Indijske kulturne kontroverze

Nedelja, 3.januar 2010. Delhi

Dr Milena Dragičević Šešić... Čitamo novine – Times of India – Volimo Pakistan... Pokreće se kampanja (Aman ki asha) Indijsko-pakistanski mirovni projekat – „prvi korak"! „Teror, mržnja i fanatizam, nekako su komforno smešteni u našim mislima kada razmišljamo o drugoj strani granice. (...) I pitanje je: ima li bilo kakve šanse da još uvek možemo jedni drugima stisnuti ruku, ne u besu, već u znak pozdrava? (...) U nadi da će reči: Pakistan, Indija i Ljubav biti moguće u istoj rečenici"!

Da, malo patetično, ali važno! Mržnja prema Pakistanu već se preoblikovala u mržnju prema domaćim muslimanima. Sećamo se kako smo prošle godine na putovanju po Karnataki – po hramovima koji su pod zaštitom UNESKO-a, iz jednog u drugi slušali istu priču. „A onda su Moguli osvojili našu zemlju, i neki zli ljudi, verovatno muslimani, namerno su uništavali naše hramove!" Da, veliki broj muslimanske sirotinje naselio je hramove i u njima živeo, urezivao „tablice" za društvene igre ili pravio mala ognjišta – ipak, taj pokušaj da promene svoju kastu preuzimanjem druge vere nije im se u potpunosti ostvario – i danas su muslimani najsiromašniji i najnepismeniji deo indijskog stanovništva.

Ovaj program će obuhvatiti prekogranične kulturne interakcije, poslovne seminare, muzičke i književne festivale i susrete građana... Aman ki asha objavljuje i podatke iz istraživanja koje su sproveli u 6 indijskih gradova i 8 pakistanskih gradova i čak 36 sela. Dve trećine Indijaca i čak tri četvrtine Pakistanaca žele mirne i prijateljske odnose među sobom. I jedni i drugi ocenjuju da su međuljudski odnosi mnogo bolji od odnosa među državama.

No glavna tema u svim novinama Indije jesu „celebrities". Ali ne pozorišni umetnici, pa čak manje i sportski – već filmske bolivudske zvezde, ali i zvezde teluga filmova, kanada filmova... Jedine kritike jesu kritike novih bolivudskih premijera – sve ostale umetnosti, pa i pozorišna, dobijaju u najboljem slučaju mesto za informaciju. Informaciju novine preuzmu iz press materijala, tako da je ona više namenjena širokoj publici i upoznaje sa temom – dakle nema kritičke valorizacije ni rediteljskog postupka ni glumačkih dostignuća.

No, iz jedne od filmskih kritika dobijamo i žanrovski recept za ljubavni film – od iznenađenog kritičara koji ne može da razume da reditelj nije poštovao „recept": dinamičan narativ (fast-paced), oodles (mnogo) humora i „magična muzika". Dakle, kritičar kaže: „Reditelj Ken Goš, iako se proslavio režijom muzičkih video-spotova, svoju glumačku zvezdu Shahida Kapura stavlja u scenario koji mu ne daje nikakav izazov: put prema slavi kojim on u ovoj ulozi treba da ide je jednostavan, i ne daje nikakvu mogućnost napetosti, uzbuđenja, humora je sasvim malo, a ljubavne scene ne daju mogućnost za empatiju, i na kraju, kada par krene na plesni podijum (što je obavezni deo bolivudskih filmova, m.p.), muzika je tako loša da te scene takođe ne mogu da ožive publiku." Ukratko, kritičar je opisao šta je trebalo i mogao da bude rediteljski zadatak... ali mladi Šahid Kapur će sigurno nastaviti svoj put prema filmskoj slavi u Indiji.

(Kapur je prezime koje se u indijskom umetničkom svetu javlja učestalo u dve forme: Kapur i Kapoor, ali je u Bolivudu još češće prezime Khan: Shah Rukh Khan, a nešto manje Khanna...)

