Mediantrop broj 13
Intervjui i kritike
Raskoš jednostavnih slika
ALEKSANDAR RAFAJLOVIĆ, AUTOR IZLOŽBE ''DVANAESTI'', O NEPREKINUTOM SLIKARSKOM RAZGOVORU SA PRECIMA IKONOPISCIMA
Ikonostasi, na koje su unosili ono najosnovnije što vernik poznaje, bili su namenjeni ljudima svedenog načina života
Da ponekad čak i sanjamo snove svojih dalekih predaka dokaz je izložba 'Dvanaesti' Aleksandra Rafajlovića, dobitnika najznačajnijih naših nagrada, oca troje dece, muža, umetnika u Beogradu, uličnog portretiste u Portugaliji, potomka čuvenih freskopisaca i ikonopisaca Bokokotorske slikarske škole. Tananu pređu dara i 'svetog strpljenja', koja ga vezuje za lozu Dimitrijevića – Rafailovića, njih jedanaestorice iz pet generacija najdugovečnije porodice u Evropi, izložio je u Galeriji ULUS-a u Knez Mihailovoj.
Postavku čini i deo njegove devetogodišnje ekspedicije, tokom koje je tragajući za delima predaka, napravio 13.000 fotografija u saradnji sa Aleksandrom Milosavljevićem, snimio 600 ikona na 80 lokacija (gradova, sela, riznica, muzeja, crkava, ikonostasa...) u Crnoj Gori, Srbiji, BiH i Hrvatskoj, ali i dela u kojima uspostavlja dijalog sa predačkim nasleđem.
|
Nebeski slikari
|
- Kao dete priču o precima slikarima, ikonopiscima, freskopiscima, čuo sam od oca – kaže Rafajlović za 'Novosti'. - Prvi put sam došao u kontakt sa delima koja su stvarali u Narodnom muzeju, gde se čuva najveća kolekcija njihovih ikona na jednom mestu, kada sam dolazio u Beograd, na letnji raspust kod strica. Tek sam krajem studija otišao da vidim crkve u kojima su ostavili ili freskoansamble, ili ikonostase. U meni kao detetu koje je volelo a slika nije postojala neka svest o precima slikarima, zbog kojih i ja želim da postanem umetnik. Kad sam upisao akademiju, sredinom sedamdesetih, bio sam ponosan na njih, ali sam želeo da budem svoj. Ali, oni jesu uvek postojali u meni.
- Šta vas je navelo da počnete istraživanje njihovih dela?
Da nisu bili tako fascinantni majstori, možda ovu dokumentaciju o njihovim radovima ne bih ni napravio.
- Na kakve ste prepreke nailazili tokom ovog poduhvata?
Najteže od svega bilo je dobiti dozvole za snimanje. Neke potrage trajale su po godinu-dve, najduža – šest punih godina. Sve to je podrazumevalo i ogroman rad. Nekoliko godina sam sedeo za kompjuterom da bih obradio svu tu količinu fotografija. Mislio sam da će taj rad još tu nekog pride inficirati. Nažalost, to se desilo samo u mrvicama. Kako je odmicalo vreme, tako se količina mojih saznanja širila. Namera mi nije bila da postanem stručnjak za vizantologiju, ili ikonografiju, ali mic po mic, izučavao sam sve dalje i dublje, tako da sam trenutno neko ko u glavi nosi najviše informacija vezanih za tu ikonopisačku školu.
- Šta ste novo otkrili o svojim precima?
Oni jesu jedna telenovela, ispripovedana kao u knjigama Žoržea Amada. To su beskrajne priče kao što je i sam život. Na neki čudan način opstajali su i trajali na jednom seoskom području, u delu naroda, koji je današnjim rečnikom kazano u opoziciji, jer je tu vladala Mletačka republika, Austrougarska, negde Turci. Posao koji su radili nije im obezbeđivao raskoš. Ne. Mnogi od njih i to veličanstveni umetnici imali su i drugo zanimanje – bili su sveštenici ili učitelji.
- Jeste li otkrili neke sličnosti, paralele?
Kao savremenog umetnika koji se oslanja na koncept, ili kontekst, fasciniralo me što su i oni imali sličnu situaciju. Kada bi radili ikone ili ikonostas u nekoj crkvi, pred njima je bio zadatak kako da to koncipiraju. U većini to su bile male seoske crkve, sa prozorima kao puškarnicama, koji ne daju dovoljno svetla da bi se ikone videle. Problem su rešavali tako što su imali jasan i čvrst crtež, što su im boje bile kontrastne. Repertoar njihovih ikonostasa čini ono najosnovnije što bi jedan vernik morao da poznaje. Namenjen je ljudima čiji je i način ishrane i života sveden. Ti jednostavni ljudi, u jednostavnim crkvama, bili su vernici onoliko kakvi su im bili ti ikonostasi.
- Koliko je važno da se umetnik nastavlja na ono što je bilo pre njega, da bi išao dalje?
Mislim da uopšte nije važno. I da je apsolutno važno. Kad god mislite da nije važno, shvatite da ništa niste napravili novo. Uzmite bilo koji savremeni rad, videćete da je već postavljen u Altamiri. Koliko god mislite da ste stilski nešto novo napravili, videćete da to već postoji u Mesopotamiji i Egiptu. Čak sam ironično, praveći komentar povodom jednog predloga za izložbu, napisao da koliko god sam od toga bežao, i dalje sve liči na klasičan repertoar – portrete, mrtve prirode, pejzaže...
- A šta su na ovoj izložbi astronauti iza čelične ograde?
I taj moj rad, koji se zove 'Znaš, možeš, umeš, hoćeš', nastao je kao razmišljanje o mojim precima. Sva jedanaestorica bili su obrazovani i naučeni svim disciplinama ikonopisnog zanata, ali i suočeni sa problemima sredine i naručioca. Duborez je, recimo, bio skup, zahtevao je mnogo rada i truda, tako da su ga se naručioci često lišavali. Već u prvoj generaciji vidi se da nije uvek bilo za zlato, pa se stavljalo srebro i bojilo u žuto, a postoje i dva zidana ikonostasa, koja su freskoslikana na malteru. Zato što meštani nisu imali para ni za nosač ikona, ni za daske, a kamoli za nešto drugo. Ovo mi je bilo najjeftinije i onda su slikare dovodili u nezavidnu poziciju. Oni su znali, mogli, umeli, hteli, ali... Tako izgleda i moja situacija danas.
- Koliko su umetnici u Srbiji stalno iza neke takve čelične rešetke?
