Melanholija

BariliBariliNa pisanje ovog teksta naveo me je tekst Zorice Jevremovic „Kao zaspala među leptirima" objavljen u elektronskom časopisu Mediantrop (decembar 2012, br 1), glasilu Centra za medije Ranko Munitić. U njemu ona analizira sliku Milene Pavlović Barili "Melanholija", nastalu 1938, mada u knjizi Miodraga B. Protića Milena Pavlović-Barilli. Život i delo (Beograd, Prosveta, 1966.- Monografije srpskih slikara) iza godine nastanka slike stoji znak pitanja.

Taj znak pitanja u ovom slučaju, čini mi se, nije sporan. Kraj tridesetih je izuzetan period u Mileninom stvaralaštvu. U njemu nastaju brojne slike koje se mogu svrstati pod odrednicu "melanholija", kojom ću se u svom tekstu šire baviti.

Pošto sam i prevodilac, pre nego što pristupim prevođenju teksta analiziram ga, da bih znala kako da ga prevodim, odnosno tumačim. I, kada sam ponovo, posle duže pauze prelistala Protićevu Monografiju pored Mileninog nadrealističkog izraza u oči su mi pali njeni "citati" antike i renesanse. Renesansa, kao što znamo, inspirisala se takođe antikom, a Milena koja je za Italiju bila vezana i poreklom, boravila je mnogo puta u toj zemlji, poznavala je njene gradove i muzeje u kojima se čuvaju dela iz oba pomenuta perioda. Prema tome, nije mogla ostati ravnodušna prema toj raskošnoj i aktuelnoj tematici.

Opet kao prevodilac, u analizi naziva slike "Melanholija" pozabavila sam se etiimologijom pojma, pogotovu što Zorica Jevremović u svom tekstu navodi drugi mogući naziv slike "Brodolom", koji me je veoma zaintrigirao. Na prvi pogled moglo bi se reći, s obzirom da se na horizontu slike vidi nebo i delimično jedra dva broda, a u njenom središtu mlada žena koja leži u neobičnoj pozi, okružena ili tačnije posuta leptirima, da je reč o utopljenici, jer njeno lice i celo telo govore pre da je mrtva nego usnula. Govori i njena tipična renesansna odeća koja se ponavlja na mnogim Mileninim slikama. Neizgužvana, suva, od skupocenih materijala, čudesnog kroja, obavezno sa šalovima i velovima i dugom, valovitom, rasutom kosom. Što nije slučajno kada znamo da se pored slikanja bavila i pozorišnim kostimom i scenografijom, kao i kreiranjem visoke mode, a i sama uvek je veoma držala do svog izgleda. Druga faza mog bavljenja terminom melanholija bila je usredsređenost na lice žene. Ono je ogledalo nečeg veoma važnog - duše.

