Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Dušica Žegarac - Ranko Munitić

Dušica ŽegaracDušica ŽegaracGodine 2000. sam se posle skoro godinu dana provedenih u Lisabonu vratila u Beograd. Te zime sam sa Dejanom Zečevićem snimala T. T. sindrom i družila se s Rankom, koji je radio na monografiji. To druženje je za mene jedno od najdragocenijih i intimno najlepših iskustava koje sam imala u životu. Postoje ljudi, istina retki, koji vam samim svojim postojanjem, i načinom na koji postoje, vraćaju veru u mogućnost nekog boljeg i pametnijeg sveta. Ti i takvi ljudi, a Ranko je bio jedan od njih, pomogli su mi da se osećam manje usamljenom i da preživim one druge kojih uvek, nažalost, ima mnogo više. Utoliko su ti ljudi dragoceniji i vredniji. Biseri u pustinji. Blistaju na đubrištu po kome se baškare i riju svinje i ne znajući da njih neće biti, a biseri će trajati i zauvek isijavati najčistiju i najlepšu svetlost na svetu – svetlost zvezda.

Ranko i ja smo imali zanimljiv odnos u kome smo se uzajamno branili od preteranih komplimenata i pohvala i istovremeno izražavali, opet uzajamno, poštovanje i divljenje prema onome što je onaj drugi radio i uradio. Uzgred, Ranko Munitić, između ostalog, iza sebe ima respektabilan opus od pedesetak knjiga koje se bave filmom. Pokušavam da nađem prave reči da kažem koliko sam cenila tog odmerenog, dostojanstvenog i vrednog čoveka, koji je uvek bio nepogrešivo tačan, i iznad svega iskren i pošten. Uspevao je da kaže i najneprijatnije stvari a da ostane uljudan, pristojan i pun razumevanja za vaše mane i loše osobine. To se nekad zvalo biti gospodin. Otmenost i pamet ne mogu da se nauče i kupe. To je posebna kategorija, skup plemenitih osobina i veština koje jedan čovek poseduje, ostavljajući iza sebe zaveštanje budućim generacijama koje će, ili neće, taj dar prenositi dalje.

Citiraću Ranka i ispričati nešto što će učiniti jasnijim naš odnos koji je bio blizak, pun poštovanja i poverenja, i istovremeno, na jedan poseban način, uzdržan. Ovo je pričica koju je Ranko često pričao i njome je počeo svoj tekst pišući monografiju:

„Pada mi na um: ni nakon dužeg pregovaranja nismo, ipak, uradili razgovor-portret za TV seriju Veče sa zvezdama. Nije izrekla definitivno ne, ali osećao sam, ne beše pravog poriva. Nisam insistirao. Zašto, baš u ovom slučaju? Iz poštovanja prema kočnici koja, negde iznutra, mora da ima valjani razlog? Iz prethodnih iskustava u vezi Dušice Žegarac i njenih javnih nastupa? Sve zajedno, najverovatnije.

Setim se jednog ranijeg susreta pred TV kamerom, u pulskoj Areni, na samom koncu Osamnaestog festivala na kom je (opet) nagrađena 'Zlatnom arenom' za glavnu ulogu (onu u Opkladi). Emitovalo se direktno, sa lica mesta. Za razgovor sa D. Ž. beše planirano osam (brojkom: 8) minuta. Pa, kao u svim sličnim prilikama (direktan prenos – opšti užas! – za mene, sasvim otkačeno uživanje u uzbudljivoj rizičnoj avanturi na inače tako ziheraškom terenu televizije), asistent iz pozadine prstima pokazuje koliko je minuta proteklo i koliko još preostaje za priču. Pitam, koristeći nekoliko rečenica.

Dušica odvraća u tri reči. Pitam, pa opet pitam, već sam potrošio skoro sva marljivo smišljenja pitanja, dok asistent, jedva susprežući smeh, maše s pet prstiju: još PET minuta razgovora! Ne znam kako se završilo. Kažu da je bilo dobro. Nezaboravna lekcija. Pravi poklon od crne dame..."

Ovo sam i ja mogla da ispričam, ali zašto kada je ovu zgodu-nezgodu koja je Ranku bila tako draga on već ovako lepo ispričao. Kada mi je doneo tekst za monografiju da ga pročitam pre nego što ode u štampu, bila sam, priznajem, i pored svih komplimenata i pohvala koje su me pratile u životu, skoro nelagodno zatečena i zbunjena. Suočila sam se, crno na belo, sa jednim više nego afirmativnim mišljenjem i analizom nekolicine uloga, izbora koji je sam Ranko napravio smatrajući da su bile prelomne i značajne u procesu mog profesionalnog sazrevanja. Ali sam bila i istinski obradovana njegovim pronicljivim čitanjem unutrašnjih mehanizama, motiva i sredstava kojima jedan glumac barata u oživljavanju različitih likova. Navešću kao ilustraciju nekoliko inserata iz odeljka pod naslovom: „O pištoljima, pacovima i poljupcima" ili „Četiri važne role za tri sezone".

