Susreti sa izuzetnim ženama

Dr Milena Dragičević ŠešićDr Milena Dragičević Šešić(Delhi, Čenaj, Pondičari, Aurovil, Kančipuram, Bangalor, Hegodu, Bombaj)

Četvrtak, 31. decembar 2009.
Sve do juče i Ivko i ja radili smo intenzivno – tako da je danas i vreme za pakovanje i za putovanje. Odvajam tekstove koji su mi neophodni, Time out iz Bombaja (Mumbai) koji mi je dao Zoran Džunić, moj nekadašnji student sa UNESKO Master programa kulturne politike i menadžmenta, a inače arhitekta koji je veliki deo svoje profesionalne karijere proveo upravo u Bombaju. Igrom slučaja upravo taj broj

 

Time out-a posvećen je pozorišnom festivalu koji organizuje Pritvi (Prithvi) teatar i na kome učestvuje nekoliko grupa koje ćemo uskoro posetiti: Ninasam pozorište, Adišakti, kao i nekoliko drugih koje ću prvi put videti na seminaru: Ranan iz Kalkute, Tespo iz Bombaja...Tražim odgovarajuće isečke iz svetske štampe – dobre studije slučaja, pakujem DVD-je Dah teatra, i naravno – Avanturu kulturu.

Na Surčinu, putovanje ne počinje dobro. Ivko i ja dobijamo odvojene karte od Frankfurta do Delhija – sa objašnjenjem da je avion prepun, i da je većina putnika za Delhi već čekirana jer dolazi u Frankfurt sa raznih strana. Ipak, ljubazna stjuardesa nam preporučuje da okušamo sreću u Frankfurtu – da zamolimo...

Kad stižemo pred gejt u Frankfurtu, red za informacije ili „prečekiranje" već je veliki, ali ipak stajemo u njega – u suštini je svejedno gde čekamo! Par pre nas – Indijci, otac i ćerka, očito su tražili isto što i mi – samo sam videla da su im istog trenutka vratili obe bording karte koje su pružili. Uzimam svoju srebrnu karticu Miles and more – u nadi da će možda ona pomoći. Da li je ona bila u pitanju – ili nešto drugo, ne znamo – nije ni za nas bilo mesta u ekonomskoj klasi, ali: „Za Novu godinu", poklanjamo vam dva mesta u biznis klasi! Lep početak Nove godine, ipak (ali je ostala mala gorčina – da li je kartica bila odlučujuća ili „beli" izgled. Raspitaćemo se po povratku kod Lufthanze u Beogradu – da li i kakav uticaj ima srebrna kartica!)

Vreme u avionu brzo prolazi – Ivko traži na brojnim kanalima indijsku muziku – ja čitam upitnike koje su mi, na zahtev Indijskog teatarskog foruma*, nezavisna pozorišta Indije poslala netom pre puta (poslednje sam dobila i odštampala upravo danas...). Proslavljamo Novu godinu u vazduhu!

Petak, 1. januar

U rano jutro, oko 2 sata, stigli smo na aerodrom u Nju Delhiju, gde nas dočekuje nasmejana, prelepa Sandžna Kapur, direktorka Pritvi teatra u Bombaju i inicijatorka Indijskog pozorišnog foruma, institucije koja je organizovala ovo naše putovanje – istraživanje organizacione kulture i mogućnosti razvoja nezavisnih teatara Indije. Zadatak mi je da na seminaru u Bombaju, koji će uslediti na kraju puta, pomognem Indijskom teatarskom forumu da razvije program podizanja kapaciteta indijske pozorišne scene. Sva uzbuđena saopštava da ćemo imati samo nekoliko sati sna u Internacionalnom centru (institucija sagrađena šezdesetih godina, uz podršku japanske vlade, a u sklopu tada vladajuće politike nesvrstavanja i internacionalizacije) i da nas čeka ne samo naporan dan, već izuzetno napornih sedamnaest dana..