Apsolutno. Ta čelična rešetka je pre svega ignorantsko društvo. Ali nije naša sredina u tome drugačija, već živimo u takvom sistemu. Hteli smo ga pa smo ga i dobili. Takav sistem je protivan bilo kojoj vrsti individualne vrednosti, jer moć ima onaj koji drži pare u rukama. Moć i novac jači su od svega što postoji kao bunt. Ponuna je iluzorna. S druge strane, verujem da nam je život dat da bismo ga živeli. Nisi čovek samo da bi jeo, pio, spavao, već i da budeš uspravan, da misliš svojom glavom, osećaš.
|
Geni i potomci Moja ćerka, koja živi u Nemačkoj, završila je studije fotografije u Berlinu. Stariji sin studira vajarstvo, a mlađi je upravo na pripremama za studije slikarstva na FLU. Mora da je proradio taj gen dalekih predaka, a ne moj, direktni, jer kažu da su geni iz prošlosti jači od roditeljskih. |
Miljana Kralj, Novosti, Subota 23. maj 2015.
Pravo na slobodu
Intervju: ALEKSANDAR RAFAJLOVIĆ, umetnik
''Moje bavljenje precima i ova izložba je u stvari borba za osnovna ljudska prava: pravo na život, pravo na slobodu, pravno na istinu, na radost... Nijedno od tih prava više nemamo...''
Subotnje popodne. Knez Mihailova se polako prazni, sedimo u prozoru galerije ULUS-a i razgovaramo. Naš sagovomik je Aleksandar Rafajlović. On je istaknuti savremeni umetnik, sada 'nacionalni penzioner", nekada ap straktni slikar, uvek vešt fotograf, još veštiji portretista, večiti putnik i da citiramo umetnika Zdravka Joksimovića: "Takvi kao što je on uvek prave nešto veliko. Kada bi takvi kao on pravili neku štetu, i šteta bi bila velika. Zato takvi kao što je on treba da se bave umetnošću, jer drugačije ne bi valjalo."
Povod za razgovor je iziožba "Dvanaesti' koja je 20. maja otvorena u ovoj galeriji. Duhovit pristup sadašnjosti i sistematičnost kada se bavi prošlošću čine dva odvojena segmenta Rafajlovićevog rada koje je ovom prilikom predstavio. Jedan je veb-sajt vvww.bokokotorskaslikarskaskola.rs nastao kao rezultat devetogodišnjeg prikupljanja dokumentacije o ikonopiscima bokokotorske slikarske škole koji su preci ovog umetnika. Naime, Rafajlović je direktan potomak Dimitrijevića i Rafailovića, čuvene ikonopisačke porodice koja je tokom pet generacija dala jedanaest slikara i u kontinuitetu stvarala gotovo dva veka. Na izložbi se nalazi prezentacija umetnikove 'ekspedicije' tokom koje je tragajući za delima predaka napravio 13.000 fotografija (u saradnji sa fotografom Aleksandrom Milosavljevićem) i snimio 600 ikona na 80 lokacija u gradovima, selima, muzejima, crkvama u Crnoj Gori, Srbiji, BiH i Hrvatskoj. U drugom segmentu izložbe autor je predstavio sebe kao dvanaestog umetnika u porodičnom nizu, i to kao predstavnika svog vremena, izloživši radove u više medija i tehnika.
Na pitanje sa čim se susretao tokom svog istraživanja porodične slikarske tradicije, Aleksandar Rafajlović u razgovoru za "Vreme" kaže da je nesreća svih umetnika koji su radili u vekovima posle obnove Pećke patrijaršije 1577. što o njima nema nikakvih podataka. "Mislim na Longina, veličanstvenog majstora Jovana i Georgija Mitrofanovića. Za jednog se zna da je bio hilandarski monah. 0 majstoru Jovanu se ne zna ni kako se zvao. Kada pominjem njih trojicu, oni su za 'top 10' listu srpskih slikara svih vremena, od 'preamebnog srpskog stanja' pa do danas. Oni bi morali da uđu na tu listu, ali se o njima još uvek malo zna. Nažalost, u vre menu kada su radili, slikari su imali nepovoljan status. Svojom rukom, koja se zvala 'ruka grešnog', slikajući ikonu samo su prenosili božju promisao, jer ikona je božja promisao. Iz tog vremena imamo biografije uspešnih trgovaca, ali nemamo biografije slikara. Isto važi i za slikare bokokotorske slikarske škole, Dimitrijeviće i Rafailoviće. Njihova prva ikona je iz 1680. poslednje su iz 1854. Sigurno su slikali i pre i posle toga. To je pet generacija, jedanaest slikara, a samo za poslednju dvojicu postoje podaci kada su rođeni i umrli i gde su sahranjeni. Meni sve to izgleda kao TV novela. Oni su za mene još uvek čista čarolija!"
"VREME": Kako ste počeli sa istraživanjem?
ALEKSANDAR RAFAJLOVIĆ: Prva ideja je bila da uradim foto-dokumentaciju, ali sam naišao na problem jer je pored svakog rada trebalo upisati kataloške podatke preciznije od postojećih. I u Narodnom muzeju gde se čuva najveća kolekcija ikona majstora Bokokotorske škole, ispod nekih još uvek piše samo "srpska ikona XVIII vek", a to je nedovoljno. Moja foto-dokumentacija pruža mogućnost tačnijem atribuiranju i slikara i vremena u kome su njihovi radovi nastali. Napravio sam kataloške podatke sa dozom drskosti i umetničke slobode. Kada mislim da je nešto uradio Danilo Rafailović, ja to napišem i stavim znak pitanja. Ostavljam nekim drugim istraživačima da koriguju moj rad. Ipak je ova baza podataka jedan cvilizacijski pomak. Jer, od cele naše 'naci-priče' od pre devedesetih pa do danas, nije se iskoristila prilika da se to što jeste nacionalno kulturno blago postavi na pravi vrednosni nivo.
Pored prezentovanja na ovoj izložbi, šta ste planirali sa prikupljenim podacima?
Mislio sam da će to što sam prikupio inficirati neke institucije da naprave nešto još veće. Tražio sam kome mogu da ustupim svoju dokumentaciju o Bokokotorskoj slikarskoj školi, postoji Vizantološki institut koji nešto radi, postoji Zavod za zaštitu spomenika, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka, ali objedinjena baza podataka ne postoji. Evo na primer, želite da pronađete fotografiju fresaka iz Sopoćana iz neke više zone, one koje ne mogu da se snime sa poda, probajte negde da pronađete. Nećete naći. To ne postoji.
I šta sad?
Kupiću eksteme diskove, prebaciću dokumentaciju na njih i pokloniću ih i Narodnoj biblioteci i svima ostalima. Napravio sam da bude na korist istraživačima, a ponosan sam što sam svojim precima napravio dokumentaciju bolju nego što je moja!
Planiram da napravim opšti katalog sa svim ikonama. Nadam se da ću uspeti
Vi ste dakle deo jedne vremenske umetničke vertikale od XVII veka naovamo. Kakav odnos imate prema toj činjenici?
Moj odnos prema njima je ljubavni. Ono što me je guralo u leđa da ovo završim je to što su oni fascinantni. Oni su zen majstori!
Oni su slikari takve koncentracije da nikada ne ponove nijedan potez. Žalim što nisu trajali duže da bi ušli pravo u modernu. Neki već liče na kubizam, neki na ekspresionizam...
