Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Po svaku cenu - slučaj

Zoran-JankovićZoran-JankovićSrpski film (ako pod taj pojam smestimo i srpsku kinematografiju i prateće društvene fenomene, pa i same preostale konzumente srpskog filma) nikako ne može da se odvikne od ničemu potrebne navike proizvodnje slučaja, uvek i svugde, a i po svaku cenu. Slučaj je hteo da ruho slučaja slabo čime izazvano bude dodeljeno i definitivno najkvalitetnijem srpskom filmu u godini za nama – Klipu, debitantskom dugometražnom radu Maje Miloš.

 

Još jednom se pokazalo da, ako po strani ostavimo par vrlih novinarskih pera i gledaoce, koji su, uprkos svoj demokratičnosti koju era interneta sa sobom nužno nosi, i dalje lišeni stvarnog glasa, neosporne kvalitativne domete ovde teško da iko ima da zameti, istakne i pohvali.

Pohvala, naravno, gode, ali nisu neophodne, jer srpska kinematografija je vazda slaba i varljiva pojava, a kad je tako, pravi podvizi duha i umeća u krajnjerm zbiru ipak ne ostanu neprimećeni, već se vremenom izbore za časno mesto koje im nesumnjivo pripada. Nevolja sa Klipom je što je galama nadignuta oko perifernih/tehničkih aspekata u dobroj meri zasenila priču o onome za šta ovaj film svakako ima rezona hvaliti. Reklo bi se da je Klip, kome, za razliku od nemalog broja ovdašnjih ostvarenja iz ovog milenijuma, nije moguće tek tako prikačiti uvek teško dokazivu optužbu za jalovi autošovinizam, dobar deo javnosti zatekao nepripremljen za razgovor o mnoštvu značajnih tema koje ovo ostvarenje lako i brzo podstiče.

Iz filma "Klip"Iz filma "Klip"U mom konkretnom slučaju, na primeru Klipa isprepletalo se dosta toga što u značajnoj meri definiše moj svetonazor. Naime, Klip je, bez obzira na moguće brojne univerzalne implikacije, omladinska drama izrazito naglašenog lokalnog kolorita, a ja godinama pratim i pišem o srpskom filmu, dok je moje zanimanje za omladinski film šireg opsega već poodavno velika strast koja sa godinama ne gubi na intenzitetu. Osim toga, ono što je daleko najvažnije za ovaj tekst je moje sedamnaestogodišnje iskustvo nastavnika u (recimo to tako, tipičnoj) srpskoj srednjoj školi, te moj uvid u stvarno stanje stvari ipak prevzilazi okvire skliskih generalizacija i uopštenih pozivanja na priče iz treće, četvrte... desete ruke. Imajući sve to u vidu, ovaj i ovakav Klip je, što se mene tiče, u sebi sažeo potencijal da na samo tom uzorku na probu stavim sve ono što znam o srpskom i omladinskom filmu, pa i o filmu uopšte, i to pod dodatnim balastom ličnog iskustva iz nimalo lako pojmljivog limba u kom se srpsko školstvo i mladež koja je osuđena na njega osuđena batrgaju.

Klip je definitvno film koji dobar deo svoje snage crpi iz transponovanja stvarnosnog u filmski medij. Ako bi se za, recimo, izvanredni film Majstori, majstori Gorana Markovića, moglo ustvrditi da je reč o najtačnijem ovdašnjem filmu na temu škole, ali iz prosvetarskog ugla, Klip bi bez imalo pretrivanja mogao biti označen kao najprecizniji srpski film koji se bavi pojma teen angst-a (adolescentske teskobe), uz podosta garnirunga srpsketrancizione bede (ovde moram da naglasim da su ovakvi filmovi prava retkost u istoriji srpskog filma – tom optimimumu možda se svojevremeno najviše približio pokojni Zdravko Randić u šarmantnom, solidnom, ali pomalo nespretnom filmu Leptirov oblak). Budući da Maja Miloš prilično dosledno svoj Klip izvodi u izrazito verističkom ključu, ostaje samo pitanje snevesele i dakako mučne stvarnosti koju ovaj film prikazuje, a koju nije tek tako lako svariti. Mislim da upravo u tom pravcu treba tragati za pojašnjenjem razloga koji stoji iza snažnog odijuma dobrog dela javnosti na ono predočeno u Klipu.

Kao (neželjeni, ali svako dobrano upućeni) svedok stanja stvari u svetu na koji je u ovoj stvaralačkoj epizodi bila usresređena Maja Miloš, mirne duše i čvrsto ubeđenja dajem sebi za pravo da ustvrdi da Klip, upravo ovakav kakav je, predstavlja sjajno sročen i nadasve veran odsečak dominatne stvarnosti iz života generacije kojom se autorka ovde bavila i kojima se obraća, a sa kojima ja radim. Klip izvanredno slikovito prikazuje preovlađujuće mladalačke naravi, a na prvom mestu to važi i za odlično pogođen ton opšte dezorijentisanosti što je poodavno ovde metastazirala u sluđenost kojoj praktične pomoći nema. Nebrojeno puta (gotovo iz dana u dan i tako bezmalo dve decenije) sam bio svedok nesnađenosti i kontradiktornosti koje određuju dobar deo naše mladeži, a upravo se na to odnosio značajan deo zamerki na račun autorke, prozivane da zarad lakih poena u gostima (u onom pretpostavljeno nenaklonjenom nam i spokojnijem delu sveta) preteruje u crnilu i nedoslednostima.