Sandžna Kapur - katalistkinjaSandžna Kapur - katalistkinjaSandžna Kapur, sa obe strane, potiče iz pozorišnih porodica. Očeva strana je posebno značajna za indijsku istoriju pozorišta, ali i filma ...Otac Šaši (Shashi) Kapur, čuveni je filmski glumac, koji je izgradio Pritvi pozorište u slavu Pritviradža Kapur-a, svog oca – Sandžninog dede – istinskog pozorišnog stvaraoca, osnivača Pritvi pozorišta kao putujuće trupe (1944. godine). I drugi članovi porodice podjednako su slavni, dajući veliki doprinos slavi Bolivuda od pedesetih godina XX veka do danas. U nekadašnjem Sovjetskom savezu stric Radž Kapur je bio toliko popularan filmski reditelj i glumac, da mu se pesme koje je pevao u filmovima i danas pamte... O porodici Kapur postoji i knjiga: Madhu Jain, The Kapoors: the first family of Indian cinema, ali i knjiga koju je napisao Šaši Kapur: The Prithviwallahs, posvećena istovremeno i ocu i supruzi Dženifer – knjiga koja kao najuzbudljiviji roman opisuje pozorišna putešestvija i porodični karakter putujuće trupe.

Po majčinoj strani Sandžna pripada engleskoj pozorišnoj lozi koja je svoju karijeru uspostavila u Indiji na engleskom jeziku... I baka i deda, Geoffrey i Laura Kendal, a kasnije i majka Dženifer Kapur, rođena kao Jennifer Kendal (umrla u jeku svoje slave u 50 godina od raka), kao i tetka Felisiti, glumili su u engleskom putujućem pozorištu krstareći Indijom sedeći na prtljagu u pretovarenom malom kamionetu. O putujućoj teatarskoj grupi "Shakespeareana" Džejms Ajvori je1965. godine snimio film Shakespeare Wallahs, (scenario Rut Džabvala, a muzika Satjadžit Raj) u kome su igrali i Džefri i Laura kao i obe ćerke: Felisiti i Dženifer, te Šaši Kapur koji će u filmu voleti Felisiti, a u realnom životu zaljubite se i oženiti sa Dženifer.

Sandžna, indijskog stasa ali britanskih svetlih očiju, neopisive elegancije ali i energije i temperamenta, vodi Pritvi teatar preduzetnički, sposobno, sa strašću i otvorenošću i željom da ono bude stožer inovativnog i aktivističkog pozorišta Indije. Sebe vidi kao „katalistknju" promena – kako u pozorišnom i kulturnom životu Bombaja, tako i Indije u celini. Napustila je karijeru filmske glumice (upravo posle filma Šalam Bombaj Mire Nair) i televizijske prezentatorke, i u potpunosti se posvetila pozorištu. Sandžna veselo saopštava detalje dnevnog programa, daje emotivne razloge zašto joj je bilo važno da naše putovanje počne baš ovim programom, da zajedno odemo na „pozorišno-politički skup", tradicionalnu manifestaciju na industrijskoj periferiji Delhija. NJu već dvadesetu godinu organizuje pozorište Džana Natja Manč (Jana Natya Manch) – na dan sećanja na ubijenog pozorišnog aktivistu – Safdara Hašmija (Safdar Hashmi).... Delhi AkademijaDelhi AkademijaSafdara, kao i jednog radnika iz publike ubili su, prekinuvši predstavu, 1. januara 1989. desničarski „odredi", bliski vladajućoj Kongresnoj partiji. To će i Sandžni biti prvi put da prisustvuje skupu, iako već godinama to želi i sarađuje sa Džanam ekipom (skraćeno ime za Džana Natja Manč) – do sada za to nije imala prilike – prvi januar je obično dan za porodična okupljanja i putovanja...

Dakle, svake godine 1. januara, u istom kvartu, praktično na istom mestu, Džanam izvodi pozorišne predstave za građanstvo, uz političko-sindikalni program, a naravno i goste – predstave amaterskih trupa koje žele da igraju upravo tu, toga dana i za tu publiku.

