sudbinska prepirka o dobru i zlu. Ne pomaže ni svedočenje aktera koji su stvarali ovu scenu, ni samog Puriše. Jer to je ono posle, posle ostvarenja...Milenin zamah glavom, pramen kose koji bi da još vijori i Milenina sentenca „Dobro je..." koja ispunjava poslednju minutu filma i kad je više ne čujemo, potresa i najsmirenijeg racionalistu među filmomanima. Puriša, hvala ti za Milenu onog jutra...Da si samo to uradio bilo bi dovoljno da se nadjes medju najboljim u svetskoj kinematagrafiji. Ovako mladjan, kakav jesi, shvatićes to kao oset „ukusa trešanja" u mislima o tebi...

Od Rankovog odlaska bio si na mnogim promocijama njegovih novih knjiga. I uvek u ruci sa „Adio, jugo- film". Sedeo bi u poslednjem redu, i kad bi prisutni izrekli ono sto imaju, ti bi ustao držeći ovu knjigu i pokazao na nju, na omot korice koja prikazuje Makavejeva iz njegovog filma „Parada" kao na mantru u kojoj možemo otkriti sve ono što je Ranko pisao i mislio, o bilo kojoj filmskoj, ili bilo kojoj drugoj medijskoj oblasti...
Dobila sam tvoje pismo „Draga Zorice...", i rečenice:

„Otvorite bilo koju stranu u knjizi ADIO-JUGO FILM i u svakoj rečenici srešćete se sa Rankom. Ova knjiga objavljena 2005. sadrži šta ne sve, nego baš sve šta se dogodilo u jugo filmu od 14. Jula 1954 do prvog filmskog festivala u Puli, pa do 2005 kada Ranko piše - „U tom smislu jugo film kao bogato šaroliko predivo... značajniji je i širi i dublji od onog što je preostalo nakon nasilne deobe.

Zorica Jevremović Munitić sa PurišomZorica Jevremović Munitić sa PurišomU ovoj knjizi do pisanja 2005 pomenut je svaki film, autori, dok ovo pišem ja preturam stranice i gde god zastanem, citiram, evo...Krsto Škanata je razumeo šta je kao reditelj snimao tek kada mu je to Ranko objasnio u jednom eseju...Kao što je pisao o našim filmovima Ranko otmeno govori o svojim kolegama kritičarima citirajući Dušana Stojanovića, Vicka Raspora, Branka Vučičevića... Pa kada je pisao o Maku, Žiki, Saši...oni za trenutak prestaju da služe filmu radi njegove privlačnosti i izražajnih mogućnosti, oni se služe filmom da sebe izkažu do kraja, bez ostatka. Čudesni paradoks leži u činjenici da su baš ti, najličniji, u isti mah i društveno, politički najangažovaniji dometi svog doba... ne mogu više...

Sa Rankom na kafi u Sorentu, uz cigarete, pričamo o festivalu kada mi je pokazao knjigu „Koža" ...nisi čuo za ovoga pisca, nisam, bavio se ratom purke, to bi morao da znaš...to je Kurcio Malaparte... onda se nasmejao, ne ironično, ako bi pisao o tebi knjigu morao bi da se tobom bavim dve godine.

..Zbog Ranka još uvek pušim, tako da sam sa svakom cigaretom opet sa Rankom, da, i vi bi bili s njim da prelistate ovu knjigu...Adio, Jugo film, kako to „Adio" danas znači kao proviđenje, kao prorok... O Ranku bi trebalo pisati knjige, i film napraviti...

Zorica Jevremović Munitić