Da su bili mekušci, loši slikari. ne bih se ja njima tako dugo bavio.
Da se vratimo "dvanaestom", vama. Najveći deo izložbe zauzimaju radovi koji se zovu "Podatak za biografiju", prvi autoportret jedan video-rad, prva uljana slika, skener glave, nekoliko eseja koje su o vama pisali vaši prtjatelji. Sve je tu?
Pošto u biografijama mojih predaka nema ničega, nema podataka, a ja sam umetnik koji živi u XXI veku, veku koji obiluje informacijama, potrebnim i nepotrebnim, moja biografija postoji.
Postoje detaljni podaci o meni, sve se zna. Dobio sam nacionalnu penziju, pa više ne moram da nabrajam nagrade i izložbe, napišem samo "vrhunski doprinositelj nacionalnoj kulturi" i sve je jasno.
Priliku da postanete "dvanaesti" i uspostavite čvrstu vezu sa porodičnom tradicijom koristite tako što ste nekoliko radova slikali tehnikom svojih predaka, jajčanom temperom. Ipak čini se da bežite od svog slikarskog umeća, i ranlje dok ste radili apstrakcije, a i sada:
Ne, ne, kada mi je to bilo potrebno, ja sam ga pokazao. U umetnosti je najvažnija ideja, komunikacija, to što umetnik hoće da podeli sa drugima. A kojom tehnikom će se to uraditi zavisi od ideje. Mene su od početka hteli da svrstaju u neki pravac, a ja sam samo hteo da svojim radom odživim ceo život, a to da li je to novi enformel, nova geometrija ili nešto drugo što će da traje šest meseci mene to nije interesovalo. Ako postoji istinitost kod umetnika. uvek možeš da je prepoznaš, jer čovek ne može da pobegne od sebe.
Kada je o slikarskim tehnikama reč ja sam vrlo vešt čovek, to se ovde valjda i vidi. Ali veština još uvek nije umetnost. Rad postaje umetnost samo ako je ideja dobra, a ne forma u kojoj je on izveden. Veštinu ćete iskoristiti ako vam treba. Čak i kada sam se kao umetnik bavio fotografijom, a pravio sam odlične fotografije, nikada nisam hteo da postanem fotograf - samo sam koristio fotografiju. Treba otkloniti sve što smeta da bi ideja mogla da teče, pa ako treba i slikarsko umeće. Evo ovde je moj potpis od led dioda, majstori su ga lepo napravili.
Rafajlovići i Dimitrijevići su radili po strogim crkvenim kanonima, da li kanoni postoje i u našem vremenu?
Kanona i dalje ima. Ja sam negovao svoje polje slobode i sprečio da neke banalne stvari naruše tu slobodu, moj mir i moj rad. Znam da kada bih se bavio temama koje su plaćene iz raznih fondova, da bi ti radovi mogli da budu napravljeni mnogo lakše, i da bi otišli u Pariz, London... Da li znate da su svi srpski radovi na temu gej parade otišli sve do Singapura, svi radovi koji se bave manjinama su otišli do krajnjeg juga Čilea i Aljaske. Ali ja nisam od tih ljudi koji mogu da naprave naručene radove... Ako neko plaća, zna se šta plaća. Rad mora da bude odgovarajući. Pre par godina jedan profesor sa FLU u penziji, dok smo gledali Oktobarski salon, kaže: "Deco, ovo nije bilo ni u socrealizmu!" Hteo je da kaže: "Odneo je đavo šalu. Veži konja gde ti gazda kaže." To su novi kanoni. Ja tu teško mogu da se uklopim. Ovo vreme liči na ono: "Reda mora biti". "Ordung muss sein!" Znate šta je to? Počelo je sa "Ordung muss sein", a nastavilo se sa: "Arbeit mach frei!" Moje bavljenje precima i ova izložba u stvari je borba za osnovna ljudska prava: pravo na život, pravo na slobodu, pravo na istinu, na radost... Nijedno od tih prava više nemamo...
Tanja Jovanović, Vreme, Četvrtak 28. maj 2015.
Дванаести потомак бококоторских иконописаца
УМЕТНИЧКИ РОДОСЛОВ: АЛЕКСАНДАР РАФАЈЛОВИЋ
Нажалост, данас не постоји вредносна позиција највећих српских сликара. Кад то кажем мислим на Лонгина, на Григорија Митрофановића, на мајстора Јована. Србија није имала боље сликаре и бар њих тројица морали би да уђу у првих десет, макар отпала Надежда, макар отпао Лубарда...
Kолико би благости данас било у осмеху Ива Рафанловића иконописца, када би само могао да види шта је његов чукунунук Александар Рафајловић (1957) урадио да се са имена и дела једанаесторице сликара из пет генерација Бококоторске сликарске школе Димитријевић - Рафаиловић скине вео заборава и немара који су дозволиле потоње генерације, епохе, државе...
Од прве потписане иконе из 1680. године до друге половине 19. века, Бококоторска сликарска школа чини најдуговечнију породичну сликарску радионицу у Европи. Радом Ива Рафаиловића престаје делатност последњих поствизантијских иконописаца на овим подручјима. Непотпуну и непознату документацију о раду ових иконописаца Александар Рафајловић је брижљиво и истрајно сакупљао девет година и снимио 600 икона на око 80 локација у Црној Гори, Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској. Уз велике муке и проблеме, урадио је посао достојан једне ннституције. Изложбом „Дванаести" у Галерији Улуса Рафајловић не само да документује свој истраживачки рад већ и са позиције уметника 21. века успоставља дијалог са својим прецима
Како се рађала идеја о истраживању рада ваших предака, иконописаца Бококоторске сликарске школе?
Народни музеј у Београду приредио је велику путујућу изложбу икона Бококоторске иконописне школе коју сам видео у Подгорици 1972. године. Кључни моменат десио се међутим 2004. у Котору када сам са супругом решио да обилазимо цркве са фрескама и иконама предака. Проценио сам да је за снимање и прављење документације довољно да смо ту нас двојица - професионални фотограф Александар Милосављевић и ја. Имали смо дигиталне апарате, цркве су биле мале, дакле нису биле потребне скеле. Један ауто, добра расвета и један агрегат, довољно да експеднција почне. Основа потрага за фрескама био је каталог Рајка Вујичића. Ипак, нисам ни сањао да ће та експедицнја потрајати наредних девет година.
Документацију сте заправо почели од постојеће збирке од 75 икона у Народном музеју...
Од тадашње директорке музеја добили смо дозволу да их снимамо. То су иконе из Бококоторске сликарске школе 11 иконописаца којима се придружује Максим Тујковић. Трајање од готово два века, ову породичну сликарску радионицу чини најдуговечнијом у Европи. Постојале су и друге дуговечне сликарске радноннце, али нису биле породичне. Током рада на овом замашном послу суочио сам се са ужасним проблемима у вези са добијањем дозвола, тешкоћама да нађем код кога је кључ да уђемо у цркву. Понекад је потрага за дозволом трајала годину дана, а у једном случају шест година.
