Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Dimitrije, sine Mitre, ili šta Srbe vuče pod zemlju?

Narodni muzej danasNarodni muzej danasTaman se rodila neka, mala, nada da rešenje za obnovu Narodnog muzeja neće biti u prekopavanju Trga republike, i ukopavanju muzeja i njegovih posetilaca u podzemlje trga kad, pre neki dan, videsmo konkurs za rešenje Slavije. U kom se projektrantima nalaže da projektuju prokopavanje Slavije i da pešake, u takvom rešenju, ni krive ni dužne, bace pod zemlju.

Projektanti su se, onda, svojski bacili na rešenje pa videsmo i nekoliko ideja koje je žiri i otkupio, neke pohvalio, ostale izložio javno. Prva nagrada nije dodeljena. Dva projekta otkupljena su za po 250 hiljada. Tako da, sada, niko ne zna šta će na kraju tu da 'nikne' ili u da, u zemlju, propadne. Uglavnom, nadležni su najavili da će nešto, iz ponuđenog, da 'iskombinuju' i da će, već na proleće, da krenu sa kopanjima! Bilo je tu ideja da se pod zemljom instalira, valjda iza debelih stakala, podvodni svet Dunava, pa ideja da se, isto, pod zemljom, instalira neka stena po kojoj će, zainteresovani, da se pentraju i tako pentrajući se, ispod zemlje, da provode svoje bogom dane sate. Svakakvih je tu ideja bilo ali, sigurno je da učesnici konkursa, osim što su pokušali da budu maštoviti, ne snose neku, osnovnu, krivicu.

Osnovnu krivicu, ako je ima, a ima je kada pročitate uslove konkursa snosi, naravno, onaj ko je konkurs i raspisao. Pod jedan, taj raspis traži da se oblikuje fontana u centrealnom prostoru trga. Pod dva, traži saobraćajno rasterećenje putem uvođenja pešačkih prolaza ispod pojedinih ulica kao i prema centru Trga (fontani). Pod tri raspis traži 'urbani mobilijar' i osvetljenje trga i, pod četiri, daje mogućnost da se spomenik Dimitriju Tucoviću izmesti na drugu lokaciju u okviru trga.

Ja, naravno, nisam ni kvalifikovani arhitekta, niti urbanista, ali dozvoliću sebi malu pretenziju da mogu nešto, zahvaljujući svom obrazovanju, i iskustvu, da znam o komunikacijama. Svake vrste. A šta je rešenje za život u gradu nego rešenje komunikacija? I, eto, Slavija je jedno veliko komunikaciono čvorište koje vrvi od svih vrsta saobraćajnih sredstava i hiljada pešaka. Ali, istovremeno, to je mesto koje nema ni izdaleka zaokruženu definiciju, a ni funkciju, jer se baš tu nalaze tri velike, urbanistički nerešene rupe, za koje niko, još uvek, nema pojma šta će, na kraju, i da budu. A to su čuvena 'Mitićeva rupa', pa mesto za slaganje paukom odnesenih vozila i, najzad, prostor sačinjen od raznovrsnih čatrlja iza kog se, pompezno, uzdiže zgrada Narodne banke.

Trg Dimitrija TucovićaTrg Dimitrija TucovićaI, onda, postaje jasno da grad Beograd, ili već ko je nadležan, ide u rešenje nečega što niko, još uvek, ne zna šta će da bude. I to tako što prokopava Slaviju da bi uputio ljude da bazaju pod zemljom i, eventualno, posle 50 metara, izbazaju u centar tog trga, da bi tu, u centru, postali okruženi stotinama automobila, tramvaja, trolebusa, i busova svih vrsta, bukom strašnom, i groznim izduvnim gasovima i isparenjima. A, onda, tamo seli, na mobilijar, da zure u fontanu! Jer raspisivač konkursa bukvalno kaže: 'prolazi (podzemni) prema centralnom delu trga imaju za cilj da uključe centar Slavije u život grada jer je, trenutno, pešacima onemogućeno da dođu do središta ovog prostora i spomenika. Ovih prolaza može biti više a u samom centu može se formirati kružno šetalište oko fontane.

Kakva divna zamisao. Da se potroši nekoliko milona, pa i desetina miliona evra, da se godinama kopaju, i iskopaju, prolazi do urbanog ostrva, koje leži u oblacima izduvnih gasova, okruženo bujicom saobraćaja, rikom sirena, i pištanjem saobraćajnih milicionera koji regulišu nalete vozila i pešaka. I da se tu formira šetalište, i gledališete u vodu, koja šiklja u vis. I da se gleda u ponosnog Dimitrija. Koji, i sam ni kriv ni dužan, može biti i izmešten. Moguće i prebačen pod zemlju. Da lakše diše. Kako se to često kaže, da nije tužno ovo, sve, bi bilo smešno.