Mala Hašmi – posvećena aktivistkinja

Mala Hašmi (Moloyashree Hashmi), pozorišna aktivistkinja i profesorka na Učiteljskom koledžu dolazi po nas u hotel. Stižemo u 10 sati u industrijsku zonu Delhija – svuda su crvene zastavice levičarske sindikalne unije CITU (Center of Indian Trade Unions) – vidi se da se kvart spremio da dočeka glumce! U lokalnim kancelarijama unije, u koje usput svraćamo, jer kolima se teško može prolaziti tim uličicama, slike Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina... kancelarijski nameštaj preskroman, a aktivizam i žar veliki...
DelhiDelhiOtišli smo i na mesto koje se upravo spremalo za veliki događaj – pozorišni glumcipostavljaju svoju mobilnu pozorišnu strukturu – (kombinacija metal-platno) da bi izdvojili deo terena namenjenog okupljanjima „zajednice" - i dali mu karakter „pozorišta" na otvorenom. Suštinski, ne bi im to bilo potrebno, da se u dnu terena ne zida nova zgrada „mesne zajednice", pa je neophodno fizički odvojiti gradilište od prostora „svečanosti". Potrebno je reći da svaka „mahala" ima jedan takav teren za zajednička slavlja, on je pravougaone forme, opasan zidićima, u sred kvarta, a koristi se često i za venčanja i druge proslave. Ovde su stanovi najčešće samo sobice, često bez tekuće vode, u kojima je teško organizovati i najmanju proslavu, a i inače se sve što je moguće, organizuje na otvorenom, to je deo tradicije.

Predstave pozorišta Džana Natja Manč su socijalne i političke – na sceni su još uvek glumci – militanti prve generacije, Mala i Sudanva Dešpande (Sudhanva Deshpande), danas izdavač levičarske literature (LeftWordBooks). Prva predstava bavi se ključnom temom danas u Indiji – padom cena poljoprivrednih proizvoda i samoubistvima malih poljoprivrednika. Iako je publika ovde radnička – doduše mahom nezaposlena, jer smo u okruženju videli uglavnom ruševne ili zakatančene fabrike, tema je svima bliska –otkupna cena poljoprivrednih proizvoda je niska, a hrana u supermarketima preskupa... Svaki dan desetine malih farmera oduzme sebi život... Predstavu u stilu Indeksovog radio-pozorišta koja ismeva dnevne događaje i političare demagoge – napisale su Džojoti Roj (Joyoti Roy) i Komita Danda (Dhanda) – mlade članice trupe, jedna arheolog-konzervator a druga urednica u izdavačkoj kući. Mala nosi glavnu ulogu, ali je vidimo i iza scene da prati, kontroliše dešavanja i kao inspicijent i kao publika – uživa i drhti u isto vreme, da li će uspeti da prenesu željenu poruku.
Nakon predstave sledi muzika – pevanje pesama na nekoliko jezika Indije – na hindi, na urdu jeziku koji se mnogo govori u radničkim, siromašnim muslimanskim predgrađima Delhija... Ovaj teatar i sindikalni pokret i danas, u vreme razbuktalog nacionalizma u Indiji žele da očuvaju pravo na različitost i jednakost različitog (treba pročitati i za njih i za nas važnu knjigu Strah od malih brojeva Ardžuna Apaduraija, o kojoj sam kasnije, na putu, razgovarala često sa pozorišnim umetnicima). Otuda, iako vrlo lokalno značajne, njihove predstave su suštinski nadnacionalne, internacionalno relevantne. Na štandovima uokolo izloženi su posteri Če Gevare i literatura vezana za pitanja socijalizma iz celog sveta. Program traje – u prvim redovima na prostrtim ponjavama sede deca, zatim u sledećih desetak redova žene sa malom decom, da bi skroz pozadi sedeli muškarci, ponekad takođe sa decom – naročito sinovima... Kažu nam – to je tako u Delhiju, dok u selima svi sede zajedno, porodično... Ovde su doduše muškarci došli prvi i posedali pozadi, da bi zatim stigla deca, a u poslednji čas i žene i popunile središni deo... Ceo plac je popunjen do 12 sati, a i krovovi obližnjih kuća...