No, pored Bolivuda, postoji i hindi film, i „idealizam, humanizam i briga za istinu" postaju ponovo njegov deo. Svuda se reklamira novi produkt – Tri idiota, te jedan drugi kritičar, u drugim (nacionalnim) novinama – doduše u nedeljnom kulturnom dodatku – objašnjava da se taj povratak realnim ljudima najbolje može videti upravo u ovom hit filmu „Tri idiota" – filmu koji u rasponu od 10 godina opisuje sudbinu tri nekadašnja studenta inženjerskog koledža... Ovaj film donosi publici „univerzalne životne lekcije", da li plivati protiv struje, da li imati hrabrost slediti sopstveno srce, suprotstaviti se roditeljima, napraviti razliku između učenja i uspeha na ispitima, pokazati (ne)važnost novca... Ovo je „originalan i refleksivan a ne didaktičan film, zabavan a ne vulgaran, subverzivan, ali ne ciničan" (Harsh Mander). Nekada davno i jedan drugi indijski film bavio se inženjerima (ključna profesija koja je šezdesetih godina osiguravala budućnost) i njihovim sudbinama: u filmu „Satyakam" reditelj Hrishikesh Mukherjee je – malo nijansiranije i sa više moralnih dilema i razmišljanja, video stvari iz malo drugačije perspektive (pošteni vladin inženjer, ali njegova rigidnost ga suštinski upropaštava kao i njegovu porodicu). U današnjem filmu pošteni uspostavlja svoju kompaniju, a korumpirani šef u međuvremenu propada. Ovo kritičar naziva „ulivanjem optimizma i osećanja topline oko srca" – da pravda pobeđuje...:)))

Drugi značajan film ove sezone je Balki-jev Paa – film o inkluzivnosti, o dečaku koga prihvataju uprkos multiplim razlikama (od odrastanja bez oca do fizičkog hendikepa).

Zanemareni film po mišljenju ovog kritičara je Berberin Billoo (režija Pryadarshan) u kome lokalni berberin luzer naglo postaje slavan kada se selom proširi priča da je on prijatelj iz detinjstva bolivudske super zvezde Shah Rukh Khana... (koji ovde igra sam sebe, a berberina igra Irfan Khan, koga slava ne pomera, jer zna da će biti kratkog veka).

Najbolji film prošle godine prošao je, kao što se i može očekivati, relativno nezapaženo u zemlji u kojoj mediji popularišu slavne, a ne evaluiraju kvalitet i umetničke rezultate. Glumica, aktivistkinja i rediteljka Nandita Das realizovala je Firaaq, film o nasilnim događajima u Gudžaratu – to jest o jednom danu tri godine posle... kroz pet međusobno isprepletenih priča. Posle remek dela M.S. Sathyu –a „Garm Hawa" ovo je najbolje filmsko ostvarenje koje se bavi nasiljem u indijskim zajednicama... Govori o besu, osveti, mržnji, izdaji, porazu...ali i o duboko ljudskom koje uspeva da uprkos svemu tome opstane – da uprkos bolu preživelih, postoji i nada za nastavkom života u zajednici.

Fotografija DelhiKrećemo na aerodrom – idemo za Čenaji, nekadašnji Madras. Na aerodromu neopisiva gužva. Jučerašnja magla koja nije dozvolila polazak avionima učinila je da se danas na aerodromu sretnu putnici koji više neće moći da nađu mesta, koji su nervozni ili očajni – službenici se ne snalaze – izgubljeno stoje, što još više nervira sve nas koji stojimo u redu i za čije avione možda ima – a možda i nema mesta...

Posle mnogo mojih protesta – jer nijedan službenik ništa ne radi – zbunjeno stoje i posmatraju svađu i putnike koji protestvuju, jedan od njih ipak uzima naše pasoše i izdaje nam bording karte za Čenaji. No, upravo tada se na monitoru pojavljuje vest – da je let pomeren za još dva sata... Dva sata vremena za čitanje ili šoping? Kako je ovo domaći terminal, sve je jeftino i simpatično organizovano – nisu u pitanju stereotipni djuti fri šopovi, već male radnjice različitog tipa, sa predmetima od kože, platna, svile, sandalovine... Ipak, kupovinu obavljamo brzo pokušavajući da nikoga ne zaboravimo, i još uvek imamo vremena da pogledamo neke od publikacija koje nam je Sandžna dala.