А онда је требало велико време да се све снимљено обради на компјутеру. Кад смо снимали иконе нисмо их снимали само као репродукције, већ са свим лепим детаљима и потписима и записима - да би документација могла да буде корисна истраживачима. Ретко су се они потписивали, али кад се направила цела документација, на основу поређења потписаних са непотписаним радовима може да се направи прецизна атрибуција и да се прецизира време настанка многих икона.
Током бављења овим послом, открио сам да су каталошки подаци и легенде непрецизни, па су чак и у највећим музејима неке иконе вођене као руске, а неке само као српске иконе 18. века. Крајње непрецизно. Димитрије, родоначелник сликарске школе, имао је четири сина који су се бавили иконописом и они су Димитријевићи. Радили су у првој половини 18. века. Рафаилови синови,унуци и праунуци презивају се Рафаиловић и сликају у другој половини 18ог, до друге половине 19. века. Мислим да смо радом на документацији учинили цивилизацијски помак зато што је први пут могуће видети 600 икона перфектно снимљених и обрађених када је реч о каталошким подацима.
Један фриз на коме су приказане шаке заправо је ваш покушај да опонашате рукопнс ваших предака. Какве сте разлнке међу њима тако уочили?
Изложба се зове „Дванаести" јер ја хоћу да се упишем у тај клуб, да будем дванаести. Зато сам направио неколико слика на исти начин на који су они сликали, истом техником - јајчаном темпером на дрвету. То је у суштини студија њихових малих разлика у сликању. Направио сам фриз од њихових 11 руку и моја је дванаеста. И то је озбиљна студија јер показује ко је како сликао и које су то мале разлике међу њима. Двојица нису оставила ниједан, а двојица само по један потпис. Ја сам се у једном тренутку усудио да као документариста и као сликар кажем ово је Гаврилов рад, а ово је Данилов рад... А разлике...
Па, неко је мало трапав, неко супервешт, неко то ради брзо, некоме треба више времена, неко смандрља, неко је лудо прецизан... Нажалост, данас не постоји вредносна позиција највећих српских сликара. Кад то кажем мислим на Лонгина, на Георгија Митрофановића, на мајстора Јована. До дан-данас нисмо добили лепе и велике монографије, а о њима нема никаквих података. Мајстор Јован је оставио један шифровани потпис, па се тек одскора препознаје као мајстор Јован. Он је направио велику велелепну икону у манастиру Морачи - Свети Сава и Свети Симеон. Србија није имала боље сликаре и бар њих тројица би морали да уђу у првих десет, макар отпала Надежда, макар отпао Лубарда. Од докумената о мојим прецима постоје, сем потписа, један катастарски попис, ретки уговори о њиховим наручиоцима, и један судски процес.
У контексту чињенице да сликари Бококоторске сликарске школе нису били вредновани на прави начин, ви проговарате и о позицији уметника данас. Тај став делом је показан у раду „Прозор".
Оно што се односи на све ствараоце може се сажети у четири речи - знаш, умеш, можеш и хоћеш. Не само код уметника, али данас и овде не можеш од свог знања, умења, жеље, да урадиш ништа да би твој живот био бољи и да испуниш оно што је у твом бићу. У основи ове изложбе заправо је чињеница да је идеја о поштовању индивидуалности, личности, појединца депласирана прича. Живимо у времену када се било чије мишљење практично и не узима у обзир. Кад је пре 20, 30 година Гинтер Грас имао шта да каже, цела Немачка се тресла. Кога данас занима шта ће ко паметно да каже! И ту постоји денивелација. Ви ћете у медијима прочитати или чути шта кажу неки паметни људи, али они ће са друге стране бити прекривени милијардама глупости, лажи. И то је свет у коме живимо. Ја бих волео да живот појединца буде важан, због чаролије живота. Не верујем у друге светове, али и ако постоје, ја не верујем да се у њих може ући ако се овде и сада не живи живот вредан живљења.
Памтите ли неко време кад се реч појединца код нас уважавала?
Била су нека времена када се перципирала важност уметника. То је на пример било време изградње Музеја савремене уметности, па време када су се правили врло лепи атељеи за неколико најбољих уметника у Србији. Нешто као идеја је постојало. Сада влада кустоска мода. Кустоси су аутори изложбе. Они поставе одређену тему, идеју, па ако се неки уметник уклапа он ће бити одабран да учествује на изложби. Ако се добар рад доброг уметника не уклапа у задати концепт он неће ући, на пример, у селекцију Октобарског салона. Али ако се лош рад лошег уметника макар мало уклапа у причу - он ће ући у селекцију. И то се често дешава на великим изложбама.
Можете ли да дате пример лошег рада који је одабран за неку кустоску изложбу?
Не сећам се ни једног рада који се на пример бавио геј популацијом а да је био ваљан. Сви су били искалкулисани, у стилу направићу овај рад, па ћу отићи на ову или ону изложбу. Разумео бих да је сам уметник геј или да има пријатеље гејеве па да заиста разуме проблем. Или се баве мањинама а то их не дотиче истински. Удвориштво.
И у овом случају, и раније, доказали сте се као „уметник на терену". Да ли ћете и овог лета сликати портрете у Португалији?
Да ми није тог посла као портретисте тешко да бих себи могао да дозволим луксуз дугогодишње експедиције и овакве изложбе.
„Политикину" награду 2005. добили сте за изложбу у Галерији Улуса „Сликао сам Аиртона Сену". Како се сећате ове легенде „Формуле један"?
Његова сестра ме је видела у Виламори како сликам портрете и питала ме да ли могу да дођем до њих да насликам Сену, његову тадашњу девојку и његове сестриће. Имали су кућу у оближњем луксузном летовалишту. Морам рећи да се такви људи ретко срећу. Сена је био човек ретке физичке харизме. Сваки његов покрет, начин на који је мазио и играо се са том децом били су израз најдубље нежности. Два пута сам обедовао за њиховим столом. Седео сам дакле са најбогатијим људима са којима сам икада седео, и оно што ми је било тако лепо, људски, то је пажња коју сам осетио. Занимљиво је било и то што смо пре вечере добили најпре оно што је остало од ручка. Храна се не баца, без обзира на силно богатство. То је једна од оних ситуација које се памте цео живот. Био је то и врхунац моје портретске каријере. Зато сам и назвао изложбу „Сликао сам Аиртона Сену", парафразирајући наслов романа Бохумила Храбала „Служио сам енглеског краља". То је прича о прашком конобару који је као најбољи одабран да служи енглеског краља када је дошао на један дан у Праг. Ето, тако сам и ја сматрао да сам „одабран" да као најбољи портретиста насликам Сену. Осам месеци после тога је настрадао.
Marija Đorđević, Politika, Subota 30. maj 2015.