DelhiDelhiMala za to vreme ne sedi – pregovara, odlazi do sindikalaca, do rukovodilaca različitih organizacija i društvenih pokreta – vidimo je da ugovara nove projekte – predstave – da je suštinski ovo pozorište deo jednog miljea, jedne zajednice koja je pre svega ujedinjena idejom društvene promene i adekvatnom, aktivističkom estetikom.
Na programu su zatim „gosti", gimnazijalci sa svojom predstavom rađenom za takmičenja škola u dramskom izražavanju (kažu mi da je nažalost amatersko pozorište u srednjim školama motivisano takmičenjem – i napravljeno tako da što bolje odgovori propozicijama takmičenja, a ne da odgovara interesima pojedine grupe učenika, njihovim sklonostima i vizijama). Međutim, i ova predstava je pre svega politička – napada i osuđuje kastinski sistem, koji, uprkos Ustavu koji garantuje jednakost svima – i danas predstavlja veliku prepreku integraciji indijskog društva. Naziv predstave: I ja sam ljudsko biće, priča o „nedodirljivom" koji želi u hram, koji želi vodu – a svi ti njegovi minimalni zahtevi bivaju odbijeni. S druge strane sirota devojka iz niže kaste želi da se zaposli – biva silovana – žali se policiji, ali ona na to ostaje gluva. (Uveče ćemo u indijskim novinama naći brojne tekstove o slučaju mlade devojke koja je, zbog seksualnog uznemiravanja izvršila samoubistvo još 1992. godine, a da je slučaj tek sada na sudu).

DelhiDelhiSlušamo i političke govore – pokušavamo da razumemo da li je hindu ili urdu u pitanju. Tu je i liderka komunističke partije, koja ne propušta priliku da pozdravi Sandžanu i da kaže koliko je cenila i poštovala umetnost njene majke. Međutim, ona ne govori sa scene, iako se popela i sedela na njoj sa bar desetak „glavešina" u polukrugu – ali samo je četvoro njih prilazilo mikrofonu...

Deca postaju pomalo nestrpljiva, vrte se i ustaju – ali tu su „redari", aktivisti sa zastavama sa dugačkim drškama, koje sad okreću prema mališanima i blago ih spuštaju ponovo na pod... Poneki mališan samo vragolasto promeni mesto, pa čim se redar okrene, ponovo ustaje i „izvodi" malu predstavu za svoje drugare...
No, govori se završavaju i nakon toga ponovo pesme i nova predstava o radnicima koji su, kao štrajkbreheri, opkoljeni u fabrici – i koji provode dan i noć pričajući svoje „priče". Džana Natja Manč ne odustaje od svog političkog aktivizma i narativa ovog vremena u kojem radničku solidarnost poništava potreba za preživljavanjem i opstankom u kontekstu globalnog, bezličnog i bezimenog korporativnog kapitalizma.

Već je 17 časova, ali niko ne napušta mesto dešavanja. U stvari, posle političara koji odlaze nakon govora, mi smo sledeći koji odlazimo. Publika još uvek mirno sedi, a mnogi su tu još od 10 časova. Nismo videli ni da se jede ni da se pije (tako da smo sa dosta nelagode pojeli svoje pripremljene sendviče). Interesantno je da se malo tapše nakon odgledane predstave, iako se po reakcijama tokom predstave može pretpostaviti da im se ona sviđa.

Prolazimo ponovo kroz kvart zatvorenih fabrika, i nadgrađenih kućeraka koji sad predstavljaju zastrašujuće „solitere", pored kojih protiče otvorena kanalizacija. Crvene sindikalne zastave se još vijore, a ulice su pune kao i kad smo dolazili. Berbernice na ulici, bolje rečeno stolica (velika – drvena) i malo oruđa, narodne kuhinje, šnajderaji... sve se dešava tu, na otvorenom, ispred zgrada...

Delhi AkademijaDelhi AkademijaVelika je sceničnost gradskih ulica!

Subota, 2. januar 2010.