Pomislila sam da u ovom haosu nećemo moći da čitamo, pa da onda samo pogledamo dizajn pozorišnih kalendara i tzv. rokovnika, koji svake godine izdaju u slavu nekoga drugog pozorišnog umetnika. Međutim, i kalendari i rokovnici su mnogo više od toga – to su uzbudljivi kolaži tekstova i fotografija, koji nas ne samo upoznaju sa životom Pritviradž Kapura ili Habiba Tanvira, već sa njihovim mislima, delima – otvarajući put za spoznavanje pozorišnih procesa u vremenu u kojima su se dešavali – u njihovom kontekstu. Volela bih da i mi imamo takve kalendare i rokovnike – FIA kalendar je bio takav umetnički projekat koji se vezivao za umetnost fotografije, Ministarstvo kulture je jednom izdalo filmski (četrnaestomesečni ) kalendar, ali ne znam ni jedan koji je bio vezan za svet pozorišta, a da je istovremeno predstavljao i istraživanje, a ne samo reprezentaciju.

Čitamo i u avionu - neke za mene nove reči poput: uhvaćen „red handed ", ili „estrangement", često se ponavljaju. Indijski engleski je ipak specifičan i treba nam neko vreme da se naviknemo – ali evo, danas već treći dan, sve već ide sasvim lako...

Pondeljak, 4. januar
Lila Samson – osoba konsenzusa i kontinuiteta

Čenaji – nekadašnji Madras. Ustajemo rano, jer je ovde pravo leto. ... Britanci su u blizini sela Madraspatinam podigli1640 godine tvrđavu Sent Džordž, a sa njene južne strane Tamilci su izgradili naselje Čenapatinam. Ova dva naselja se ujedinjuju u XVII veku i Englezi grad nazivaju Madras, a lokalno stanovništvo je više volelo da ga zove Čenaj, pa se u sklopu politike „vraćanja imena" 1996. godine – i ovaj grad vratio „izvornom" imenu. To je prelep postkolonijalni grad, prepun parkova, drvoreda, spomenika – kao i građevina koje simbolizuju državnost (Palata pravde, univerzitet, centralna železnička stanica) – jer je Čenaji glavni grad države Tamil Nadu.

Pravin, pozorišni i likovni umetnik, direktor kompanije Lanterna magica, dolazi po nas u hotel... Idemo u predgrađe Čenajia, Kalakšetru. Tamo nas čeka Lila Samson, direktorka plesne škole. Prolazimo pored ogromnog imanja Međunarodnog teozofskog društva... „Tereza Blavacka, Madam Blavacka", ne mogu tačno ni da se setim principa i pravila – kao kroz maglu mi prolaze reči Haralda Zemana, dok je nas (Evropsku diplomu u zimu 1996.) vodio kroz svoj muzej na brdu Monte Verita o tome koliko su teozofi voleli da dolaze tu... No Pravin, kao i većina Madrašana (oni često, kao i stanovnici Mumbaija o sebi govore upotrebljavajući stare nazive gradova ) sve zna o teozofskom pokretu, jer ne samo što im je tu svetski centar, većje pod njihovom kontrolom veliki deo teritorije grada (njihova imanja su dostupna publici, ali samo u određeno doba dana...) Tu je i vek stara biblioteka koja čuva rukopise na palminom lišću i koja je otvorena za naučnu javnost. Meni smetaju zidovi koji opkoljavaju imanje – ne razumem potrebu da se dođe u Indiju, a onda zidovima odvaja od tamošnjeg društva, ali to ne komentarišem sa Pravinom.

Stižemo u drugi, ali malim ogradicama izdvojen park – u Kalakšetru (naziv doslovno znači „sveto mesto - hram umetnosti" ). Danas je to državna obrazovna ustanova za ples i muziku, nastala od škole koju je tridesetih godina XX veka osnovala Rukmini Devi Arundale sa ciljem da revitalizuje Baratanatjam – klasični indijski ples. Škola Rukmini Devi bila je i simbol borbe Indije za nezavisnost, za „home rule" – borba u kojoj je bilo neophodno ostvariti ne samo političke ciljeve, već i oživeti tradiciju i učiniti je delatnom u savremenosti. Škola je vremenom dobila takav značaj, da je, posle smrti Rukmini Devi država odlučila da preuzme brigu o instituciji i podigne spomenik Rukmini Devi Arundale. Spomenik je otkrio tadašnji predsednik države.

