Krugovi na vodi

DevedeseteDevedesete(Devedesete, Wostok i Grabowski)

U knjizi Devedesete ("Omnibus", Beograd, 2012.) sakupljene su neke grafičke priče Wostoka i Grabowskog (W&G) nastale u devedesetim godinama prošlog veka.

Wostok je jednom prilikom rekao da namerava da napiše i pojasni šta je ko od njih dvojice autora crtao ili pisao u ovim pričama, ali možda nam to i nije potrebno.

Mi smo ovaj tandem već doživeli i prihvatili kao jedno telo sa dve glave (kao što su neka bića u njihovim pričama). U principu, radi se o autorima koji su bili udruženi i dosledni na svom umetničkom putu da tragaju za sopstvenim pojašnjenjem sveta, da upijaju uticaje života i to pretvaraju u vizuelne priče, bez prihvatanja uobičajenog diktata da one treba da budu prihvatljive za šire čitalačke krugove. Verovatno zato svrstavamo W&G u "podzemne" ili "avangardne" autore, a u stvari se radi jednostavno o osobenim i talentovanim stvaraocima.

Jedan od pristupa za analizu i razumevanje njihovih radova je da se pođe od stava da njihove priče imaju površinsko, odnosno pojavno značenje, kao i podpovršinska, odnosno suptilna značenja, uticaje i razmišljanja, koji izlaze na površini kao nešto što možemo da percipiramo.

Sam naslov Devedesete ukazuje (na površini) da se radi o pričama iz devedesetih godina, ali one ne obrađuju ništa aktuelno ili konkretno iz tog perioda. Medutim, sve ono što je tada uticalo ne svest ljudi, pa i svest W&G, nalazi se ispod površine i transformisano izlazi na površinu u njihovim pričama. To su godine kada se u gradjanskom ratu raspadala država u kojoj su bili rodjeni, postojala zabrana avionskih letova, nije bilo benzina na pumpama, prazne police u samoposlugama, politička propaganda u medijima, dnevna inflacija od nekoliko desetina procenata, ali i nestanak strip izdavaštva, kao i sveukupna dekadencija moralnog i kulturnog u društvu.

W&G se u tom periodu beznađa okreću svom umetničkom stvaranju u kome pokušavaju da se udalje od onoga što ih okružuje i osmisle neke fiktivne junake koji borave u nekim drugačijim svetovima, imaju neke druge avanture i koriste se zdravim humorom, sarkazmom i satirom da u njemu opstanu. Ispod površine, kao podsticaji za ova umetnička dela, ostaju, samo privremeno potisnuti ili zamaskirani, kompleksni uticaji stvarnog života.

Očigledni su mnogi umetnički uticaji na stvaralački napor W&G. Pre svega to su neki drugi autori stripova (Jim Woodring, Zograf), neki likovni umetnici (snažna asocijacija na rastopljene satove Salvadora Dali-ja u Priči o Jockuru), neki književnici (Borges, Kafka, Buzzati), kao i film, kako rasponom odgledanih filmova (Kozara, Sutjeska, Neretva, Dumbo, Grease, Stalker, Solaris – video kasete na polici iz priče Crno sunce), tako i sveukupnim pogledom na filmsku umetnost (egzistencijalistički filmovi, noir filmovi).


Devedesete Doktor ..Devedesete Doktor ..U crtačkom pogledu, kod W&G se radi o stripovima groteskne stilizacije, sa malo ili nimalo pozadine i sa jakim kontrastima crnih i belih površina za dočaravanje željene atmosfere. Ovakav ekonimični pristup u crtanju omogućava autorima da nas brzo vode kroz svoj narativni sadržaj, da se ne zadržavamo previše na detaljima crteža i da grabimo ka poenti koja može biti satirična, fantastična ili apsurdna.

U narativnom pogledu, grafičke priče W&G pokrivaju veoma različite i intrigantne teme. Neke od njihovih tema nisu čak ni zastupljene u ovoj knjizi, kao što su, na primer, parodije, uglavnom lascivne, na poznate stripske junake (Miki, Paja, Zagor, ...) ili klaustrofobične priče (Luna, po knjizi Prvi ljudi na Mesecu, Jules-a Verne-a). Ove teme zaslužuju posebnu pažnju i, nadamo se, posebnu knjigu u budućnosti.

U knjizi Devedesete, vizuelni svetovi W&G donose mnogo drugih neobičnih tema koje se mogu grupisati, mada ima i prožimanja, u bajkovite, satirične, monstrumske i apsurdne priče.

Pre svega tu su bajkovite priče.

Ovde se radi o karakterima koji žive u svetu fantazije i imaju fantaziju kao avanturu. Oni obično nastupaju kao neobični tandemi (kao i sami autori). Na primer, Popošak, devojčica od dve godine sa revolverom, i Cveće, pas koji govori (Popošak i Cveće), ili Grr, dečak, i Woo, takodje dečak ali sa kosom i odećom devojčice (Crno Sunce, Iznutra). Kod ovih priča zbunjuje nedostatak zaokruženosti naracije, ali zato postoji veoma neobična, prisna, bajkovita atmosfera i izuzetno korišćenje reči i jezika u smislu postizanja komičnog efekta, kao i ismejavanja nekih oveštalih medijskih kovanica. Na primer, "Mećava je besnela svom snagom tačno 1 minut i 16 sekundi!" ili "Meni se zvezda Denebola nalazi u konjukciji sa Suncem u natalnom horoskopu i puno me opterećuje!" ili "Velika blizina crnog Sunca učini da se i tama u našim dušama zgusnu...". A ispod površine ove pojavne naracije, nalazi se potreba autora da se opuste i zabavljaju u nekim drugim, slobodnijim, fantazijskim okruženjima.