Melanholija se odnosi na određeno stanje duše, psihe. I tu mi pade na pamet antička Psiha, jer sam nedavno prevodeći knjigu eseja Zbignjeva Herberta Kralj mrava mesecima listala Rečnik grčke i rimske mitologije Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović-Kuzmanović (Beograd, 1979), vraćala se Ilijadi i Odiseji, Istoriji helenske književnosti Miloša Đurića (Beograd, 1986) i mnogim drugim izvorima. Žena na Mileninoj slici "Melanholija" je u "melanholičnom stanju" ili kako kaže Medicinski leksikon (Beograd-Zagreb, Medicinska knjiga, 1970): "Melanholija je duševno oboljenje koje se odlikuje poremećajem afekata u vidu teške tuge ili straha", a pri kraju odrednice da "usled teškog poremećaja odlučivanja dolazi do odsustva manifestacija volje (melanholična inhibicija) te bolesnik leži nepomično i ćuti..." Znajući i neke slučajeve iz života mogla sam da zaključim da je reč o nedostatku entuzijazma ili spremnosti da se organizam, telo aktivira. Drugi leksikoni kažu da je Hipokrit prvi opisao melanholiju kao "bolest". Bolest koju izaziva lučenje tzv. crne žuči koja utiče na promenu raspoloženja, odnosno dovodi do stanja tuge, potištenosti, turobnosti, sete ili melanholije. Vremenom je utvrđeno da kao bolest duše i obogaćuje ličnost. Tim aspektom "bolesti" bavio se i Frojd u svojim istraživanjima superega, ističući da stanje melanholije izaziva emocije suprotne sreći, zadovoljstvu, smirenosti, odnosno zavist, mržnju, prezir, srdžbu, sumnju, usamljenost i sl. I danas većina psiholoških i terapijskih škola baveći se gubitkom, napuštenošću ega pravi razliku između "normalne" tuge i depresivnosti. Takve ličnosti ne prihvataju gubitak, narcistički se poistovećuju s gubitkom nečega ili nekoga. Usredsređuju se na sebe i svoju patnju. Postaju sadisti prema samima sebi. Njihova životna energija se povlači u njihovu unutrašnjost. Ta pojava je nadvremenska i nadprostorna.

