Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

U pornografisanom društvu

Maja MilošMaja Miloš(intervju)

Mlada rediteljka koja je u Roterdamu skrenula svetsku pažnju na svoje debitantsko delo, govori o stanju svesti društva i generacije kojom se u filmu bavi. Njen film je na filmskom festivalu u Roterdamu bio poput bombe, čiji se odjek nije mnogo čuo u Srbiji, gde je nastao. U šali kaže da joj sada izgleda kao da je po onom kijametu donosila depešu da je postigla veliki uspeh na jednom tako značajnom festivalu.

Zbog čega se više ne govori o Maji Miloš i njenom rediteljskom prvencu Klip, očito žestokom i beskompromisnom ostvarenju koje se kroz prizmu ljubavne drame bavi detabuizacijom društva i njegovih konvencija, ostaje veliko pitanje.

Ona međutim, kao da ne mari mnogo zbog toga. Premijeru, koja sledi 12. aprila, čeka bez mnogo treme, a i zašto bi kada je Klip već sada kaparisan za brojne međunarodne festivale. U Roterdamu je osvojio prvu nagradu, što je verovatno najznačajnije priznanje za jedan domaći film u poslednjoj dekadi. I koliko god da se tamo napričala za najznačajnije svetske medije, ovde se o Klipu malo zna.

„Ideju za film dobila sam gledajući na Jutjubu klipove mladih, koji su maltretirali jedni druge, kao i snimke devojaka za vreme seksa i to je bila moja početna pozicija", predstavlja Maja Miloš svoj rediteljski prvenac. „Videla sam kako ta energija kulja, poput lonca koji kipi. Odmah sam znala da želim da se bavim time i da snimim društveno utemeljen film, ali da to ipak bude ljubavna priča o odrastanju, koja ima i socijalnu i kulturološku podlogu. Dugo sam istraživala, pričala sa hiljadama mladih. Kasting je trajao dve godine, koliko i proces nastanka scenarija. Bilo mi je važno da pravim film koji je stvaran. Zato sam dramaturgiju postavila tako da deluje kao da su to scene istrgnute iz života. Znala sam od početka da će mlade u filmu glumiti naturščici od 14, 15 godina i trudila sam se da baš oni donesu tu autentičnost sadašnjice, što ne znači da su oni došli iz tog socijalnog miljea, upravo suprotno. Oni su samo znali da prepoznaju tu priču kao realnost iz svog okruženja", priča Maja Miloš.

Ona je na razgovor za NIN došla odevena poput najelegantnije filmske dive, a govorila je poput najiskusnijeg filmskog delatnika, spremnog da pruži detaljan odgovor na svako postavljeno pitanje. I zaista, nakon studija filmske režije na FDU, Maja Miloš je zanat „pekla" radeći kao asistent režije na filmovima koji su po stilu najavili sasvim novu „klimu" u domaćoj kinematografiji (poput Života i smrti porno bande ili Šišanja, na primer).

Film ima osoben stil utemeljen u dokumentarizmu. Kako si uopšte problem nasilja u društvu integrisala u takvu dramaturgiju?

Dramaturgija filma postavljena je suprotno onome što je Hičkok govorio za film, da je to „život bez dosadnih delova". A meni su upravo ti dosadni delovi bili interesantni. Gledajući snimke na Jutjubu, shvatila sam da su potpuno van filmskih kategorija koje mi poznajemo. Klipovi imaju jednu drukčiju energiju, sirovost koja se meni dopala i koju sam želela u svom filmu. U klasičnoj dramaturgiji polazi se od mesta dešavanja radnje, dok su Jutjub klipovi doneli novi izraz, po kome se kreće od onoga šta se događa, pa se tek onda otkriva kontekst gde se i zbog čega dešava nešto što se snima. I taj novi Jutjub jezik, htela sam da iskoristim za svoj film. Svi danas misle da su mladi apatični, ali ja pre smatram da oni i kanališu svoju energiju kroz klipove, u koje se slivaju njihove strasti, bes, destrukcija, autodestrukcija. I u tom paralelnom svetu, oni se osećaju slobodno.

Stekao sam utisak da nisi zauzela stav i iskazala svoj odnos prema nasilju u društvu, kojim se tvoj film bavi?