Da budem slobodan, ponekad radostan
ALEKSANDAR RAFAJLOVIĆ, slikar, doprinositelj nacionalnoj kulturi
U galeriji ULUS do 2. juna traje izložba Aeksandra Rafajlovića. jednog od najznačajnijih slikara ne samo ovdašnje likovne scene, već i potomka pet generacija najdugovečnije slikarske radionice u Evropi, freskopisaca i ikonopisaca Bokokotorske slikarske škole Dimitrijevića – Rafailovića. Devetogodišnja ekspedicija za radovima predaka čiji prvi potpis datira iz 1680. godine podrazumevala je traganje i putovanje po Srbiji,CrnojGori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i rezultirala je sa 13.000 fotografija, što je samo po sebi svojevrstan katalog koji nijedna institucija nema, ali i podatak za promišljanje. Deo tih fotografija može se videti na izložbi uz radove dvanaestog. Aleksandra Rafajlovića, koji uspostavlja kontinuitet svojim radovima slikanim tehnikom predaka, ali i radovima koji „uspostavljaju misaoni i emotivni rezime" promišljanje sopstvene pozicije u novom milenijumu, milenijumu mnoštva informacija u kome on živi i radi za razliku od predaka i tišine u kojoj su obitavali.
'Putovanje Neba i Zemlje'. Vaš esej. izazvao je priličnu pažnju nedavno, a prethodi izložbi 'Dvanaesti' koja je lep, pametan kulturni događaj, sa refleksijama u više pravaca. tu izmedu neba i zemlje...
Od podugačkog iskrenog i istinitog mejla na koji ne odgovoriše oni kojima je poslat, nastade taj tekst, taj esej, kako ga nazvaste. Prijalo mi je pisanje. Kada sam završio, poželeo sam da napišem još neverovatnih istinitih pripovesti, ali me je omeo rad na ovoj izložbi. Trebalo je da tih dvanaest dana (opet dvanaest!) bude drugarica izložbe ikona mojih predaka preko puta ulice, u galeriji SANU.
Ali se izložba ikona odložila jednom, pa drugi put, pa treći put. Treba da se otvori 15. avgusta. A bilo je bajkovito i zamisliti: njih jedanaestorica sa jedne strane ulice a ja koji sam im napravio dokumentaciju bolju nego sebi, sam, dvanaesti. sa druge. Institucije su kao loši roditelji. To piše na jednom radu na mojoj izložbi.
Traganje za radovima poslednje vizantijske ikonopisne škole nije puko kolenovićsko dokazivanje, već metafora o vremenu koje je uvek sada, o ljudskoj težnji...
Njihove ikone su veličanstvene. Da nisu prava slikarska čarolija, ne bih se ja ovoliko njima bavio. Pa iako su mi rod. Sudbine su nam nekako slične. I život i rad na ovom prostoru. I onda i sada, skoro nepromenjene. Ponekad im zavidim što su imali naručioce a ja ih nemam. "Dvanaesti" je materijalizovan instinkt za samoodržanjem. Da budem čovek, radoznao, slobodan ponekad, radostan, sada i ovde.
Obavezno idite da vidite njih jedanaestoricu. Moja izložba je kao predjelo za uživanje u glavnom jelu u avgustu i septembru u galeriji SANU.
Još od početka studija na FLU prate Vas nagrade. Nakupilo se, Vi ste "vrhunski doprinositelj umetnosti"... Ova izložba "Dvanaesti", koja traje do 2. juna, bila bi događaj i u nekim svetskim galerijama. To se neće desiti, zašto?
Posle prvog semestra na FLU profesor crtanja mi je rekao da sam ja sramota za školu. Pred drugarima. Nisam znao ni gde sam, ni šta radim... Kada sam došao do prvih odgovora, napravio sam dobre studije, i na kraju i na kraju te prve godine dobio nagradu upravo za crtež na FLU. Kakva neponovljiva radost! Bio sam van sebe od sreće. Sve kasnije nagrade sam primio mirnije i mislio da one ne pripadaju meni nego tim radovima.
Ja nisam reprezentativac. Ja sam soler. Odavno nisam ničiji, radim tek kada sam siguran da o onome čime se bavim znam više od drugih i da to želim da podelim sa drugima.
Moj posao je van kalkulacija bilo koje vrste i nemam drugih očekivanja. Ako bi se tako nešto i dogodilo, onda će to biti zbog tih radova, ja ću se verovatno već baviti nečim drugim.
Sviđa mi se taj status vrhunskog doprinositelja. Bio konkurs učestvovao, dobio nagradu za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, penziju nacionale i postao vrhunski doprinositelj. Skratio sam biografiju koja se piše u katalozima. Nema više koliko sam i gde izlagao i koje sam nagrade dobio: doprinositelj.Vrhunski. Ego manijak.
Vaši radovi na ovoj izložbi urađeni su starinskom ikonografskom tehnikom...
Ikonopisci preciznim crtežom, neverovatnom slikarskom koncentracijom uz sve ikonografsko i zanatsko umeće prave čaroliju sa tačnim zadatkom i porukom. Ikone deluju tek kada je njihov slikarski jezik čitljiv. Hteo sam da zavirim u njihovu radionicu i da na tren osetim šta su sve morali da rade. Neverovatna nežnost i osetljivost je uz sve to potrebna da bi se posao obavio od početka do kraja.
To nije samo pohvala ruci, već...
Ja nemam samo pohvale ruci. Ruka je tu kada je potrebna Imam na ovoj izložbi ručne radove, ali i one koje su drugi uradili onako kako sam ja hteo. Važno je da rad 'radi'. Nisam esnaflija. Vešt, ali me veština ne obavezuje. Važno mi je šta a ne kako. Kako se dogodi usput, ako znaš.
Treba li umetnik da uvaži primedbe na svoj rad?
Ova izložba jc celina, radovi na njoj funkcionišu zajedno. Radovi su heterogeni, ali su tek zajedno rad. Reakcije posmatrača su aktivne. Postoji i prvi pogled i odloženo trajanje. Ja sam na ovoj izložbi radio intenzivno dve godine i samo sa osmehom na načiju trenutnu reakciju. Problem je njihov. Ako je rad dobar, oni će ga kad-tad rešiti.
Olivera Đurđević, Danas, Subota/Nedelja 30-31. maj 2015.
Znaš, umeš, možeš, hoćeš
Postavka ''Dvanaesti'' Aleksandra Rafajlovića u Galeriji Udruženja likovnih umetnika Srbije
Део наслова новог рада Александара Рафајловића (1957) „Прозор" - „Знаш, умеш, можеш, хоћеш" исцртава персонални и уметнички карактер овог сликара и свакако је његов животни мото који штити достојанство у времену ненаклоњеном креативним и самосвојним. Већ је на Рафајловићевим уметничким почецима било очито да је реч о сликарском потенцијалу велике духовне рафинираности ојачаног и виталном енергијом оптимисте. О димензијама личне храбрости, поштења и искрености овог „радника у култури" говорило се када је у аутобиографском раду „Сликао сам Аиртона Сену" - за који је 2004. заслужио Политикину награду - проблематизовао питање професије и заната, мимикрије двоструких критеријума у дволичном расцепу између креативне праксе и елементарних животних принципа.