I moj omiljeni poljski slikar Jacek Malčevski, modernista jednu svoju sliku je nazvao "Melanholija". Stanje melanholije nalazim i na portretima žena koje je rado slikao i na brojnim autoportretima koji su kao junaci slika u veoma složenim situacijama, izraženim simbolično: ljudi u prisustvu nimfi, fauna, meduza, himera, anđela, satira, sirena, harpija i sl. Na njegovoj slici "Melanholija" prikazana je pobunjena gomila utvara sa sabljama koja juriša na nevidljivog neprijatelja, a u dnu slike leže pobijeni. Slika je naslikana s neverovatnom upečatljivošću i fantazijom, jer i na njoj umetnik naslikao i svoju ličnu dramu. Za razliku od drugih slikara svoje generacije, rekla bih, veoma književnu, u smislu trezvene i precizne naracije. Ono čime se razlikuju od stvaralaštva drugih slikara toga vremena jeste dominacija Tanatosa na njima. Svi brojni likovi, a među njima i Umetnik, kao središnjih figura "slikane autobiografije", ispunjeni su nemirom, bolom i patnjom. Jer, umetnost ne postoji samo kao larpurlar, osnovno načelo epohe modernizma već je srasla s duhovnim životom individue. Ovo o čemu govorim događa se posle umetnikovih ozbiljnih studija slikarstva u Poljskoj i Evropi, putovanja po Evropi i Maloj Aziji, kada je postao profesor ugledne krakovske Likovne akademije, kada veoma mnogo radi, izlaže, ali živi usamljeno. Nerado govori o sebi i svom stvaralaštvu. Njegova kuća s ateljeom nalazila se u četvrti Salvator koja je početkom XX veka bila daleka periferija. Nalazim ga i kod svojih drugih omiljenih slikara, recimo kod Stanislava Vispjanjskog u ciklusu slika "Strašila", a još više kod Vitolda Vojtkjeviča koji je tokom svog kratkog i tužnog života, za samo dvadeset devet godina ispoljio neobičnu individualnost, pružio veoma originalnu koncepciju sveta, pronašavši za sve to "ličnu" slikarsku formu. Njegov umetnički život bio je vrt bez staza opasan zidom, u kome raste kržljavo drveće i žbunje i nekakvo prilično jadno cveće. Po tom tužnom i pustom vrtu kreću se neobični, simbolični likovi, nalik na automate, lutke, klovnove, akrobate, igračice, ali izvan pozorišne ili cirkuske scene. Te scene kao da su iz nekog avangardnog marionetskog pozorišta, odnosno krajnje su teatralne. Tu teatralnost ističe i činjenica da su ti likovi, junaci pretežno starmala deca, nenormalno velikih glava, tužna, tupih ili uplašenih pogleda, ispunjenih tragičnošću, koja kroz pukotine na zidu koji okružuje vrt posmatraju vrt života. Od njega se razlikuju bojama kojima je svet u vrtu naslikan, bledim, beskrvnim, mrtvačkim. Likovni kritičari su takvu poetiku pripisivali njegovoj teškoj, neizlečivoj bolesti od koje je umro ne napunivši trideset godina. Poznajući epohu, mogu reći da se tu radilo o rafiniranom intelektualnom umu koji na groteskan način prikazuje emocije i stanja duše, tačnije na način pre svojstven filozofiji i književnosti s razmeđa XIX i XX veka. Njegova krajnje subjektivna i pesimistička umetnost 1907. godine na izložbi u Berlinu privukla je pažnju Andre Žida koji je žarko želeo da ga predstavi Parizu, ali je to nastojanje prekinula umetnikova iznenadna smrt. Iza njega ostali su ciklusi slika Monomanija, Ceremonije, Cirkus, Marionete, s čudesnom dubinom umetničkog doživljaja i formalno savršeni. Nastali bez nadovezivanja na bilo kakve evropske uzore. Što je Žid po svoj prilici shvatio i želeo da pokaže Evropi i Parizu. U poređenju s Mileninom slikom melanholija je možda najizrazitije prikazana na slici "Ludilo ekstaze" Vladislava Podkovinjskog. Njegova slika nastala 1894, izložena je samo jednom, istovremeno je doživela krajnje oduševljenje i osudu, zbog čega ju je autor poslednjeg dana izložbe isekao nožem i ubrzo u dvadeset devetoj godini umro, da bi posle njegove smrti bila restaurirana i danas se čuva u Narodnom muzeju u Krakovu. Na slici je prikazana naga, crvenokosa mlada žena na rasnom, propetom, zapenušanom konju koji prema rečnicima simbola predstavlja oličenje snage i muškosti. Iskazan je trenutak u kome žena gotovo da gubi kontrolu nad njim, ali ne pada, jer ga je čvrsto obgrlila rukama oko vrata. Kao i Milenina junakinja ima rasutu dugu kosu, bledo lice i telo i zatvorene oči. Tri četvrtine slike date su u potpuno tamnim tonovima a jedna, u gornjem levom uglu je jarko osvetljena, poput munje, odnosno glava konja i telo žene. Platno je veliko, dimenzija 310x2.75 cm. Pred njom je u galeriji Sukjenjice, na prvom spratu trgovinskog centra iz XV veka, na Velikom trgu u Krakovu, uvek veoma mnogo posetilaca. Katkad dugo moram da čekam priliku da joj se približim i vidim je u celini, kao i Leonardovu "Damu s hermelinom" u Muzeju Čartoriski koje posećujem svaki put kada sam u Krakovu. Uvek iznova čitam o tome kako je nastala, o čemu najautentičnije govori umetnikov prijatelj Stefan Laurisjevič. Podkovinjski koji je pre toga slikao postimpresionističke pejzaže, portrete, varšavsku glavnu ulicu Novi švjat, bolestan od tuberkuloze, u Parizu 1889. godine je došao na ideju da naslika nešto sasvim drugačije. U to vreme njegova bolest se pogoršavala, uz to je bio ludo i nesrećno zaljubljen u bogatu udatu ženu, Evu Kotarbinjsku. "Vizija" te žene koju je prikazao nagu i na pobesnelom konju nije mu davala mira. Kompozicijom koju sada vidimo bavio se nekoliko godina. Tek 1893. pošlo mu je za rukom da konačno skicira sliku koju će uraditi u ulju za samo tri meseca. Ali, ne impresionistički kao prethodne, već ekspresionistički. Slika je prikazana na kolektivnoj izložbi u najznačajnijoj varšavskoj galeriji Zahenta. Od otvaranja izložbe izazivala je senzaciju i skandale. Kako statistike galerije kažu prvog dana ju je videlo hiljadu ljudi, a do kraja izložbe dvadesetak hiljada. Među posetiocima bilo je i zainteresovanih da je kupe. Tražio je za nju deset hiljada rubalja, ali je najviša ponuda bila tri hiljade. Nije prihvatio tu cenu, iako se radilo o velikoj sumi novca već je sliku isekao nožem. Njegovi najbliži prijatelji posle njegove smrti koja je usledila kroz nepunu godinu dana, izjavljivali su da je sliku uništio jer je doživeo opšte razočarenje. Neki su njegovu smrt tumačili i kao samoubistvo koje je usledilo posle "ubistva" najvažnijeg dela koje je stvorio. Postoji i verzija da je to učinio zbog pritiska porodice Eve Kotarbinjske koja je njen prikaz na slici okarakterisala kao krajnje sraman. Da ova verzija nije istinita svedoči činjenica da je posle umetnikove smrti restaurirana slika mnogo puta prikazivana širom Poljske i u mnogim drugim zemljama i da je svuda primana s ogromnim interesovanjem i divljenjem. 1901. godine kupio ju je poznati krakovski kolekcionar Feliks Jasjenjski Manga koji je celu svoju kolekciju od više hiljada slika poljskih autora i japanske umetnosti poklonio Narodnom muzeju u Krakovu. U kome se do danas nalazi u okviru njegove basnoslovne kolekcije.