Sam kompleks obuhvata tri pozorišna prostora za izvođenje predstava: pozorišnu zgradu u stilu Kuttampalams, pozorišta u Kerali, vrlo specifičnog izgleda sa oblim površinama; zatim natkriveni pozorišni prostor sa odvojenom scenom i gledalištem, i sasvim otvoreni pozorišni prostor ispod drveta banjana – koji će upravo ovih dana biti iskorišćen za vašar autentičnog zanatstva iz cele Indije. Međutim, tu je i veliki broj malih zgrada u kojima su učionice i sale za probe – u svima, grupe devojaka i mladića sa muzičarima i učiteljima – vežbaju tradicionalne pokrete ili pesme.

Lila Samson je očito osoba konsenzusa i kontinuiteta, nespremna da menja mnogo samu školu, ali politikom saradnje i potpune otvorenosti za druge izvođačke trupe, ona je stvorila reputaciju institucije na koju mogu da računaju sve nezavisne pozorišne inicijative. Vidimo da su tu nastupali mnogi članovi Indijskog teatarskog foruma po veoma povoljnim uslovima – od Pravina do Kutu pozorišta iz Kančipurama.

Vraćamo se u hotel po Ivka. Pravin pokušava da objasni zašto je zatvorio svoje, veoma uspešno pozorište – Lanternu magiku. Pa to pozorište mu je bilo ulaznica za Indijski teatarski forum! On je i reditelj i glumac i producent, vodio je svoju trupu po selima Tamil Nadua, 20 godina se borio za uspostavljanje pozorišne scene na tamilskom jeziku. Čini se da je uzalud! Objašnjava nam kako je nemoguće dobiti sredstva za pozorišni umetnički, istraživački projekat – da je čak nemoguće dobiti i salu za probe. Sve mora da se plati – dakle, čak i da svi rade mesecima besplatno – i na kraju da založe sve što imaju da bi realizovali projekat – onda nastupa drugi problem: gde ga izvoditi. Jer, i tu se mora sve unapred da plati: pozorišna dvorana, marketing... „Mi u Čenaju nemamo ni Pritvi ni Ranga Šankaru... samo privatne auditorijume". I – nije sačekao moje dalje pitanje – već je odgovorio na njega – počeo sam da slikam! To je individualna umetnička forma, i makar ne uvodim druge ljude u bedu!

Njegov umetnički „drajv" očito da je jači od svega, ali kompleksnost pozorišnog posla stvarno zahteva ili postojanje mecena, ili javnih politika, ili, jakog komercijalnog sistema poput onog u Bombaju (doduše, u tom komercijalnom sistemu nema baš mnogo mesta za umetnost).

Ručamo u polupraznom hotelskom restoranu – na meniju su i jagnjetina i piletina (tada još nismo znali da nam je to poslednji nevegetarijanski obrok).

Čandraleka – mitska figura – simbol originalne na tradiciji zasnovane kreativnosti

" Her entire religion was her aesthetics."

Popodne smo na okeanu. Ulica Eliotova plaža br. 1. Kvart Besant Nagar, najelitniji deo Čenaja, nazvan po Ani Besant, irkinji, teozofkinji, borcu za samoupravu i ženska prava.

U prostor, koji se tako i zove – „Prostori" (Spaces), ulazimo zajedno Ivko, Pravin i ja. Dočekuje nas Sadanand Menon i dve mlade devojke, saradnice i prijateljice. Razgovor počinje on – pitanjima o Srbiji danas, raspadu Jugoslavije... Razgovor traje, i dalje o Srbiji, a ja nikako da shvatim zašto ne mogu da razgovor navedem na ono što bi trebalo da je ključno za mog sagovornika – na sam Prostor, koji ima funkciju otvorenog, slobodnog, kulturnog centra. I što je još važnije – besplatnog! A Sadanandova pitanja su vrlo precizna, više nego novinarska, analitična, jer Sadanand Menon jeste počeo svoju karijeru kao novinar, ali je danas jedan od najuglednijih mislilaca, kulturologa i političkih analitičara.

I upravo je tako, kao student, politički aktivista, upoznao Čandraleku (Chandralekha). Krajem šezdesetih, na žurci „bogatih" na koju su otišli grupno da traže novac za odlazak na selo i pomoć dalitima – nedodirljivima. Dok su drugi posramljeno ćutali, Čandra je studente odvela na stranu i izgrdila da se bave nečim o čemu pojma nemaju – da su gradska deca koja ne razumeju seoski život. Od tog trenutka, prijateljstvo Čandre i Sadananda traje sve do njene smrti (30. decembra 2002.). Kada je 1975. godine proglašeno vanredno stanje koje je suspendovalo izbore i građanske slobode (trajalo skoro dve godine), i kada je shvatio da se ne može baviti novinarstvom na način koji to želi, Čandra mu nudi „sklonište" u svojoj kući jer se i ona borila protiv proglašenja vanrednog stanja.