Пратећи ауторову сликарску генезу, може се рећи да су се готово неосетно у његовом стваралаштву догађале промене, а једна од радикалнијих је тренутак када је сликарску палету заменио фото-апаратом. Ова промена медија била је природна, служила је софистицираном искуству сликарског ока које прати идеју о суштини ликовног садржаја. Рафајловић за себе говори да је сликар-фотограф, а овај став је помогао и у новом истраживачком раду „Дванаести". Наиме, искуство зрелог животног доба јаче је изоштрило селективне принципе и приоритете појачавајући питање порекла, породице, предачких корена. На питање ко смо, одакле смо и куда идемо Рафајловић одговара захтевним пројeктом којем је посветио девет година преданог истраживања у трагању за сликарским кореним а у сопственој породичној генеалогији. Тако је ауторефлексивне визуре сликаног места и теме о животу и смрти проширио на сликарски рад предака у којима је открио братство 11 сликара - иконописаца Bококоторске сликарске школе чији је он потомак - од прве потписане иконе Димитрија dаскала из 1680. године до друге половине 19. века када је стварао Иво Рафаиловић, последњи поствизантијски иконописац на овим просторима. Он је чукундеда Александра Рафајловића, уметника новог миленијума и ,Дванаестог" (апостолски број) у овом разгранатом сликарском стаблу. Истражујући сликарско мајсторство пет генерација Димитријевић-Рафаиловић наш савременик истиче и да је реч о најдуговечнијој породичној сликарској радионици у Европи. Између осталог, његов немиран дух интелектуалца и великог путника и овим радом сасвим демистификује малограђанске представе о удобности (комоцији и немару) уметничке професије. Фасцинира податак да је за овај пројекат направио огромну фото-документацију од 600 икона (уз помоћ Александра Милосављевића), путујући на око 80 локација (насеља, цркве, манастири, ризнице, музеји, колекције, галерије) Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске. Комплетан сајт документације садржи 13.000 фотографија. Проблеми који прате једну овакву, још и приватну, експедицију (дозволе за снимање, датовање, компјутерска обрада, финансије) подразумевају се.
О животима ових сликаревих предака готово да нема података, а Александар Рафајловић свакако није имао претензија да се бави научним радом, само је покушао да искупи дуг према прецима, себи и сликарској историји чији је део, али и да остави историчарима уметности довољно грађе за будуће научно истражи вање.
Уметничко-документарни карактер изложбе у УЛУС-у конципован је у форми уметничке реинтерпретације предачких узора у којој се потенцира чврста веза са породичном традицијом, деловање у различитим медијима као и умеће иконописца.
Ово је жива поставка сликаних икона, инсталација, лајт боксова, докумената, фотографија, сублимација класичног и дигиталног доба. Велике групе колажних ситуација и детаљи са путовања освежени су шармантним сегментом Податак за биографију у којем и сам сликар представља сопствене дечачке кораке у свет уметности.
Пројекат „Дванаести" је својеврсни Гордијев чвор који је Рафајловић покушао да размрси, али у времену брзине, површности, брзих и лаких одлука, он светли као узоран пример посвећености и истрајности; омаж професији, породици, историји.
Це-де верзија каталога, обиље документације и шест текстова пријатеља дају потпуни смисао овом раду и потврђују стваралачку супериорност и сликарски таленат. Мада је Александру Рафајловићу признат врхунски допринос националној култури, тај друштвени статус га не ослобађа бриге у свакодневном животу и позиције уличног портретисте у Португалу.
Ljiljana Ćinkul, Politika, Utorak 2. jun 2015.
Čarolija za protok božanske promisli
Ova izložba je povijest najdugovječnije porodične slikarske radionice u Evropi
Ugled koji je Likovni program Grad teatra sticao prethodnih 28 godina, predstavljajući javnosti najeminentnije stvaraoce, ali i najdarovitije mlade umjetnike čije vrijeme tek dolazi, potvrđuje se i ovogodišnjom selekcijom - nakon izložbe gosta iz Japana, Kazumasa Mizokamija, čijim je djelima u Modernoj galeriji Budva svečano otvoren 29. likovni program, na festival je stigao još jedan istaknuti savremeni umjetnik, Aleksandar Rafajlović.
Ovaj potomak freskopisaca i ikonopisaca Dimitrijevića - Rafajlovića iz pet generacija Bokokotorske slikarske škole, predstavlja se u crkvi Santa Marija izložbom pod nazivom "Dvanaesti". Riječ je o svojevrsnom poduhvatu - Rafajlovićevom radu na formiranju kompletne dokumentacije sa 600 ikona svojih predaka, jedanaestorice slikara koji svojom djelatnošću - od prve potpisane ikone iz 1680. godine, do druge polovine 19. vijeka, čine najdugovječniju porodičnu slikarsku radionicu u Evropi. Dio ove postavke je i Rafajlovićeva devetogodišnja ekspedicija, tokom koje je sa fotografom Aleksandrom Milosavljevićem, tragajući za djelima predaka, napravio 13.000 fotografija, snimio 600 ikona na 80 lokacija (gradova, sela, riznica, muzeja, crkava, ikonostasa...) u Crnoj Gori, Srbiji, BiH i Hrvatskoj.
Prije Budve, izložba "Dvanaesti" organizovana je u galeriji ULUS u Beogradu, izazvala je veliku pažnju medija i doživjela značajan uspjeh kod kritike i publike.
Za Rafajlovića lično, veoma je važno što se ova izložba sada događa na prostoru na kome se odvijala djelatnost njegovih predaka:
"Stalo mi je da moj rad bude prezentovan tamo gdje su oni radili i da i sam vidim kako on komunicira sa tim prostorom. Ideja i jeste da se ja na svaki mogući način umiješam u njihov posao - da radom na ovoj izložbi postanem dio njihovog tima, član kluba, i da na neki način rastegnem trajanje porodične radionice do XXI vijeka - da se i moj rad uračuna, bez obzira što se u tri prethodne generacije Rafajlovića nije pojavio nijedan slikar. Želja mi je da se nastavi priča, da 'telenovela' sa horizontalnim pripovijedanjem dobije nove epizode i obeća ili najavi nastavak. Da, i kada pomislite da je priča okončana, slijedi najava: nastaviće se..."
|
Žalim što nisu ušli u modernu Kako biste objasnili ili definisali svoju poziciju umjetnika u odnosu na djela vaših predaka? To je glavni problem kojim sam se bavio na ovoj izložbi. Ključni rad, koji bi trbalo da nosi glavnu emociju u vezi i njihove i moje pozicije sada i ovdje, zove se „Znaš, umeš hoćeš, možeš". Mislim da on ne govori samo o umjetničkom već i o ljudskom statusu - o onome koliko ti okolnosti raznih vrsta dopuštaju da budeš čovjek i da sa svojim radom i životom učiniš najbolje što možeš. Na koji način umjetnost Bokokotorske slikarske škole i vaših predaka komunicira sa današnjim vremenom, šta je ono što joj daje neki univerzalni momenat? Žalim ponekad što nisu potrajali još koju deceniju, i da uđu u modernu. A već su imali naznake i ekspresionizma, i sintetičkog kubizma. Pomenuo sam već, razumjeli su da je likovni jezik kojim su slikali važan da bi slika, u njihovom slučaju ikona, mogla da bude nosilac poruke. To je ono što i ja usputno govorim radovima na ovoj izložbi - važna je, prije svega, ideja i jezik komunikacije, a ne esnafski momenat. |
Ovu jedinstvenu izložbu podvukli ste pod simboličan naslov "Dvanaesti" - šta još ona nosi u sebi, pored te počasti koju dajete svojim precima?