Malczewski-melancholiaMalczewski-melancholiaNeki kritičari i teoretičari umetnosti su motiv realizovan u "Ludilu ekstaze" povezivali s mitom o otmici Evrope. I tu je u pitanju naga žena na konju, koji je preobraženi Zevs. Žena na konju-demonu koju je vrhovni grčki bog oteo u trenutku ljubavne strasti te je simbol ogromne moći te strasti. Veoma se razlikuje od kasnijih prikaza te teme koja se od vremena renesanse neprekidno aktuelizuje.

Slikanje i uništavanje slike na pomenutu temu od strane Podkovinjskog, prema današnjoj psihijatriji, spada u "romantičarsko ludilo" koje se ispoljava kroz destrukciju, uništenje i dela i njegovog tvorca. Od vremena avangarde odnos prema temi se promenuo i mlađe generacije poljskih slikara "Ludilo ekstaze" Podkovinjskog smatraju manifestom nove umetnosti koja se buni protiv određenih, tačnije nametnutih kanona. Kritičari njegovog vremena su mu priznavali izuzetnost, ali nisu bili u stanju da ga svrstaju u određeni umetnički pravac i poetiku. Ne vidim zbog čega bi to činili, jer je svako originalno delo izvan bilo kog pravca. To potvrđuju i reakcije najmlađih umetnika na to delo. Motiv nage žene na konju prema Podkovinjskom nalazimo u filmu Ireka Parkosa Prokopjuka Utvara, u pesmi pop pevača Jaceka Vujćickog "Pesma konja prema Ludilu ekstaze Podkovinjskog na stotu godišnjicu nastanka slike", dok je posebnu senzaciju izazvala fotografija veoma poznate pop pevačice Tatjane Okupnjik, nage i na konju, na koricama mesečnika Machina (2007), a često se pojavljuje i u reklamama za veoma različite stvari.