I, naravno da se, onda, na sve to, postavlja niz pitanja. Među prvima je pitanje koje nagoveštava i ne baš vesele odgovore a to je: 'Zašto naši ljudi rešenje, često, vide isključivo pod zemljom?' A arhitekte i urbanisti posebno? Kao da je odlazak pod zemlju neki magični dobitak, neka sfera gde se stvari dešavaju u nekoj drugoj dimenziji. Uh, treba samo da prođete onim podzemnim prolazima, koji šaraju Terazije, pa da odmah shvatite da se nalazite u turobnoj dimenziji gradskog rugla koje, naravno, služi samo za što bržu komunikaciju pešaka iz tačke u tačku.

Odmah, zatim, možemo da postavimo pitanje: 'Koja je to strategija koja rešava Slaviju a da prethodno nije rešila Trg Republike? To centralno i, ako hoćete, po samom nazivu, reprezentativno mesto u gradu. Ima li neko da se pozabavi tim slučajem? Koji, osim što bi mogao da bude osetno bolje mesto komunikacije, morao bi da bude i mesto gde se pojedinac, domaći ili inostrani, oseti i malo uzvišeno, ponosno, zadovoljno, radosno. Jer pretpostavka je da bi svaki Trg Republike trebalo, bar malo, da bude i ponosni odraz te republike. Šta tu, sada, pojedinac ima da doživi?. Iza čuvenog 'konja' okačene su one avetne skele koje, i u sred zime, 'foliraju' da se tu, kao, nešto radi sa Narodnim muzejem. Jedinu korist, tu, ima firma koja iznajmljuje te skele. Čak, ima i svoje ime okačeno, i jasno vidljivo, negde na nivou drugog sprata! U stvarnosti to je ogromna, o šipke okačena, krpa.

I kakav je, dalje, doživlja trga Republike? Bolje da se se, sada, ne dovodimo u depresiju nabrajajući sve te ružnoće, nedovršenosti i improvizacije, koje krase ovaj prostor. Ali vrhunac čitavog, takvog, doživljaja je onaj prepodobni autobus, koji pripada Zavodu za transfiziju krvi, a koji godinama stoji na sred srede trga, i tamo tavori. Ja, iako sam tuda prošao nekoliko stotina puta, ni jednom nisam video i najmanji red, da se u njega uđe, ili da je neko, iz njega, izišao. Svaka čast Zavodu, i njegovoj super uzvišenoj misiji, ali možda je grad, za sve te godine, mogao da opredeli neko mesto, na trgu, gde bi dobrovoljno davanje krvi moglo da se obavlja na lepši, humaniji i zabavniji način, nego u rasklimatanom autobusu, iz 1970 i neke godine. Ako vam, na trgu, oko zaluta prema dole, i ako se pitate ima li tu nečega što se zove 'parterna arhitektura' onda je odgovor veliko, ali jadno, ne. I to ne da nema, nego, to što ima jeste splet razvalina, ispupčenja, ulubljenosti, iskrivljenih metala, ograda, šipaka, ispucalog asfalta, blata i tužnog, pretužnog 'gradskog zelenila'. I, onda, shvatite da nema toga, odgovornog, ko se stvarno bavi ovim 'slučajem'.

Ali, da se vratimo na Slaviju i Dimitrju, ni krivom ni dužnom. Pošto verujem u pravilo da ako nigde, po svetu, ne možete da vidite rešenje za problem onako kako ga vi rešavate, onda bolje da vaše rešenje i ne započinjete. I obratno. Ako za vaš problem negde, u svetu, postoji provereno, i uspešno, rešenje onda ga primenite. Pa, zato, kažem da ovakvo rešenje, sa ukopavanjem pešaka, i isterivanjem istih na ostrvo zagađenja, nisam video nigde na svetu. A video sam dosta sveta. Ali video sam spuštanja glavne saobraćajnice, ispod kružnog toga, i olakšanje komunikacije, i preostalog saobraćaja na površini, na taj način. I to sam video mnogo puta i na mnogo mesta. Evo dajem i odličan primer . U gradu Vašingtonu, glavnom gradu SAD. Trg se zove ' Dupont circle'. Svaki urbanista, i arhitekta, može da upali Gugl mapu i da ga, do mile volje, proučava. Ima i fotografije. Radi se o tome da glavna avenija, zvana Masačusets, kod tog trga, ide pod zemlju i izranja posle trga, a saobraćaj, iz svih ostalih pravaca, ide u kružni tok. Jednostavno rešenje koje funkcioniše više od 60 godina. Pa, naši, neka odluče jel' glavni tok između kralja Milana i bulevara, ili Bulevara i Beogradske. Pa kad odluče, pod zemljom neka povežu te dve saobraćajnice. Ostale smerove za toliko će rasteretiti, a pešake će moći da ostave da se na miru kreću, gde oni hoće. A i nedužnog Dimitrija da ostave tamo gde jeste. Da ga posmatramo sa 50 metara udaljenosti. I da se divimo njegovom liku i delu. Koje bi, svakako, trebalo da bude inspiracija svim Srbima, pogotovo onima koji se smatraju, istovremeno, i za patriote i za evropejce.

Stanko Crnobrnja

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12