Dimitrije i njegova četiri sina, po njemu Dimitrijevići, i Rafailova dvojica sinova koji nastavljaju porodičnu slikarsku radionicu, a koji će prezime uzeti po njegovom imenu, pa još dvije naredne generacije koje prezime više neće mijenjati, jer u to doba na prostoru današnje Crne Gore prestaje običaj korišćenja očevog imena za prezime. I tako, jedanaest slikara iz pet generacija skoro dva vijeka u jedinstvenoj porodičnoj slikarskoj radionici slikaju freske i ikone, što je samo po sebi čista čarolija. Taj porodični atelje je na visokom nivou. Njihovo umijeće je zaista fascinantno. Sem ikonografije trebalo je poznavati mnoge zanatske vještine i umijeće da se oslobodi ruka da bi napravila protok božanske promisli. Ta sloboda njih čini veličanstvenim slikarima. Razumjeli su da ikona može biti dobra ako je iskazana slikarskim jezikom. Zato je njihov jezik razumljiv i danas. Oni su, svi redom, čak i najgori slikari, kao zen majstori, njihova usredsređenost je takva da nikada ne ponove potez. Čarolija. Pitam se ponekad da li bi se ovako strasno bavio dokumentacijom njihovih radova da su bili drugačiji, ili da neke stvari nisu razumjeli. Ponosan sam što sada imaju dokumentaciju bolju od moje. Poslije njih jedanaestorice dolazam ja, dvanaesti. Taj redni broj zvuči kao titula, naslijeđena titula.
Šta je za vas bilo najteže u ovom poduhvatu?
Najteže je bilo dobiti posao, dobiti mogućnost da radiš. Kada to kažeš, onda djeluje glupo i nerazumljivo, ali je istinito. Za neke dozvole i blagoslove trebalo mi je godinu i po - dvije, a za neke i šest godina. Da se bolje razumijemo: ja nastupam sa lične pozicije potomka, i nemam drugi argument. Ja sam mali, dolepotpisani a oni su veliki, oni su institucija, moljeni. Lako im je bilo, ili mnogo lakše da kažu da iz nekih razoga ne mogu da mi dozvole snimanje. Jedan blagoslov još nisam dobio. Na sreću, ostalo je malo nesnimljenih ikona, i ja dokumentaciju smatram kompletnom. Sigurno će se vremenom pojavljivati neke ikone za koje se do sada nije znalo da postoje, ili gdje se nalaze.
|
Ikone iz Boke i Grblja još van crkava Na sajtu je kompletna dokumentacija ikona koja sadrži više od 13.000 fotografija. Ikone su snimljene s puno detalja, a veliki dio ikona iz Boke i Grblja, koje su odlično konzervizane i restaurirane poslije zemljotresa 1979, nije se vratio u crkve. Mnoge još čekaju na obnovu. Najveći broj ikona je nepotpisan i nedatiran. Dokumentacija je prilika da se vide sve ikone, uživa u slikarskom majstorstu, i otklone mnoge nedoumice oko autorstva i vremena nastanka... Snimanje traje do 2005. i još nije okončano. Ostalo je samo nekoliko nesnimljenih ikona. Neke ikone su prvi put snimljene i predstavljene u ovoj foto-dokumentaciji. |
Na beogradskoj izložbi u Galeriji ULUS desio se jedan nevjerovatan događaj.
Da, vlasnica ikone je, poštoje pročitala moj intervju u novinama o izložbi, donijela ikonu u galeriju da mogu da je fotografišem. Rekao sam joj da mi se to do sada nikada nije desilo, obično sam ja morao da kucam na vrata. Nadam se da će i ovaj razgovor navesti nekoga ko u svom posjedu ima ikonu bokeljskih slikara, ili zna podatke gdje se one nalaze, da mi se javi, da dodamo još neku ikonu, još neki njihov rad, i da napravimo što kompletniji uvid u djela koja su dospjela do naših dana. A toliko toga im je uništeno vremenom, ratovima, razaranjima, i prirodnim i čovječjim. Dokumentacija sadrži priličan broj novootkrivenih i nikada do sad dokumentovanih ikona. Istraživački rad, zato sam ja na njega posebno ponosan.
Da li ste došli do ikona koje su u Budvi?
Budva je jedna bolna rana koja nikako da zacijeli. U Podostrogu, odakle se pruža prelijep pogled na Budvu, u zaseoku Tanovići nalazio se Rafailov ikonostas čije ikone još nisam pronašao. Jedan dio ikona je u manastiru Praskvici, ali za veliku ikonu Isusa Hrista, carske dveri i djelove deizisa sa apostolima još ne znam gdje se nalaze. Mislim da su ti Rafailovi radovi ključni za razumijevanje njegovog rada, i da se mora poraditi na tome što se desilo sa tim ikonama. Slijeganje ramenima nije uvijek rješanje.
Svoja putovanja predstavljate dokumentaristički na ovoj izložbi, fotografijama snimljenim od 2005. godine. Da li time još više potencirate autentičnost svog rada?
Na izložbi je prezentovana dokumentacija svih ikona. Samo legende i fotografije cijelih ikona. Ali, postoji na izložbi i kompjuter koji omogućava publici da na sajtu www.bokokotorskaslikarskaskola.rs vidi kompletnu dokumentaciju sa 13.000 fotografija. Naselja, manastire, crkve, riznice, muzeje, galerije, privatne zbirke. To je kao poziv na jednodnevni "izlet" na kome ćete posjetiti, recimo, tri lokacije i vidjeti tlo i prostor gdje su moji preci radili. Najljepše je vidjeti ikone na ikonostasu, kao kompletan rad. Vidjeti kako su oni uspješno uskladili svoj rad sa podnebljem, sa arhitekturom i religijom. Na mom radu koji se zove „Ekspedicija" može se vidjeti dio „uspomena sa putovanja", sa decenijske potrage za freskama i ikonama. Radovi na mojim izložbama su tek zajedno rad, i tek tada posjeduju ličan pečat. O autentičnosti ne razmišljam. Ako se i dogodi, pojavi se sama.
Vi ste čukununuk Iva Rafailovića, ikonopisca s čijim radom prestaje djelatnost posljednjih postvizantijskih ikonopisaca na ovim prostorima. Da li je potraga za djelima vaših predaka bila i vrsta vaše umjetničke i porodične "obaveze"?