Ovi primeri i varijante motiva govore o tome da je modernizam i danas aktuelan bez obzira da li se zove postmodernizam ili postpostmodernizam. Kao što je aktuelna Šopenhauerova i Ničeova "mračna" filozofija u celoj Evropi i na drugim kontinentima koja i dalje utiče na filozofsku misao i na umetnost, između ostalog na likovnu. Utiče nastankom kompozicija prožetih tajanstvenošću, koja je odraz umetnikove duše, što je posebno čitljivo u savremenom "pejzažnom" slikarstvu, u kome je "unutrašnji pejzaž" zapravo pejzaž umetnikove duše. Po pravilu to je pejzaž ispunjen tugom ili melanholijom. Što potvrđuje i sjajan naučnofantastični film Larsa fon Trira Melanholija koji smo videli na prošlogodišnjem FEST-u. Film umetnika koji je nekoliko godina patio od melanholije, ali ju je u jednom trenutku pretvorio u stvaralačko oruđe, uzeo za temu istoimenog filma o misterioznoj planeti Melanholija koja se krila iza Sunca i koja će svojim nepredvidivim kretanjem uništiti Zemlju. Uništenje ili Apokalipsu Lars fon Trir je prikazao kroz život bogate švedske porodice u trenutku venčanja jedne od glavnih ličnosti filma, Justine koja kako se ispostavlja tokom filma takođe pati od depresije/melanholije i u vreme svog venčanja, koje je trebalo da promeni njen život, biće povezana s planetom uzročnikom Apokalipse. Pominjem ga jer kao stvaralac i tematski i formalno pripada grupi umetnika u čijem stvaralaštvu, a po svoj prilici i životu, transcedentno i mašta igraju značajniju ulogu od realističkog ili dokumentarnog prikazivanja stvarnosti. Ti umetnici polaze od toga da se svet može spoznati čulima i da simbol preciznije opisuje i prikazuje stvarnost od kolokvijalnog i naučnog jezika.

Suština simbolističke umetnosti u najširem smislu sastoji se u tome da se nikada ne izražava neposredno već simbolično, znakovno. I priroda i ljudi u njoj prikazuju se preko skrivenih tragova početnih ideja, odnosno simbola, znakova. U nekim periodima, ne samo u vreme komunizma i fašizma, simbolično, mistično je izjednačavano s dekadencijom. Činjenica je da među njima postoje određene sličnosti, ali i još veće razlike. Razlike koje se zasnivaju na činjenici da je simbolično, znakovno pre "filozofiranje" na platnu. Jer je simbol, pre svega u vidu metafore, često višeznačan, zagonetan. I upravo vešeznačnost i zagonetnost su prihvaćeni od strane nadrealista u koje je po mnogo čemu spadala i Milena Pavlović Barili. Jer kako je njoj po mnogo čemu blizak Rene Magrit rekao: Nadrealizam je simbolizam plus Frojd.

Zbog toga je simbolično i znakovno pored slikarstva našlo odraza u književnosti, muzici, filmu. Naravno, i u obradi jedne od najznačajnijih tema svake umetnosti, temi ljubavi. Prikazivana je kao vrhunska ekstaza, a istovremeno kao borba polova i patnja. Ta tema zahtevala je i određenu formu izražavanja. U književnosti posebno je izražena u psihološkom romanu Prustovog tipa koji se usredsređivao na veoma detaljnu analizu čovekovog unutrašnjeg sveta. Što govori o tome da je reč o veoma složenoj pojavi. Na jednoj strani imamo osporavanje realističke imitacije sveta, a na drugoj težnju ka apstrakciji. Međutim, zahvaljujući upravo tome umetnik je pre kreator stvarnosti nego njen opisivač. Odnosno, on je nevidljivi otkrivač njenog duha. Pre svega zahvaljujući intuiciji, intenzivnom doživljavanju stvari koje vodi oneobičavanju slike stvarnosti. Tako da je ta raznorodnost stanovišta umetnikâ urodila bogatstvom umetničkih stilova, formi i načina "slikanja". S obzirom da su svi umetnički pravci od dadaizma preko ekspresionizma, futurizma, nadrealizma i drugih bili kratkotrajni ukazuje na to da nisu bili samo određen pravac ili stil već i određeno stanje duha, potreba da se izrazi duša, a pre svega podsvest, ono što se kao fenomen krilo u okvirima pravca, a nije se moglo izraziti njegovom definicijom. Posebno ne strogo određenim vremenskim razdobljem, jer se pokazalo da su mnoge od tih tendencija aktuelne do danas. S jedne strane, raskid s prošlošću kao jedan od osnovnih slogana svih avangardnih pravaca, a na drugoj nadovezivanje na antičku, srednjovekovnu, primitivnu umetnost, odnosno istovremeno stvaranje "nove" umetnosti i poštovanje nacionalne tokom cele njene istorije.

