Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Jelena Paligorić - Tmina, diptih o devedesetim i budućnosti

Jelena PaligorićJelena PaligorićTrinaestog decembra u bioskopu "Zvezda" prikazan je film Luke Bursaća, "Tmina" koji je pre toga viđen na nekoliko festivala i u Domu omladine. Diplomski film pod mentorstvom Srdana Golubovića, svojim trajanjem i kvalitetom zahteva što hitniju bioskopsku distrubiciju jer ovako nešto sigurno niste gledali na ovim prostorima.

Bursać je rođen 1990. godine, ali njegove godine potpuno su neproporcionalne njegovoj filmskoj zrelosti.

"Tmina" je diptih. U prvom delu Sale (Nikola Šurbanović) i njegova devojka (Sonja Kovačević) probijaju svoju glavu kroz zid devedesetih. Ta epoha do " Tmine " nije dobila svoje realistično filmsko tumačenje, večito je parodirana i tako, silazeći u apsurd i grotesku, ublažavala užas koji se dogodio čitavoj jednoj generaciji mladih.

Luka Bursać rekonstrukciji epohe pristupa pažljivo, bez ishitrenih, prvoloptaških poteza. Scenografija je u prvom planu analogna tehnika, kasete, crtaći tog vremena, kao i zvuk reklama iz pozadine ("Diana" Stara Pazova, kao i reklama za film Denija Bojla "Trainspotting"), dok je kostim sveden, i za razliku od prikazivanja agresivnih momaka u trenerkama ne predstavlja puko potcrtavanje likova već i njihov identitet. Žene su hiperseksualne, obučene u jeftine printove i šortseve.

Bursać ne koristi snimke rata ili Slobodana Miloševića, već celo nasilje sublimira kroz seks i mušku frustraciju. Ovakav pristup, jako pipav, inteligentan i hrabar srpska kinematografija, opsednuta patrijarhatom i mačizmom dosad je ređe viđala. Sale je isfrustriran, njegova veza se raspada zato što nije spreman za seksualne eksperimente. On ima daddy issues, što je odlično prikazano u sceni sa ocem (Dragan Jovanović) sa kojim je obrnuto proporcionalna komunikacija na intimne teme - obično očevi pitaju sinove o devojkama, ovde Sale pita oca, koji ne ume da odgovori, a zatim samo ode. Sale verbalizuje svoju frustraciju, i kao takav, postaje heroj, jer je Balkan tlo gde nije dozvoljeno priznati da ne može da vam se digne. Ili da devojka od vas traži nešto za šta niste spremni.

Žene ovde nisu funkcija, one su ono što je Sanja u "Vidimo se u čitulji", kada izgovara da želi da je svi znaju. One su nesnađene, žive od žurke do žurke, smišljaju imena dece pre nego što se odsele od kuće i zarade koji dinar. Katarzična scena posle sedeljke, u kojoj Sale nakon neprijatnog pitanja u teretani, siluje devojku, film se završava. Scena silovanja prikazana je tako da je u prvom planu muška frustracija, i tako zapravo govori da iza čina silovanja, koji je u tim godinama dominirao i kroz kulturu mačizma i kroz ratne zločine, stoji razlog. Razlog duboko ukorenjen u muškoj frustraciji i osećaju manje vrednosti.

TminaTminaDrugi deo žanrovski odstupa od prvog. U pitanju je SF - sajberpank, u kom je u prvom planu Pi, transrodna osoba, sa glasom muškarca u telu prelepe žene. Beograd je iz devedesetih otišao u futurizam u kome vam na ulici neukusno dobacuju. Njen prijatelj sa kojim slavi rođendan, narko-diler 22. veka, u maestralnoj interpretaciji Vladimira Gvojića, jedna je od najsvetlijih glumačkih izvedbi u novijim godinama srpskog filma. Drugi deo "Tmine" završava se otkrićem da je Pijev otac, Aleksandar, Sale, na samrti u izvesnoj ustanovi koja podseća na domove srpskih političara. Pi kupuje pištolj, i odlazi negde gde je zabava. Epilog, uz remiks pesme Vlade i Gileta sa albuma "Rokenrol zadecu ", na žurci, na kojoj se apokalipsa započeta devedesetih samo nastavlja.

I dok se u bioskopu pale svetla, uz odjavnu špicu ide numera Novih fosila "E, moj Saša" kojom nam Bursać suptilno saopštava šta je nasleđe jugoslovenstva ostavilo mlađim generacijama rođenim kasnih osamdesetih i početkom devedesetih.

"Tmina" poseduje dve jake karakteristike. Žanr – devedesete su realizam, a svi stranci koji dođu u Srbiju smatraju ih naučnom fantastikom, dok je SF dvehiljaditih zapravo realnost koju Beograd diše danas. Muzika, koja u oba dela diptiha priča priču promašenih šansi, ironije i muzike pisane pod uticajem narkotika. Muzika " Tmine " diše za sebe, ona daje vetar u leđima kadrovima i ritmu filma.

"Tmina" je "Dečko koji obećava" nove generacije. Njegov junak, slučajno ili ne, zove se Aleksandar. Film nosi estetiku Gaja Ričija, Denija Bojla, oslanja se na jugoslovensko nasleđe Joce Jovanovića i Dragana Kresoje u slikanju glavnog grada.

Bursaćev film je dovoljno autentičan da se zapitate odakle ovom mladom čoveku toliko jasno utemeljena estetika, hrabrost i silina izraza. Bursaćevi glumci, a ispred svih Sonja Kovačević, Nikola Šurbanović i Vladimir Gvojić nose ovaj film suvereno i snažno.

"Tmina" je film koji ne treba da propustite i film za ponos ovog grada.

Jelena Paligorić

Izvor: http://www.nedeljnik.co.rs