Tako „zvezda" razgovora postaje još jedna žena – velika pozorišna ličnost Indije – plesačica Čandraleka – odsutna, a ipak prisutna, jer ceo taj prostor jeste ustanova kulture njoj u čast. Njena kuća na obali jeste bila, a da se nije tako zvala, središte kulturnog života Madrasa. U svetu plesa Čandra je izuzetna po mnogo čemu – po momentima kada je napuštala ples i kada mu se, posle dugih pauza vraćala, po hibridizaciji tradicionalnog i savremenog pokreta u vreme kada to nije bio trend, po beloj dugoj kosi koja otkriva godine u svetu u kome je sujeta vezana za telo i izgled dominirajuća osobina... Kada je početkom šezdesetih odlučila da prekine svoju blistavu plesačku karijeru, zgađena kako svođenjem (minimalizacijom) klasičnog plesa tako i njegovom komercijalizacijom, niko nije mogao da predvidi njen povratak na plesačku scenu kao koreografa – inovatora. Radeći dvadesetpet godina kao dizajnerka knjiga i postera, napravila je dva izleta u ples sa projektima Devadasi (1962) i Navagraha (1972).

Međutim, njen pravi povratak na plesnu scenu Indije omogućila je 1984. godine, dve godine pred svoju smrt, Rukmini Devi Arundale, koja će joj poslati svoje studente iz Kalakšetre da sa njima ostvari nove koreografije za festival u Bombaju „Plesni susret Istoka i Zapada". Rukmini je smatrala da su Čandrine ideje u plesu jedinstvene i originalne, duboke i mistične. Od tada, Čandra radi kao glavni koreograf za brojne državne promotivne manifestacije (Festival Indije u Parizu, a zatim u Moskvi i Taškentu ... za šta je radila scene sa 800 plesača iz oko 35 različitih folklornih i klasičnih formi Indije).

Čandralekin legendarni status u Indiji leži upravo u činjenici da je s jedne strane otvorila prostor za savremena plesna istraživanja, a s druge, da je uspela da igra i izvede svoje koreografije na najprestižnijim festivalima savremenog plesa u svetu (tri puta na Tokijskom letnjem festivalu, dva puta na Hammoniale, zatim u Kopenhagenu, Arhusu, Singapuru, Kanadi, Velikoj Britaniji...). Istovremeno, sarađivala je i sa vrhunskim muzičarima, ali i likovnim umetnicima, pa je uspehu jedne od predstava – Raga, doprineo čuveni indijski umetnik u Londonu – Aniš Kapur. Očito je da je plesna tradicija u Indiji – živa i „otvorena" – brojni su putevi mogući, čak i u druge oblasti. I pra-mit o rađanju plesa govori o tome – Šivu su po legendi, gledali Baratamuni (koji je nakon toga kodifikovao Natjašastru), Panini koji je napisao Vjakaranaštru (kodifikovao lingvistički standard sanskrita), Patandžali koji je razvio Jogasutru i na kraju Vjagrapada koji ustanovljava borilačke veštine.

Dakle, plesna tradicija otvara MNOGE i NOVE puteve – „Spaces" to hoće da omoguće dajući prostor svima koji u različitim domenima umetnosti istražuju. I dok smo razgovarali, došli su prijatelji, otac i ćerka slikari – sa svojim novim radovima – da pokažu Sadanandu i da porazgovaraju!

Uveče – ne znam šta bih pre čitala i pisala – i otvaram još dva različita fajla pored ovog dnevnika – u jedan ću unositi ideje za Indijski teatarski forum – za seminar, a u drugi citate iz indijske teatrologije i moje refleksije povdom njih... Možda se jednog dana i sve spoji u jedan tekst, ali sada mi se čini da je teško pomiriti zahteve različitih žanrova: dnevnika, policy preporuka i kulturološko-teatrološkog eseja inspirisanog literaturom.