Ova konstatacija odnosi se i na Milenu Pavlović Barili. Kao umetnik veoma je bliska postmodernizmu, iako u vreme kada je stvarala sliku "Melanholija" taj pojam nije korišćen. Njen postmodernizam sastoji se u njenom "citiranju" tema i motiva iz prošlosti, od antike preko renesanse do nadrealizma, primitivizma, folklorizma, tačnije postmodernističkom citiranju. Zbog toga mi se učinilo odgovarajućim da njenu sliku "Melanholija" pročitam kao određenu zagonetku. Zagonetku koja se zasniva na podsvesnom kao značajnoj vrednosti, u kojoj se krije istina koja je cilj svakog stvaraoca koji teži Apsolutu. Zagonetku koja pored ličnih sadržaja izražava i univerzalne. Konkretno, na slici "Melanholija" prikazala je mladu ženu na "nov" način, tj. kroz "kriptoportret", prikaz određenog emocionalnog stanja, konkretno melanholičnog stanja. To su i mnogi drugi Milenini "portreti"nastali 30-ih godina: "Venera s lampom", "Devojka sa sokolom", "Anđeli", "Devojka sa svetiljkom na laguni", "Žena pred rešetkom", Usnula devojka sa pticom", "Fantastična kompozicija s leptirima", "Ženski portret s maramom", "Fantastična kompozicija s mesečinom", "Krilata antropomorfna vaza sa cvećem", "Žensko poprsje", "Fantastična kompozicija sa dva lika", "Starica", "Ženski krilati torzo", "Enigmatska kompozicija" (Motiv sa pariskog groblja, 1933), "Crna žena s figurom" i dr. Dela koja karakteriše specifična atmosfera koja je na pola puta između realnosti i nadrealnosti, jer sadrži i jedne i druge elemente. Tako da se čini da prikazani likovi balansiraju na granici života i smrti.

S "atmosferom" je povezana i priroda koju umetnici tretiraju na različite načine. Kod nadrealista ona je uglavnom prikazivana kao mistična sila suprotstavljena čoveku. Sila s kojom se čovek bori za svoje mesto u njoj. I erotsko u čoveku je sila koja deluje na njega i s kojom se često bori. Skrovište te sile je u podsvesti, što su nadrealisti preuzeli od Frojda, Junga i drugih psihoanalitičara, mitologije, primitivne umetnosti. Po svoj prilici ne bi se bavili njom da nije i veoma destruktivna. Mimo volje uvlači čoveka u igru. Čovek joj se često predaje kroz ples, ples kao ostatak paganskih orgija i rituala, kojima se na nekolikim slikama bavi i Milena ("Egipatska igračica", "Prvi osmeh", "Moderna japanka" i dr.). Po svoj prilici i zbog detinjstva provedenog u istočnoj Srbiji gde još uvek postoje bela magija, posvećenje proleća, oponašanje smrti, naročito među stanovnicima vlaškog porekla. "Opsednutost" višim silama ona često izjednačuje s požudom koju iskazuje na slikama kroz prisustvo domaćih i divljih životinja, niza ptica, insekata, najčešće leptira, ali i mitskih poput zmaja i aždaje, kao i božjih bića, najčešće anđela. Taj način prikazivanja očigledno je povezan s grčko-rimskom mitologijom koja je veoma prisutna na njenim slikama.

