Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Čekajući Žorža Meljesa

Za ljubitelje pokretnih slika, bez obzira da li im je film profesionalna preokupacija, pasija slobodnog vremena ili ga tek samo rado, s vremena na vreme gledaju, u razvijenoj fazi post-industrijskog, komunikativnog doba prve dekade 21. veka nastupilo rekalo bi se pravo i nikad bolje vreme.

Stvoren je prostor najšire moguće demokratičnosti u pristupu umetničkim delima kad su u pitanju filmovi. Nove tehnologije digitalnog zapisa na nosiocima snimljenih slika i tona, DVD i Blue Ray za vreme dok se ovo piše, drastično su smanjile proizvodne troškove ne samo izrade novih filmskih kopija već i kino projektora. Tačnije bi bilo naravno reći da su ulogu filmskih kopija preuzeli dividi diskovi a kino projektora dividi plejeri (DVD video player). Ako se za kompjuterske diskove u ili bez omota nešto ipak plaća tu je mogućnost vrlo kvalitetnog privatnog, amaterskog kompjuterskog kopiranja sa diska na disk (burning) po minimalnoj mogućoj ceni ili sasvim besplatno ubacivanje u memorijsko spremište privatnog kompjutera (download) filmova kojima se može pristupiti na nekoj od lokacija globalne mreže međukompjuterskog komuniciranja (internet web site). Upareni sa tehnološki istovrsnim, sve tanjim a sve većim televizijskim ekranima visoke definicije (HDTV) plejeri i dividi diskovi svaku dnevnu sobu pretvaraju u kućni bioskop. Srećom, ljudi i dalje idu u prave bioskope, što ima mnogo više veze sa sociološkim i psihološkim aspektima fenomena pokretnih slika nego sa tehnološkim jer će i u bioskopima sve češće nailaziti na lasersku projekciju digitalnog filmskog zapisa.

Što se tiče napred pomenutih ljubitelja filma danas svako od njih može da ima svoju vlastitu kolekciju omiljenih naslova po želji i prema naklonosti. U mom slučaju to je nešto nalik nekoj vrsti privatne i lične kinoteke. Kao većina dobrano zašlih u godine koji se nisu u međuvremenu odrekli svojih mladalačkih naklonosti i strasti danas najradije gledam filmove koji su već poodavno razvrsani po okončanim razdobljima u razvoju filmskih vrsta, pogotovu ako je u pitanju popunjavanje sticajem okolnosti uporno opstajalih praznina.

Uživam, u stvari u džangrizavom penzionerskom ubeđenju pripadnika beby boom generacije, da se posle "našeg" vremena, koje je u filmu, baš kao i u rok muzici ili konceptualnoj umetnosti bilo plodonosno u gigantskim razmerama, ništa novo i značajno nije ni događalo. Ovo je naravno krajnje diskutabilna predpostavka na koju bi se verovatno vrlo energično okomio neko od predstavnika X i Y generacija prebacujući nam da smo nesposobni i nemoćni da razumemo, da se prilagodimo i da prihvatimo duh novog vrmena. Što se tiče pravog stanja stvari u vezi sa savremenom produkcijom pokretnih slika nama se čini da je za sada u pitanju neka vrsta velikog zastoja. Sve što je glavni tok svetske filmske produkcije i njene još uvek neposustale lokomotive – Holivuda, liči na jedan sofisticirani grand gignol déjà vu, beskrajni niz ponavljanja, remake-a, reciklaže i kloniranja. Ovo je s jedne strane podržano a s druge opet prouzrokovano agresivnim najmom moderne i pomodne digitalne tehnologije zapisivanja pokretnih slika i zvuka. Osim efikasnijeg i jeftinijeg beleženja onoga što je pred filmskim kamerama i mikrofonima daleko značajnije i dalekosežnije je to što digitalne tehnologije daju filmadžijama mogućnost si-dži-aj (CGI) kreiranja putem kompjuterski generisanih prizora fascinantne sličnosti sa stvarnim. Za sada se u toj facinantnoj sličnosti sa stvarnim i igranja sa kreiranjem nepostojeće i reorganizovanjem pred kamerama prisutne stvarnosti iscrpljuje sva kreativna radoznalost filmskih producenata i reditelja. Na izvestan način oni se ponašaju na isti način kao negdašnji filmski pioniri koji su bili očarani time što su njihove pokretne slike „verno" odražavale stvarnost pa su s toga besomučno slikali sve i svašta oko sebe samo da bi se svaki put iznova uveravali do koje mere filmska iluzija stvarnosti deluje kao stvarnost sama. Mogućnost da film bude i umetnost ukazala se tek nešto kasnije.

Kako je poodavno primećeno, svaka filmska tehničko-tehnološka novina, od osetljivije crno/bele trake, preko ton-filma, kolora pa do pojave televizije, anamorfnih sočiva, širokog ekrana, 3D projekcije, 70mm trake i digitalnih tehnologija, nije bila ni izmišljena a ni zahtevana od strane filmskom artizmu naklonjenih učesnika ove proizvodnje. Naprotiv, skoro svaka od ovih novina je bivala dočekana sa autorskim otporom i odbijanjem, najčešće ograničenim na teorijske rasprave, kratkotrajnim u praksi i svaki put sve slabijim, iz prostog razloga što je to bila u napred izgubljenja bitka. Novine su bile proizvod istraživačke radoznalosti inžinjerskog duha implementirane zamašnom potporom finansijskog kapitala koji, sledstveno svakoj investiciji, očekuje i zahteva povraćaj uloženog uz što veći dobitak. Umetničkom otporu, predstavljenom u liku filmskog reditelja (autora) nije ostajalo nista drugo no da se povinuje mudrosti stare izreke "ako ne možeš da pobediš – pridruži im se" čekajući priliku da komercijalnost tehničko – tehnološke novine nadvlada dajući joj kreativnu upotrebnu vrednost. Kako za sada stvari stoje, na ovaj obrat se u slučaju implementirane digitalne tehnologije u pravljenje i prikazivanje filmova mora čekati još neko (ne)izvesno vreme. Otuda i Žorž Melijes u naslovu ovog kratkog premišljanja. Za njega se u mnogim istorijama filma beleži kako je bio prvi čovek sa kamerom koji je shvatio da se film – osim za beleženje fotografskog odraza stvarnosti koji se kroz projektovanje pokretnioh, živih slika pretvara u iluziju same stvarnosti – može upotrebiti i za pričanje izmišljenih priča, što je po nekim istoričarima filma opet označilo samo rađanje filma kao umetnosti. Kako će ta prava mera kreacije i nove tehniologuje u neizvesno dalekoj budućnosti izgledati to zaista niti znamo niti se usuđujemo da predpostavljamo. Jedino se nadamo uzbudljivoj novini koja će zameniti dosadu beskrajne si-dži-aj repeticije. Kako se god uzme, za jednog penzionisanog pisca filmskih prikaza interesantno je primetiti da se krajem prve decenije Trećeg milenijuma beleži pojavu sve ozbiljnijih prikazivačkih i kritičarskih osvrta na nova izdanja interaktivnih kompjuterskih igara, poznatih kao plej stejšn (play station) koje se za sada, ali samo za sada još uvek ne podrazumevaju kao deo filmskog domena.

Milomir Mikan Marinović, Okland, Novi Zeland, novembra 2012

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12