Utorak, 5. januar

Padmini Četur – usamljena inovatorka

Tamil Nadu je država filma i plesa. Uz doručak čitamo Chennai Times, i ceo podlistak kulture vezan je za film i ples. Pleseačica Meenakshi Chitharanjan poručuje sunarodnicima da prestanu da se žale i da optužuju, te da se mladi slobodno upute ka sceni, i da će samo tako talenti doći do izražaja. Najavljuje se i nekoliko plesnih „resitala", a još jedna cela strana je posvećena plesu kao terapiji – Ambiki Kameshwar, pioniru u ovom domenu (to je očito oblast koja se sada razvija uz pomoć Britanskog saveta), kao i plesačici Vyshnavie, koja stvara hibridni stil povezujući Bharatanatyam i Odissi ples.

Međutim, Padmini Četur, Čandrina učenica, nije želela susret. Već iz telefonskog razgovora, koji je Pravin vodio sa njom za doručkom, shvatila sam da misli da je dovoljno što je poslala upitnik, u kome je napisala da želi da zatvori organizaciju, da je umorna... i da, pošto ne želi više da radi, da više nema smisla da razgovaramo o organizacionom razvoju i strateškom planu. Saopštavam Pravinu da mene posebno zanimaju „exit strategije", jer su u kulturi veoma retke. Obično do prekida dolazi naglo, iz političkih ili ekonomskih razloga, ali gotovo nikada „vlasnik" ne donosi odluku da će za 6 meseci ugasiti umetničku organizaciju... Dakle, ja baš želim razgovor sa Padmini Četur!

Padmini ipak pokušava da izbegne razgovor i da se „izvadi" na probu – ne uspeva ni sa tim, jer ja sa još većim entuzijazmom govorim da onda imam razlog više da se vidimo, jer ću moći da vidim bar deo tima i probu – a i da vidim prostor onda kada u njemu ima igrača – da vidim uslove u kojima rade vrhunski indijski koreografi i plesači. O Padmini Čatur sam već juče čula dosta, ona je učenica – plesačica koja je 10 godina radila sa Čandrom, i njene slike se nalaze u monografiji Čandraleke koju sam dobila od Sanadanda. Padmini gostuje i po Evropi – Saša Valc je učinila mnogo za njenu evropsku rekogniciju – i to je mahom sve što znam o njoj na osnovu upitnika koga je, vidi se, nevoljno popunila.

Konačno se dogovorismo o razgovoru, poziva nas da dođemo pred kraj probe. Stoga imamo vremena da prođemo kroz Čenaji, da napravimo mali obilazak grada – dva hrama (Kapaleswarar i Parthasarathy, Pallavi hramovi iz VIII veka), crkva sv Tome, tvrđava Sv. Džordža, železnička stanica stara i nova..

Padmini Četur iznajmljuje prostore za vežbu u strogom centru grada, u stambenoj zgradi čiji je podrum prilagođen nameni. Ipak, prozori su mali, i ne može se reći da su uslovi idealni. Kaže da je sve pokušala – ali da joj je dosta toga da mora da dva-tri meseca turneje po Evropi zaradi za godinu dana života u Indiji (jer prostor plaćaju i kad su na turneji). Pokušali su i sa komercijalnim kursevim – pokazuje mi grupu koju vodi plesačica, Pravinova supruga, Priti Atrea. Međutim – iako kurs traje već nekoliko meseci, još niko nije platio – jer, oni koji žele da uče ples – nemaju sredstva. Tako da i tu imaju samo posao, a ne prihod.

Međutim, i ovaj oblik rada je neophodan, jer se tako širi trupa, regrutuju potencijalni novi plesači. „Znate", kaže Padmini, „ja sam deset godina igrala kod Čandre – naravno, besplatno! Ali ja joj nisam plaćala ni to što me je – učila! Dakle, to je „ekonomija" plesa – čista razmena, ulaganje samih sebe". Ipak, doći će na seminar u Bombaj – moja priča a i samo saznanje da će se najaktivniji deo indijske teatarske scene naći u Bombaju, ponovo su oživeli njenu izvođačku želju. A ta želja je vidljiva i kod Pravina i njegove supruge Priti. Pravin nam kaže: „samo da realizujem svoju izložbu, a onda ću pokušati ponovo da formiram grupu za dalji rad... iako, trenutno, ne vidim kako bih mogao dalje!"

Milena Dragićević Šešić
(iz rukopisa knjige "Put u Indiju")

Twitter

• < Prethodna
• Sledeća >