Mala dolazi sa telefonom za mene – stara Nokija sa izlizanim brojevima, da bih imala svoj „indijski broj" sa 1000 rupija (65 rupija je 1 evro), i vozač nas, na naše iznenađenje, vozi sada u luksuzni deo Delhija – u sedište trupe Džana Natja Manč. Adresa naravno vara – trupa privremeno koristi šupu u dvorištu jedne vile – kao mesto za odlaganje svoje opreme i arhive i ubrzano traga za lokacijom koja će im omogućiti normalan rad. Ovde – sastanak (koji traje tri sata), držimo na otvorenom, na 8 stepeni, svi cvokoćemo. Indijci su glave uvili u vunene šalove, Ivko i ja smo podigli kapuljače – svi drhtimo, no niko ne odlazi... Razgovor je interesantan, počinje od istorije Džanam teatra – istorije koja je motivisana političkom borbom – svi su još uvek tu, ali tu su i mlade, nove članice, glumice koje u radu ovog pozorišta prepoznaju smisao društvene borbe.Delhi Akademija Delhi Akademija

Mogućnost novog prostora vide samo u slučaju da se dogovore sa drugim organizacijama – kroz solidarno i zajedničko iznajmljivanje ili kupovinu – inače, u Delhiju je kvadrat preskup, a oni, kao politički angažovano pozorište, ne mogu a i ne žele da traže donacije ni od korporacija, ni od države. Strani donatori za njih nisu zainteresovani jer se ne bave „inovativnim umetničkim praksama", a Džanam im se i ne obraća, jer smatra da strani donatori često ostaju na površini zbivanja i da svojom pomoći ne utiču na realne probleme i neophodne kulturne procese Indije.

Ručak u skromnom kineskom restoranu – račun se deli na ravne časti, mnogo pozdrava i obećanje da se vidimo, nakon mog obilaska indijskih pozorišta, u Bombaju na seminaru.Delhi AkademijaDelhi Akademija

NATIONAL SCHOOL OF DRAMA

Krećemo dalje po planu, no kako imamo vremena, a put nas vodi pored Akademije dramskih umetnosti (National School of Drama, u daljem tekstu NSD), svraćamo da nam Sandžna pokaže kakvim potencijalom (najvećim u Indiji), raspolaže ova škola. To je jedina zvanična trogodišnja visoka škola za glumce i reditelje, a mi ubrzo shvatamo da stižemo u trenutku pripreme konferencije za štampu za predstojeći pozorišni festival, The Bharat Rang Mahotsav (BRM) festival koji će se održati od 6. do 22. januara.

Sandžnu svi poznaju te bez problema dobijamo novinarske promo „komplete". Akademija dramskih umetnosti (NSD) je festival pokrenula sa željom da doprinese razvoju teatra u zemlji, ali je ipak vremenom, od godišnjeg nacionalnog, prerastao u međunarodni festival. Ove godine pozvane su predstave na brojnim jezicima Indije: Bengalskom, hindi, urdu, tamil, kanada, pendžabskom, nagameškom, marati, malajalam asameškom..., a naravno i engleskom, a brojne trupe su se deklarisale multilingvalnima – što znači da će se na sceni čuti, bez prevoda, više različitih jezika. Sandžna mi ukazuje na dve predstave Naja pozorišta Habiba Tanvira. Habib, jedan od najpopularnijih dramskih pisaca i reditelja (urdu/hindu) preminuo je u junu 2009-te, a poslednjih nekoliko godina gotovo da nije mogao da izvodi predstave u gradovima u kojima je Baratija Džanata partija bila na vlasti, jer bi angažovala svoje militantne grupe da uđu u pozorište i po svaku cenu spreče izvođenje predstave kao „uvredljive za Hinduse". Pored Habiba i njegovog pozorišta koje je vezano za Indijski teatarski forum, na festivalskom programu su i Vikram Ijangar (Kalkuta) i Džejčandran (Bangalor).

Odlazimo i u fakultetsku knjižaru, gde nalazim izuzetno zanimljive knjige (Zajednica i kultura K. Subane, osnivača Ninasam pozorišta u zabačenom selu Karnatake) i časopis Theatre India – koji izdaje NSD, posebno broj (11/2005) posvećen smislu i značaju nacionalnog teatra danas (a i ja sam prethodne godine o tome pisala na zahtev našeg Narodnog pozorišta... – te i tu shvatam koliko su nam se pitanja teatarskog institucionalnog razvoja približila).