„I onda se desilo čudo. Ovakav fenomen, doduše, nije u karijeri Dušice Žegarac posebno redak – od bajkovitog stizanja na prvo snimanje, sve do dana današnjeg. No reč je o čudu od kog zastaneš: devojče iz 'Devetog kruga', 'Stepenica hrabrosti' i 'Saše', iz perioda 1960–1961–1962, samo četiri leta docnije – pojaviće se u 'Toplim godinama' (1966) kao neobuzdano atraktivna mlada žena, nešto nalik letnjoj munji za učmalog letnjeg popodneva. Sevnuće, zaslepiti svedoke, i nestati. Nekoliko kadrova, par minuta – jedna produžena sekvenca, usputni lik iz voza, kombinacija devojke iz polusveta i divlje, otkačene lepotice koja nailazi kao neodoljiva nepogoda, trenutno sve oko sebe zakovitla i pohara, onda iz filma zauvek iščezne...

Ranko Munitić i Želimir ŽilnikRanko Munitić i Želimir ŽilnikDa nije Dragoslav Lazić tu minijaturnu rolu podelio Dušici Žegarac, teško da bi se čitave epizode sećali i strasniji poklonici 'Toplih godina'. Ovako, njena pojava i dejstvo, zaošijana strast u očima, vetrom razigrana kosa, laka haljina promajom pripijena uz vitko telo, mačje hitri i nepredvidivi pokreti, brzi prohod kroz nekoliko vagona, par zagrljaja, poljubaca i uvrnutih replika, izlazak iz voza i odlaženje niz travnatu poljanu sa najupornijim obožavateljima za petama... ostaje kao kontrapunkt, u stvari poremećaj celog dotadašnjeg toka filma, u kojem se sticajem okolnosti događa premalo i previše razvlači među 'kuvanim nogama' uposlenim u kino zapletu. Da, Dušičin prelet kroz Lazićev film iskače kao samostalna samosvojna vrednost, doživljaj koji intenzitetom i nenadanošću 'guta' i motive i aktere oko sebe. Otud interesantna dilema: da li je reditelj neoprezno angažovao biće izazovno i eksplozivno, ili smisao njene role i jeste u bacanju jarkog svetla na osrednjost, tačnije filmsku nezanimljivost konteksta...

Samo nekoliko meseci docnije – Žika Pavlović i 'Buđenje pacova' (1967), njegovo prvo remek-delo, snimljeno, režirano, montirano i ozvučeno krajnje nemarno, bez estetizovanja – čak bilo kakvog uočljivog doterivanja, puni blesak 'prljave' poetike kakva (na igranom i dokumentarnom planu) niče iz laboratorije Kino-kluba Beograd...

Žika Pavlović nije moralista, njegov poetski svet ne počiva na apstraktnim premisama: jedina sposobna da zgrabi iskrslu šansu, Neznanka, po konkretnom cilju i stvarnoj rešenosti da do njega stigne, jedina je pozitivna ličnost filma, ukoliko se taj mikrokosmos malih ljudskih sudbina – tužnih, ali nikad doraslih do formata tragedije – uopšte dade deliti na pozitivne i negativne aktere...

Tu lepu prolaznicu kroz bledu realnost sporednog životnog koloseka, Dušica Žegarac uopšte ne igra: ona je naprosto utelovljuje, bez vidljivih sredstava glumačke transformacije, bez mnogo reči, pokreta, najvećim delom očima – dubokim, magičnim, čas ozračenim toplinom i radošću, čas udaljenim i neodgonetljivim, čas lišenim bilo kakvog izraza sem mirnog, neumešanog pažljivog procenjivanja okolnosti i okolnih stvorova. Njen prvi kadar u 'Buđenju...', majstorski signal kojim Pavlović uvodi ključnu personu, dramaturšku 'đavolicu iz kutije' koja će se posle razotkriti kao jedini delatni, stvarno dejstvujući ljudski impuls, nezaboravna je slika-poruka sa samog vrha filmske ekspresije: vidimo je, s leđa, iz pozicije komšije koji kroz prozorčić krišom viri u sobicu, kako sedeći na krevetu, u kombinezonu, britvom prelazi preko sapunom izbeljene noge... da bi se onda, instinktivno osećajući tuđ pogled, licem okrenula objektivu i prikovala nas tamnim očima, pogledom kakav se od jednog do drugog bića prenosi kao udar potkožne energije, kao pražnjenje intimnog naboja opčaravajuće i pogubne snage... pri čemu niz nenametljivih detalja (šarena svila kombinezona, zapeto prsluče što se pod njim naslućuje, desna noga ispružena i oslonjena na stoličicu, trag koji britva za sobom ostavlja po izbrijanoj nozi, crna frizura, šminkom istaknute obrve i trepavice, čvrsta – karminom istaknuta usta...) polifono orkestrira i nadograđuje osnovni doživljaj... Erotsko, demonsko i voajersko retko se kad na ekranu preplelo ovakvom silinom..."