Moram da kažem da sam se u ovaj posao upustio, a da nisam mogao da pretpostavim šta će se sve događati na toj desetogodišnjoj ekspediciji, i koje ću poteškoće imati. Izložbu sam posvetio roditeljima. I drugim roditeljima. Moj roditelj u ovom poslu je profesor Rajko Vujičić. Na svu sreću, mi se dugo poznajemo. Da nije bilo njegovog istraživačkog rada i obimnog kataloga ikona u tom posljednjem cjelovitom radu u kome se prvi i jedini još 1983. godine bavio svim slikarima Bokokotorske slikarske škole, pitanje je šta bi mogao da uradim. Drsko mislim da je moj rad nastavak njegovog istraživačkog rada, jer je i moj rad istraživački, a ne prepisivački. Za ovakve poslove potrebno je imati sveto strpljenje. Treba li da kažem i to da sam ja jedini finansijer cijelog posla? Čehovljevski: kad čovjek pred očima ima cilj ne treba da se obazire na prepreke na putu. Put iskrivuda, cilj često udalji, ali je lijepo stići do njega.
| Posljednji postvizantinci na ovim prostorima
Dio izložbe je i 255 fotografija sa 16 putovanja na kojima se snimila dokumentacija o freskama i ikonama najdugovječnije porodične slikarske radionice u Evropi: rodonačelnika Dimitrija daskala, četvorice njegovih sinova: Gavrila, Danila, Đorđa i Rafaila koji se po njemu prezivaju Dimitrijevići, Maksima Tujkovića, Rafailovih sinova Petra i Vasilija Rafailovića koji nose prezime po ocu da bi ga zadržale naredne generacije, Vasilijevih sinova Đorđa i Hristofora i Hristoforovih sinova Jovana i Iva. Živjeli su u Risnu od kraja XVII vijeka i cijeli XVIII vijek da bi se preselili u Grbalj, gdje su živjeli i radili u XIX vijeku. O životima slikara gotovo da nema nikakvih podataka. Rijetki zapisi na freskama i ikonama, mletački katastar Risna iz 1704, nekoliko uzgredih informacija, spisi o jednom sudskom procesu i nekoliko ugovora, to je sve što je o njima poznato, i na osnovu čega se mogu izvoditi logički zaključci. Dva slikara nisu ostavila nijedno potpisano djelo, a samo se za posljednju dvojicu zna kada su rođeni i umrli. Ogroman broj djela je uništen raznim razaranjima sve do današnji dana. Ipak, i taj manji, sačuvani dio je po količini izuzetan podatak o posljednjim postvizantincima na ovim prostorima. |
Koje ste sve nedoumice razriješili ovim istraživanjem?
Ja, mali kućni slikar, morao sam zbog ovog posla da zavirim u institucije, i moram da kažem da mi to iskustvo nije bilo potrebno. Institucije su kao loši roditelji, to piše na jednom od radova na ovoj izložbi. U ovaj posao sam i krenuo zato što se decenijama ništa novo nije događalo, nikakav civilizacijski pomak u vezi sa radom Bokokotorske slikarske škole i njenih slikara. Vrlo sam ponosan na svoj posao, o vrednovanju je riječ. Ne treba vam istraživanje da biste otkrili da se o vrijednostima danas malo ili nimalo govori. Čini mi se i da nema nedoumica o tome da je novac i moć jedina dominanta u totalitarnom društvu u kojem živimo.
Koje su mogućnosti umjetnika danas?
Što se prostora tiče u kojem ja živim i radim, gotovo nikakve. Potrebna je ogromna energija da se savlada stanje ukinute komunikacije i ignorancija individue da bi se čovjek usresrijedio na svoj posao. I ova izložba je materijalizovani instinkt za samoodržanjem. Da budeš ti, taj što jesi.
Izložba "Dvanaesti" izazvala je u Beogradu veliku pažnju stručne javnosti. Da li takav uspjeh očekujete i u Crnoj Gori?
Ja ne očekujem uspjeh. Ja sam svoj dio posla uradio. Jako sam bio srećan kada se posao oko izložbe okončao, i kada se izložba otvorila. A to je tek polovina. Ostatak je na posjetiocima, na njima je sada posao da ga urade sa samima sobom. Moj rad im nudi mogućnost da razmišljaju o veličanstvenosti života na ovom svijetu i možda je to bio osnovni razlog uspješne percepcije u Beogradu. Meni ostaje da se nadam da će se to desiti i na drugim mjestima gdje će ovi radovi biti izloženi. Izložba je, da napomenem i to, bila planirana da bude u isto vrijeme kada se u Galeriji SANU održava izložba oko 130 ikona mojih predaka. Izložba je pomjerena za avgust, ali će poslije Beograda biti u Narodnom muzeju Crne Gore na Cetinju. Još postoji mogućnost da se ta čarolija desi na Cetinju, kada se nije dogodila u Beogradu: njih jedanaestorica zajedno u muzeju, a ja, dvanaesti, sam u galeriji, njihov i svoj. Došao sam u Budvu sa željom da se sa Cetinjanima dogovorim da se čarolija stvarno dogodi, i nadam se da ću u svojim sabesjednicima pronaći ostatke djece koja vjeruju u čuda.
| Uspostavljanje čvrste veze sa porodičnom tradicijom
Aleksandar Rafajlović rođen je 1957. u Beranama, diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1980, postdiplomske studije završio je na istom fakultetu, a specijalizaciju u Parizu, na Ecole National superieure des Beaux-Arts. Danas je Rafajlović jedan od najznačajnijih savremenih slikara iza koga su brojne samostalne i grupne izložbe koje su se dešavale u Beogradu, na prostoru velike Jugoslavije, u inostranstvu - u Italiji, Njemačkoj, Austriji, Portugalu... Tu su i mnogobrojna visoka priznanja, među kojima su tri nagrade na Oktobarskom salonu, nagrada "Politike" iz Fonda "Vladislav Ribnikar" za likovno stvaralastvo za 2004, koje takođe svjedoče o umjetniku posebnog likovnog jezika, istraživaču koji u svojim djelima postavlja najvažnija pitanja samog života, umjetnosti, pozicije umjetničkog stvaralaštva i samog umjetnika u savremenom svijetu, koji sve manje afirmiše pravu umjetnost. Rafajlović, kao čukununuk Iva Rafailovića, koristi priliku da postane dvanaesti u nizu i uspostavi čvrstu vezu sa porodičnom tradicijom Rafajlović tako što nekoliko radova slika tehnikom svojih predaka, uspostavljajući dijalog sa njima i promišljajući sopstvenu poziciju u odnosu na njihovo djelo.Tako nastaju radovi na kojima se prepoznaje misaoni i emotivni rezime o prisustvu i mogućnostima umjetnika. |
Vuk Lajović, Vijesti, Nedjelja 28. jun 2015.