U jednom od holova škole je i stalna postavka istorije pozorišne akademije, date pregledno u četiri faze, od osnivanja 1962 – 1977 (faza konsolidacije), 1978 – 1982 (novi pravci), 1982 -1995 (restrukturisanje) i od 1995 do danas (ekspanzija: nove scene i nova publika). Direktorka škole je dr Anurada Kapur (Anuradha Kapur) – ali, nije imala vremena za susret – Sandžna misli da je to zbog stroge opozicije Indijskog teatarskog foruma monopolu škole i njenog pozorišta – jedinog Nacionalnog pozorišta u Indiji, koje je direktorka škole (dekanka) veoma svesna.

Delhi AkademijaDelhi AkademijaSandžna sreće kolegu od kojega čuje da je paralelno sa konferencijom za štampu i predstava u stilu Tamaša, koju izvode studenti glume – i uspevamo da stignemo tačno na vreme u jednu od tri pozorišne sale Fakulteta. Tamaša je jedna od tradicionalnih popularnih formi marati teatra (iz države Maharaštra) – i studenti je uče tek od II faze razvoja škole (prva faza je bila veoma internacionalna: Ebrahim Alkazi, pozorišni reditelj i osnivač škole, nastojao je šezdesetih godina da bude potpuno u skladu sa onim što se dešava u avangardnim pozorištima sveta – Na sceni Akademije su tada Trojanke, Žan Žirodu... To je i vreme kada Indija pokušava da gradi „nadetnički" identitet zasnovan na Nehruizmu, Gandizmu, hindi kao zajedničkom jeziku...)

Tek od Alkazijevog penzionisanja, a to koincidira i sa rastom etničkih nacionalizama pa i hindu nacionalizma kao takvog, škola uvodi nastavu tradicionalnih pozorišnih formi i metoda. Naravno, samo onih koji u Indiji imaju status „klasičnih", dakle onih koji su izvodile pozorišne trupe koje su pripadale višim kastinskim slojevima društva. Katakali, dakako, Bharatanatyam ples, Tamasha kao jedna od popularni... Ali ne Yakshagana, Kattu...

Ministarstvo kulture registrovalo je oko 150 tradicionalnih teatarskih formi za koje trupe mogu danas dobiti subvencije, podeljenih u dve grupe: klasične forme i folklorne forme. Ipak, samo su dve registrovane na UNESKO svetskoj listi nematerijalnog nasleđa – Ramlila (tradicionalno izvođenje Ramajane) i Kutijatam (sanskritski teatar iz Kerale). Čini se da je pred Indijcima još mnogo posla vezanog čak i za čuvanje (muzealizaciju) tradicije, a da ne govorimo o potrebi razvoja i očuvanja života tradicionalnih formi. Indija ima samo 5 zaštićenih formi nematerijalnog nasleđa među kojima je i festival Novruz koji pripada zajedničkoj baštini Azije. To je isto koliko ima i Mongolija sa 2 miliona stanovnika (koji uz to pripadaju samo jednoj kulturi), dok znatno manja Koreja ima 8, a Japan čak 16 zaštićenih formi nematerijalnog kulturnog nasleđa.)

Izlazeći sa predstave čitamo postere na oglasnoj tabli Fakulteta – pažnju privlači: Žižek u Indiji – serija predavanja od 24. decembra do 9. januara...

* Članovi „užeg jezgra" Indijskog teatarskog foruma su: Sandžna Kapur - Pritvi teatar Bombaj, K.S.Akšara - Ninasam teatar Hegodu; Sudhanva Dešpande i Mala Hašmi, Džana Natja Manč teatar Nju Delhi; Anurupa Roj - lutkarsko pozorište Katkata Nju Delhi; Hane & Radžagopal - Kutukalai Sangam Kančipuram; Vikram Ijangar, Ranan, Kalkuta.

Miena Dragićević Šešić (iz rukopisa knjige "Dnevnik iz Indije")