Onda o filmu Kokana Rakonjca.

„Mozaička priča, (desetak jednako važnih likova), nekakva 'skopija' društvene stvarnosti za bivšim 'partijskim veličinama', gomilom skitnica i prevaranata, mladim ljudima jednako praznim i obesnim – mahom iz elite 'crvene buržoazije', s tek ponekim treznim profesionalcem sposobnim da misli iz redova policije, nerazrađena i neoplemenjena metafora autoputa kao moderne životne pozornice na kojoj se slučajno i besmisleno, ponekad pogubno, ukrštaju razne putanje i sudbine...

U ovoj pak naivnoj križaljci... Dušica se pojavljuje kao naočita mlada žena (navodno, po imenu Zorica) u društvu starijeg, impozantnog čoveka (drug Ratković, za poznanike Nebojša) koga iznenađujuće efektno inkoporira Janez Vrhovec... A Dušica nastupa kao crna, zagonetna dama, neko o kom ništa bitno po spoljašnosti ne možemo zaključiti: prizori na groblju, među mermernim spomenicima, sa dva sjajna partnera, živim (Vrhovec) i predmetnim (revolver), nude fascinantan primer energije kojom, bez kakvih gesta i grimasa, vaja izazovnu žensku Sfingu, da bi unutar sekvence uspostavila sa muškim partnerom jednak energijski, visokonaponski kontakt. Zaboravljamo u tim momentima sve mane kino-celine: tu, unutar par minuta, blesne ono što Kokana oduvek opseda – što mu je i sad valjda na umu – nevidljiva, neizmerljiva i jedino slutnjama dostupna misterija koju čovek sobom nosi, koju povremeno, pod različitim vrstama presije, ispoljava većom ili manjom merom.

Jednako je slojevita i druga sekvenca, u automobilu, konstituisana serijom bliskih planova Milene (Dravić) i Dušice – s povremenim umetanjem Janezovog krupnog plana, uzlazna kadenca u kojoj se crnokosa i plavokosa heroina magično preobraćaju u 'crnu' i 'belu' krajnost: Dušica kao stihija, neizvesnost, rizik, strast, iskušenje, porok i zla kob – Milena pak jasnost, čistota, nežnost, naiva i lakovernost... čine trenutak čiste filmske alhemije, kristalno poetske kreacije, tren u kome se vanjski oblici pretvaraju nenadano u nešto drugo, uzleću u sferu vrtoglavih, silno uzbudljivih kinematografskih sazvučja..."

Na kraju, Ranko još kaže:

Ranko MunitićRanko Munitić„Kako god okreneš, Žena nepoznanica caruje u svakoj Dušičinoj dramskoj jednačini... Naboj kojim kao ličnost raspolaže, energijski snop kog kroz objektiv emituje na osetljivu filmsku traku i duhovni fluid kojim svoja kino-bića vaja, onda koprene večne ženske tajne kojima ih obavija, to su ključne čini Dušice Žegarac: vradžbina pak leži u mogućnosti da time ponekad kristališe vrednosti sa mnogo iskonskog 'taloga', u isti mah žestoko privlačne i tragično nerazrešive, nabijene misterijom kakva živo biće, žensko naročito, odvajkada obeležava, čudom kojim se umetnost oduvek bavi. Da, najuspešnijim dometima Dušica dodiruje arhetipsko, izvesno u snazi i važnosti, neizvesno i nerasvetljeno po silama-nijansama-energijama prepletenim u nutrini. Njene oči, na ekranu, makar u magnovenju znadu otvoriti koridor od prolaznog-sadašnjeg prema neprolaznom-svevremenom. Zato se ti pogledi-kadrovi pamte, čak i kad bude zaboravljeno u kojem se tačno momentu kog filma dešavaju. Biva tako kada kroz čoveka virneš u iskon. Viđali smo tu vrst čuda i kod Nede Spasojević ili Pavla Vuisića...

Uloge bez reči, bez pokreta, čak treptaja, urađene 'samo' onim što kazuju oči, ovo su možda najbitniji prilozi za analizu ekranske alhemije Dušice Žegarac. Nema glume u klasičnom smislu: ima unutarnjeg kristalisanja, i potkožnog ucelinjenja, dubinskog destilisanja nečeg što nije iskaz ni izraz nego direktan čin, poetski blesak, neposredno utelovljenje suštine. A to se najvećim delom kreira duhom, ne glumom...Pa o čemu se zapravo radi, šta to poseduje i ume 'subjekt' svakog ekranskog mirakla ovakvih dimenzija?