MelanholijaMelanholijaSlika "Melanholija" je povezana s legendom o Erosu i Psihi koja nam je poznata na osnovu Apulejevog dela Metamorfoze ili Zlatni magarac koje je prerada nekog grčkog dela. Njom se inspirisao i Bokačo u Dekameronu. Imala je odjeka i u likovnoj umetnosti (grčke vaze, skulpture, reljefi, Rafael, Van Dajk, Kanova, Torvaldsen, Džon Vilijem Vaterhaus, Vilijem-Adolf Bugroa, Pjer-Pol Prudon, Roden i dr. ). Grčka legenda govori o jednom kralju i kraljici koji su imali tri kćeri od kojih se treća, najlepša nije mogla udati, ali su joj zbog lepote počeli ukazivati poštovanje kao novoj Afroditi, što je izazvalo gnev i mržnju boginje prirode, te je odlučila da joj se osveti. Psihin otac se obratio za pomoć delfskom proročištu koje je savetovalo da Psihu ostavi na steni gde će je naći Nevidljivi ženik. Bio je to Eros ili Amor koji se zaljubio u nju na prvi pogled. Posle brojnih komplikacija koje su usledile posle toga, uz Jupiterovu i Afroditinu dozvolu on se oženio njom. Psiha je od obične žene postala boginja. Iz tog braka rodila se ćerka Hedona, čije ime znači Slast, Naslada, Uživanje, Radost...

Pre toga Psiha se nije pridržavala pravila ponašanja koja je odredio Eros. Najvažnijeg, da ne sme da ga vidi. Dok je on spavao upalila je svetiljku, nagnuvši se nad njim da bi ga videla, oparila ga je vrelim uljem iz svetiljke, on se probudio, naljutio na nju zbog otkrivanja njegovog identiteta i kaznio je napuštanjem. Ona je poletela s njim, ali nije izdržala let i pala na zemlju. Ležala je dugo bez svesti. Osvestivši se pokušala je da izvrši samoubistvo skočivši u reku koja ju je iz samilosti izbacila na obalu. Eros se u međuvremenu pokajao i vratio joj se.

U grčko-rimskoj umetnosti Psiha je prikazivana i kao devojčica s leptirovim krilima, jer je duša često zamišljana u ovom obliku, s obzirom da je u svim drevnim civilizacijama čovek dvojne prirode, zemaljske i nebeske. Nebeska ili viša priroda je večna i usmerava čovekovu svest ka izražavanju esencije, usklađenosti sa zakonima prirode. Nije nevažna ni zemaljska priroda koja obuhvata čovekovo telo i vitalnu energiju koja je, prema starim Grcima, "najgušća dimenzija postojanja", mada je smrtna. Psiha je simbolički prikazana kao prelepa žena, čiju lepotu ljudi i bogovi slave, ali sve je uzalud dok se u nju ne zaljubi božanstvo koje će joj otkriti lepotu i savršenstvo ljubavi. Suštinu toga shvatiće kada zbog nepoštovanja pravila nebeskog sveta izgubi Erosa koji pridaje smisao njenom životu. Zbog toga pristaje na izvršenje teških i ponižavajućih zadataka koje joj postavlja Afrodita/Venera. Između ostalih odlazak u Ad i povratak iz njega. Zahvaljujući zaljubljenosti u Erosa uspela je da izađe iz Ada s Kutijom lepote koju nije smela da otvori. I tu je prekršila nebesko pravilo, otvorila je i na licu mesta pala mrtva. Po svoj prilici taj momenat je Milena prikazala na svojoj slici "Melanholija".