Devedesete karakteri satiricnog odnosa ..Devedesete karakteri satiricnog odnosa ..Zatim su tu satirične priče, izuzetno nadahnute minijaturne celine koje izbijaju na površinu nošene paradoksima i glupostima koji su bili sastavni deo bitisanja u Srbiji u devedesetim godinama (Priča o Jockuru, Om, Oh Love, Snajper, The One Who Loughs to Himself).

U priči Billy, glavni junak je siledžija koji prebija sve oko sebe, uključujući i sopstvenu devojku i roditelje, pri čemu sve vreme on veruje (a tobože i narator koji pripoveda) da je on oličenje ljudskosti i pravde: "Osećanje pravde je ubrzo prešlo na njegove noge i završilo na glavama nitkova koji su se nemoćno, kao pogažene zmije, uvijali oko okovanih čizama heroja", ili "Otac ga je za svaku sitnicu tukao, u početku kaišem i bičem, a kasnije toljagom. Da ga je puštao da pravi greške, od njega bi danas bila bitanga." Ova priča o nasilju koje je predstavljeno kao borba za pravdu je parafraza stvarnosti u kojoj su mediji interpretirali događaje, vođeni političkim motivima, sasvim suprotno od onoga kakvi su oni stvarno bili.

U satiri Donjeprčilovački masakr motornom testerom, na površini je očigledno oslikavanje autorskog odnosa prema poznatom filmu strave (The Texas Chain Saw Massacre, 1974), ali i prema holivudskim filmovima u celini. Glavni junak je Gale, "varoško dete koje voli da grli bandere". Njegov sugrađanin Džon (Vejn) je ljut na elektrodistribuciju jer nije bilo struje za vreme krsne slave njegovog očuha Garija (Kupera), pa počinje da seče bandere motornom testerom. Tako poseče i Galete koji se nadje u raju, gde nastavlja da traži bandere. Tu sreće jednog sabesednika (bez majice a sa kačketom) koji je po malo i filozof: "Mi (u raju) i oni (u paklu) imamo veoma liberalna shvatanja, a nikako ne možemo nauditi jedni drugima jer smo i onako mrtvi." Podsticaj ispod površine za ovu priču su bile redovne restrikcije struje, koje ne samo da su otežavale funkcionisanje nego su bile i ponižavajuće za ljude jedne, do nedavno, razvijene države.

U priči Idemo dalje, glavni protagonista je Dule, "veoma romantična osoba koja je sve slobodno vreme poklanjala čitanju ljubavnih romana". Dule zatim počinje i da piše ljubavne romane, što mu donosi uspeh i slavu i puno ljubavnih avantura sa ženama. Kada shvati da ga ove avanture ne zadovoljavaju i da mu je "mašta razvijenija od čula", on se pomiri sa sudbinom i postaje otac porodice sa petoro dece. Ovde se verovatno radi o rezigniranosti autora da je neizbežno pomiriti se sa sudbinom, ali mogu bar na kratko da pobegnu od nje, pa čak i da se našale sa njom, kroz svoje stripove.

Devedesete Dvoglavo bice..Devedesete Dvoglavo bice..Dalje imamo monstrumske priče, naseljene čudnim bićima iz svetova fantazije i fantastike (The Leader of Men, Srećna Nova deco).

Ovde se verovatno radi o prepoznavanju autora da su oni drugačijeg senzibiliteta od većine oko njih, pa njihova analiza kako tu situaciju rešiti izbija na površinu kao priče o monstrumima. Neki od monstruma samo traže svoju sreću, kao spodoba u priči Loneliness, koja biva odbijena od svih plemena jer nije identična sa njima, ali kada izvrši samoubistvo biva prihvaćena u svetu duhova jer tu nema podvajanja. Ili u priči Godliness, jedno biće sa dve glave biva odbačeno zbog različitosti iz svog plemena, ali nalazi sreću u plemenu koje ima dvoglavog idola, sve do trenutka kada grom pocepa idola na dve polovine i onda ga pripadnici i ovog plemena ponovo proteravaju.

Dvoglava bića su inače vizuelna karakteristika koja se ponavlja u pričama W&G. Verovatno se tu radi o njihovoj sopstvenoj životnoj suprotnosti od singularnosti – zajednički stvaralački rad, zajednički život u istom okruženju i zajedničko kretanje u dva sveta (u jednom žive, a drugi izmišljaju).

Devedesete Rastopljeni ...Devedesete Rastopljeni ...U ovoj knjizi imamo i apsurdne priče gde opet kao glavne protagoniste imamo neobične tandeme - Aaron, čovek, i Zlopogleđa, mačak naoružan bazukom po imenu Dušegupka (Zid za Aarona) ili ludi doktor i dvoglavi bolničar (Peti prizor).

Šta se nalazi ispod površine ovog pojavnog obrasca nije lako otkriti. Potreba autora da naprave pomak od stvarnosti uspešno je sprovedena u pričama sa drugim temama, tako da je ovo verovatno još jedna varijanta iste težnje. Neke dodatne motive, koji sigurno postoje, teško je definisati, ali neka nam posluži i ova rečenica samih autora: "Nemojte u ovoj priči tražiti smisao, jer ako ga i ima, ni autori ga nisu svesni." (Donjeprčilovački masakr motornom testerom).

Žika Tamburić, Beograd - London, januar, 2013.