Prvo, nisam želela da zatvaram oči pred realnošću. Drugo, nisam htela da se bavim nikakvim osuđivanjem. Nema ironijskog otklona, niti bilo čega edukativnog, tipa „deco nemojte da se drogirate" i tome slično. Nasilje je samim tim posebno tretirano u različitim scenama, ali to nije ono nasilje koje može da dospe na naslovne strane, jer se nisam bavila ekstremima. Ima scena u filmu u kojima se mladi zabavljaju tako što nekog maltretiraju, a drugo je pitanje kako ćemo mi to da doživimo. Želela sam da budem iskrena i otvorena prema svojim junacima i u tom smislu sam podržavala nešto što su njihove emocije, bez želje da to revalorizujem i iznesem stav šta o tome ja mislim.

Film obiluje i scenama seksa?

U filmu postoje eksplicitne scene seksa, jer mladi danas žive u izrazito eksplicitnom društvu. I time se film upravo i bavi. Jer danas je sve površno, sve na nivou velikog novinskog naslova. Više ne prodiremo u suštinu, ne bavimo se dubinama. Naše društvo je dosta pornografisano, i pritom ne mislim samo na Srbiju, već na ceo svet. To je realnost u kojoj moji junaci žive. I otud eksplicitni seks.

S obzirom na to da su u pitanju klinci koji nisu glumački edukovani, kako su reagovali na snimanje tih scena?

O tome sam prvo pričala sa njima i roditeljima svih maloletnih u filmu. Bila sam otvorena i iskrena, i oni su razumeli o čemu je reč, jer sam im detaljno ispričala zašto baš da na taj način želim da ispričam priču. Mislila sam da je mnogo veća pornografija da ne predstavim stvari kakve jesu. To je licemerno! Odnos mojih junaka razvija se i menja kroz seks, i htela sam da pristupim tome baš kao i bilo čemu drugom i da ne dižem famu oko toga. Na snimanju smo koristili dublere i specijalne efekte, tako da oni zapravo nisu učestvovali u eksplicitnim scenama i scenama golotinje. Čini mi se da je to bilo čak najzabavnije za snimanje. Mnogo je teže bilo mojoj glavnoj glumici da odigra dramsku scenu sa majkom.

Za tebe se može reći da pripadaš tom novom talasu srpskog filma. Šta misliš o domaćoj filmskoj sceni?

Kod nas i dalje snimanje filmova nije sistemska stvar. Ne postoji kinematografija, već je svaki snimljeni film eksces. Pored toga, nije očekivano da se prave dobri filmovi. U najznačajnijem periodu srpske kinematografije, kada su stvarali reditelji crnog talasa, bilo je suprotno. Njihovi filmovi bili su društveno osvešćeni, veoma iskreni i puni ljubavi prema junacima i miljeu u kome žive, i zato su bili priznati u svetu. Onog trenutka kada budemo prestali da se gadimo naše stvarnosti i kada je ne budemo izbegavali, moći ćemo da pravimo ozbiljne filmove. Izuzetno je važno to što se pojavilo mnogo mladih autora sa izrazitim autorskim stavom, jer dolazi do razmene ideja, iskustava i znanja što je polazna osnova za stvaranje dobrih filmova. S druge strane, imamo srednju generaciju reditelja, koji trenutno rade svoja najbolja dela, poput Srdana Golubovića. Mi smo, doduše, uvek prisutni na svetskoj mapi zbog Emira Kusturice, ali on je priča za sebe. Njegova pozicija nije nešto što će da diktira događanje unutar srpske kinematografije.

Koji su to autori uticali i na tvoj rad?

Oslonila sam se prvenstveno na crni talas. Baš zato što su njihovi filmovi bili otvoreni, postavljali ozbiljna pitanja, a nisu davali vulgarne odgovore. S druge strane, naravno da postoje i mnogi drugi filmovi s kojima sada porede Klip. Na primer, sa filmom Kids Lerija Klarka. Na mene je posebno uticao Poslednji tango u Parizu, kao i filmovi Katrin Breje, Kena Louča. Moj filmski ukus su formirali i reditelji kao što su Pazolini, Borovčik, Ken Rasel... koji su samim tim uticali i na Klip.

Dragan Jovićević, NIN, br. 3193, 8.mart 2012.

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12