Pismo uredništvu Mediantropa
Generacije studenata pedesetih godina prošloga stoleća, kojima sam i sam pripadao, imale su tu sreću i zadovoljstvo, štaviše privililegiju, da studiraju na tada jakoj katedri klasičnih jezika i antičke kulture. Bilo je to vreme kada su predavanja držali naši velikani klasične filologije lingvist Milan Budimir, koga smo valjda samo mi zvali Bule, i helenist Miloš Đurić, poznatiji kao čika Miša. Oni su plenili svojom neposrednošću i uvažavanjem studenata.
Otuda su i danas o njima sveža i draga sećanja. Njihova eruditska predavanja zasnivala su se na ukazivanju da bez znanja klasičnih jezika nema obrazovanja, često podsećajući na latinsku izreku Sine lingua Latina nulla intelligentia.
Životni put profesora Milana Budimira, rođenog u zabiti Mrkonjić Grada 1891, bio je težak i mukotrpan. Školovao se u Sarajevu i Beču, gde je završio studije klasične filologije (1910-1914), kod profesora Krečmera i Vakernagla. Bio je odan humanim i patriotskim idealima „Mlade Bosne", zbog čega je niz godina tamnovao u austrougarskim zatvorima. Tada je njegov vid počeo da se gasi. Zahvaljujući životvornoj snazi svoga duha, pomoći svoje supruge i mladih kolega sa katedre na kojoj je predavao, i koje je sam birao, njegova znanja su se umnožavala i prenosila mlađim generacijama. Jedan od tih njegovih saradnika bio je i autor ovih redova. Uslov je bio da znate, makar pasivno, pregršt stranih jezika, posebno nemački, a ja ga u srednjoj školi nisam učio, kao đak kragujevačke gimnazije, koji je sedeo u još toplim klupama svojih nešto starijih školskih drugara, stradalnika čete đaka u jednom danu, u legendarnim Šumaricama. „Razumem te", reče profesor, „ali bez znanja nemačkog jezika nema dobrih studija klasične filologije. Zato uzmi Šmausa Nemački u 100 lekcija, i to će biti dovoljno". Uporedo sam učio i goticu, jer je profesoru trebalo iščitavati i tako štampane naučne radove nemačkih autora, i posebno listati leksikone u traganju za etimologijama reči.
„Nije lako Srbin biti", govorio mi je često profesor Budimir, dok smo išli na predavanja od njegove vile u Đušinoj ulici do Filozofskog fakulteta na Studentskom trgu. Ovde nam je profesor, sa tamnim naočarima, držao predavanja iz istorijske gramatike indoevropskih jezika, predavanja o Ilijadi i njenom pesniku, o zagonetnoj zemlji Atlantidi, o drevnim Pelastima i slovenskom supstratu u njihovom jeziku. Neka od ovih predavanja držao je profesor Budimir i u SANU i Kolarčevoj zadužbini.
U tako spontanim razgovorima s profesorom mnogo sam naučio i stekao dragocena iskustva, od značaja u mom nastavnom i naučnom radu. Neizmeran je bio njegov podsticaj u vreme mojih postdiplomskih studija, a daleke 1965. godine, iako već u penziji, bio je predsednik ispitne komisije pred kojom sam odbranio doktorsku disertaciju Dositej i antika (SKZ 1971). „Danas smo dobili još jednog velikog čoveka iz Malih Krčmara", duhovito je tada primetio moj dragi profesor.
Mića mladjiI kad već o tome govorim, ne mogu da izbegnem izvesnu simboliku, koja naravno samo meni mnogo znači. Naime, u godini mojega rođenja (1934), profesor Budimir je sa lingvistom Petrom Skokom u Beogradu osnovao Balkanski institut, prvu takvu naučnu ustanovu kod nas. To je bila prethodnica potonjem Balkanološkom institutu SANU, u kojem sam naučno radio punih 25 godina (1971-1995). Na mesto naučnog saradnika u ovom institutu prešao sam iz Četvrte beogradske gimnazije, iz koje sam poneo simpatičan nadimak „Mića Latinac", koji je naš dragi Ranko Munitić prokomentarisao da takve nadimke dobijaju samo voljeni profesori, inače đaci znaju da budu izdašno nemilosrdni u izdevanju nadimaka svojim profesorima.
Na poziv osnivača i prvog direktora Balkanološkog instituta SANU akademika Vase Čubrilovića, izabran sam (1971) u zvanje naučnog saradnika kao budući rukovodilac dugogodišnjeg naučnog projekta Jezička i književna povezanost balkanskih naroda. Konkretno, radio sam na potprojektu srpskih i grčkih književnih i kulturnih veza, posebno u oblasti narodnih umotvorina. Tako sam s vremenom uradio monografiju (srpski) Hajduci i (grčki) klefti u narodnom pesništvu (SANU, 1984), koja je imala lep odjek u naučnoj literaturi, sa preko dvadeset prikaza i osvrta, ne samo u našoj i grčkoj nauci o književnosti. Uporedo s tim je nastala i moja Antologija novogrčkog narodnog pesništva (SKZ, 1991), koja je dobila nagradu Društva grčkih književnih prevodilaca, kao najbolji strani prevod nekog dela iz grčke književnosti za godine 1992/93.
Školske 1995/96. godine izabran sam u zvanje redovnog profesora Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, s ciljem da organizaciono i stručno doprinesem osnivanju Katedre za neohelenske studije (izučavanje novogrčkog jezika i književnosti), čiji sam prvi upravnik bio narednih deset godina. Bio je to novi veliki iskorak u svet multidisciplinarnih i interdisciplinarnih studija, kakve su studije jugoistočne Evrope, odnosno balkaanologije. Otuda u meni i danas tinja želja za svojim neostvarenim, iako više puta aktualizovanim predlogom za osnivanje Katedre za balkanologiju. Naime, neretko sam u razgovoru sa kolegama isticao, a dva puta (1998. i 2001.) sam se i pismeno obratio Komisiji za razvoj na Filološkom fakultetu sa obrazloženjem o naučnoj potrebi i strateškom značaju interdisciplinarnog proučavanja istorije i kulture balkanskih naroda, posebno u oblasti prožimanja slovenskog i neslovenskog nasleđa. Samo tako se, na primer, mogu razumeti neki toponimi u njihovom etimološkom razvoju, kao što je srpsko Gorica u grčkom dalo Koritsa, a u albanskom Korča.
U ideji da se na Filološkom fakultetu osnuje smer za balkanološke studije, odnosno studije jugoistočne Evrope, pošlo se od jedinstvenog nastavnog plana po kome bi se najpre u dobroj meri objedinila nastava na postojećim balkanološkim grupama: za savremeni grčki jezik, za albanologiju, za rumunski, bugarski i turski jezik. Koncept nastavnog plana studija po godinama objasnio sam u intervjuu, koji je potpisala moja dedinjska učenica Zorica Jevremović, objavljenom u listu Danas (30. jun – 1. jul 2001).
Miodrag Mića Stojanović