Scena iz filmaScena iz filmaRad sa decom i mlađima na energetskom nivou zna da iscrpi, baš kao što zna i da zbuni količina kontradikcija u njihovom razmišljanju na temu sveta u kome im je dopalo da obitavaju. Počesto sam bivao zatečen pred tom mešavinom tvrdokornog desničarenja napamet i levičarske solidarnosti u konkretnom slučaju. Stotinama puta sam bio prisutan ispadima zasnovanim na začudnom spoju bezočnosti i nežnosti, zaslepljujućeg samoljublja i sabornosti. Tome treba pridodati i širok raspon i drugih oprečnih, a neretko silovitih emocija koje opažam tokom samo jednog časa, zapravo, jednog od onih časova kada dosta toga krene po lošem, kad se osim često formalizovane-birokratizovane brige za predviđeno gradivo valja i nositi sa burnim instant-dramama sa ovim ili onim povodom. Maja Miloš upravo tu najglasnije poentira – njeni junaci, a da toga, kako to već obično biva u tim nezgodnim godinama, nisu ni svesni, verni i rečiti su pokazatelji dominatnog stanja svesti naših mladih pokoljenja. Otud ne čudi što se autorka odlučila za ljubavnu priču u "rikverc" – uz podosta lomova i zaobilaznim putevima dvoje njenih junaka stižu do ljubavi i istinske vezanosti. Tu je posve jasno ono što se Miloševoj iole promišljenim i u istini utemeljenim argumentima može osporiti – ona je film izatkala na odličnom uvidu u stvarnost od koje bi katkad i njeni akteri najradije okrenuli glavu.

Sama distribucija filma je u velikoj meri na čistac iznela nespremnost našeg establišmenta za ovakva ostvarenja, ali film se i pored podosta što nužnih, što posve izlišnih prepreka nekako probio do gledateljstva; prearanoj pojavi ovog ostvarenja na piratskoj ponudi mogu da zahvalim što sam iz prve ruke mogao da posvedočim o reakcijama na Klip onih kojih se ovaj film nesumnjivo i najviše tiče. Učenici koji su film pogledali, a koji, sasvim prirodno, ni najmanje ne gaje skolonost da film koji pogledaju stavljaju u širi kontekst aktuelne srpske i/ili regionalne ponude ili da domete filma vagaju uzimajući u obzir i neuslovnost ovdašnje filmske „industrije", a koji su poželeli da svoj sud iznesu i pred odraslim, na prvom mestiu su isticali njegovo jako uporište u (za njih) lako opažljivoj stvarnosti. Mladi se, to mogu da posvedočim, uglavnom nisu bavili tehnikom snimanja diskutabilnih scena, već su na prvom mestu koresopondirali sa sadržajem i, rekao bih, sa samom biti ovog ostvarenja. I, naravno, nikome tu uši nije zaparao (inače, znalački sročen i odabran) izbor turbo-folk klasika kojima je obilato garniran ovaj fim; biće da je to tako upravo što oni kojima se film prvenstveno obraća turbo-folk sagledavaju na pravilan i pravičan način – na muziku koja jeste primerena i ovom podneblju sada i njihovom dobu i koja, zahvaljujući zaraznim ritmovima, upečatljivim rimama i temama koje uvek ostaju unutar okvira lako razumljivog (prevara, izdaja, povređenost, obest, hedonizam bez zadrške, a počesto i proklinjanje) lako zavodi, i koja je kao takva ogromnim svojim delom saobrazna patologiji koja sve ranije biva bačena na nejaka pleća onih na kojima (barem poslovično) svet ostaje.

Uzimajući u obzir sve izneto, sa tačke gledišta naših mladih naraštaja, među kojima su neki, na prvom mestu nošeni sasvim prirodnom znatiželjom, brzo prokazanom Klipu dali šansu i pri tom pokazali znatno više dobronamnernosti od onih starijih/upućenijih/osvešćenijih, a koji su izvoleli ovaj film dočekati mahom sa ostrašćenom isključivošću i gorljivim bigotizmom, manje je važno to što je Maja Miloš, polazeći sa kote neretuširane stvarnosti, superiorno uspela da takvu (ne preterano filmičnu i privlačnu) zbilju pretoči u efektan filmski jezik i delo koje, i da nije drugih kvaliteta, čisto filmskim sredstvima poziva na uvek dobrodošlu javnu polemiku o pitanjima koja po svom značaju daleko prevazilaze i ovaj i bilo koji drugi film koji u žižu stavlja bolne dimenzije naše neprolazno mučne svakodnevice.

Scena iz filmaScena iz filmaStoga, voljan sam da, na prvom mestu ubeđen onim što sam čuo od vršnjaka junaka Klipa, da ustvrdim i da je ovaj film, kako to neretko biva, bio tek katalizator opšteg nesporazuma sa stvarnošću kojie dobar deo žitelja naše Srbije ima u eri novopridošlog konzervativizma, i da se taj sukob ponajmanje ticao kvaliteta samog filma. To je počest slučaj u ovom našem kontekstu, tu nema ništa čudno, ali je možda i najzanimljivije da su u ovom konkretnom slučaju isključivost tako svojstvenu mladim godinama uglavnom iskazali stariji, očito nespremni da se nose sa teretom (možda i suvišne) slobode koju smo tako dugo čekali, koja nam se sada baš nešto i ne mili, a do koje, uz podosta stranputica i nemilih epizoda stižu junaci Klipa, izborivši se za ljubav koja u sebi nosi jasne obrise i šire prisutne društvene patologije, a kojoj, uprkos tome, nipošto ne možemo osporiti upečatljivost, pa i načelno pravo na postojanje.

Zoran Janković

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12