Kako to u mitologiji biva, zaljubljeni Eros je s njenog lica uklonio "večni san", ledeni san smrti, umolio bogove da im dopuste venčanje i nju proglase boginjom. I, dalje je postojala kao boginja duše, duha, daha, lepote. Jer, veza između nje i Erosa je prvenstveno veza između Zemlje i Neba koja postoji u svakom čoveku ako u svom životu uspostavi harmoniju. U pomenutom slučaju ta harmonija je nemoguća bez učešća Erosa, boga stvaranja i života, odnosno ljubavi, strasti i seksualne požude. Eros je na vazama, freskama i slikama prikazivan kao dečak ili mladić s krilima i s lukom i strelama koje odapinje u srca smrtnika i bogova. Prema Frojdu, on pored nagona života predstavlja i nagon smrti. Po svoj prilici zbog toga je legenda o Erosu i Psihe inspiracija najčuvenijih ljubavnih priča kao što su Romeo i Julija, Tristan i Izolda i niza drugih.

Psihinu lepotu i tajanstvenost na Mileninoj slici "Melanholija" tumače i leptiri. U grčkoj tradiciji su simbol besmrtnosti duše, psihe, a u hrišćanstvu simbol rođenja i vaskrsenja. Njihov broj je simboličan. Sedam. Upravo onoliko koliko ih je prekrilo telo Milenine junakinje "Melanholije". Prekrilo sedam najvažnijih tačaka njenog bića. Stvarno su nestvarni kao i ona. Zbog svoje krhkosti su simbol prolaznosti i smrti. Neki od njih, najčešće oni najlepši žive samo jedan dan. Zbog svoje nežne građe vrlo malo je paleontoloških ostataka leptira. Najstariji fosil leptira star je samo sto devedeset miliona godina, na osnovu čega se može zaključiti da su se kao vrsta pojavili krajem paleozoika. Kao simbol lepote čest su motiv tetovaže. Katkad je taj simbol izražen i figurom boga ljubavi Erosa/Amora/Kupidona ili devočice s krilima leptira/Psihe. I jedna i druga figura simbolizuju lepotu, ljubav, odmor, smirenost, ali i "san", duhove umrlih. Poslednji se smatraju i zaštitnicima žena koje su nesrećno umrle, stoga njihovu dušu vode sa zemlje na nebo. Stoga se još malo pozabavimo leptirima raspoređenim na Mileninoj usnuloj ženi ili Psihe nakon izlaska iz Ada. Posle koga će, mada se to ne vidi na slici, uslediti srećan završetak priče, odnosno Psihino venčanje s Erosom, bogom ljubavi, života, ali i smrti. Jer, jedno od značenja reči Tanatos simbolizuje leptir. Iz grčke mitologije znamo da je Tanatos imao brata blizanca Hipnosa koji je personifikacija sna/spavanja. Roditelji su im bili Nikte i Tartara, bogovi noći i podzemnog mraka. Hipnos je sa svojom majkom Niktom svake noći izlazio u svet, kretao se nečujno po zemlji i moru i živima i neživima donosio san koji ih je tokom noći oslobađao briga i muka, donosio okrepljenje. Hipnosovo boravište se prema jednoj legendi nalazilo u jednoj pećini na severu Crnog mora odakle je izvirala reka Leta, čiji talasi takođe donose dremež, zaborav, smirenje, a prema drugoj u zemlji Kimeraca, do kojih nikada ne dopiru sunčevi zraci. Na crvenofiguralnim vazama braća ili San i Smrt su prikazivani na isti način, a na kasnijim Hipnos kao mlađi i lepši, dok je njegov brat Tanatos, s obzirom na svoja negativna svojstva, prikazivan ređe. Hipnos je prikazivan i na mozaicima i sarkofazima. Na njima je njegov atribut rog iz koga sipa snove i mak, a na Mileninoj slici prosuo je leptire.

I da zaključim: svojim citatima iz antičke mitologije Milena je obogatila broj simbola koji predstavljaju dušu, pre svega prikazavši trenutak iz legende o Erosu i Psihi koji pre nje u slikarstvu nije obrađivan. Trenutak sna, koji je istovremeno snevanje i smrt ili ono što Francuzi nazivaju "mala smrt". Trenutak iz koga se može i probuditi. Uz pomoć božanstva, naravno.

Biserka Rajčić