Da jednako ubedljivo i sugestivno 'bude' velegradska lepotica, žena sa sela, nesrećnica s životnog ruba, profesionalka iz diplomatije, lekarka intelektualka, anonimna žena iz naroda – da istom lakoćom ponese elegantni kostim sa štiklama, seosko ruho, beli lekarski mantil, ili nošnju iz XVIII veka, ne samo kao odevni predmet, već kao izraz svog istorijskog, socijalnog i profesionalnog identiteta... Da pred nama lako – 'nevidljivo', nenametljivo – svaki put rascveta još jedan čovečanski neuhvatljiv, nemerljiv, nikada do kraja čitljiv – otud izazovan, intrigantan karakter... Da uverljivo personifikuje složene pojmove kristalizacije koje autori, baš pomoću tih likova, uvode u svoje delo kao vrhunske dramske, psihološke i etičke principe...

To su sonde glumačkog vajarstva: da budeš, u isti mah, konkretno ljudsko biće, psihološka enigma i pojmovna kategorija. U malom čovečjem merilu – ovo je i raspon svekolike filmske strukture, odnosno poetike: od najkonkretnijeg do pojmovnog, od najmaterijalnijeg do poetskog. Po tome je Dušica Žegarac savršen primer filmske, filmu potpuno prilagođene i odgovarajuće glumice...

O snazi i rasponu ekranskog potencijala Dušice Žegarac možda najupečatljivije svedoči sekvenca koju, sami, za sebe, možemo izmontirati u glavi, zatvorenih očiju: sekvenca koja započinje očima, pogledima i osmesima Rut, kroz Zoricu, Bezimenu i Tatjanu portretiše crnu fatalnu damu, kroz Milicu, doktorku Marković i Jelenu kazuje o melanholičnoj vili, neimenovanim junakinjama 'Bez' i 'Gazije' na novi način sondira ishodišnu tajnu, sa (zasad) dva finalna akorda, feniksovski iz prošlosti vraćenom Anđelom i ko zna iz kojih magluština Ida izvučenom Margitom.

Davno sam napisao kako glumci, bez obzira koliko smo toga svesni, čine važnu 'crvenu nit' naših životnih priča, najbliže drugare, bliže od mnogih drugih: gledamo ih iz leta u leto, s njima odrastamo i sazrevamo, sa njima starimo. Po menama na njihovom licu saznajemo i o sopstvenim promenana. Dušičina četrdesetogodišnja putanja, od devojčeta po imenu Rut do vampirske činodejke Margite, pripada najlepšim druženjima na dugu prugu, kao niz magičnih čahura iz kojih uvek izleće znani leptir sa novom tajnom... Govorim o dvostrukoj dragocenosti: o jedinstvenom bioskopskom doživljaju, onda još retko 'gustoj' građi za sondiranje nepoznanica zvanih glumac i gluma... Za našom damom, već četiri decenije, vuče se magnetski dejstvena zvezdana senka... Sen koja vodi nadomak najvažnije zagonetke. Kako to lepo kazuje Anđela:

''Naš život još nije završen. Muzika svira tako veselo, tako radosno. I čini mi se, još samo malo, pa ćemo saznati zašto živimo... zašto patimo."

Ove delove iz Munitićevog teksta za monografiju na kojoj smo sarađivali, i o kojoj je već bilo reči, naknadno sam ubacila u ovaj blok na nagovor Zorice Jevremović, Rankove životne saputnice, druga i prijatelja. Možda to i nije bila loša ideja, jer će posle ovoga biti malo jasnije ono što sam prethodno već napisala. Prva reakcija je bila, ma ne, ne želim da izgleda kao da koristim Rankovu analizu nekih mojih uloga, i uopšte, njegovo neverovatno tačno pronicanje i „čitanje" unutrašnjih „tajnih" veština i, kako kaže, vradžbina ne samo moje, već uopšte filmske glume, da bih rekla:

„Vidite kako sam ja jedna izuzetna i talentovana osoba. Čudo jedno takoreći".

Radila sam, i uradila to što sam uradila, najbolje što sam umela i znala, i ne pada mi na pamet da mislim da sam nešto posebno u odnosu na sve ono što neke moje kolege i mnogi ljudi oko mene uspešno i talentovano rade. Hvala bogu, u dobrim sam odnosima i sa svojom sujetom i sa svojim egom, odavno zauzimaju mesto koje im pripada. Ja upravljam njima i kontrolišem njih, a ne oni mene. Znam šta znam, i što je još važnije, znam šta ne znam.

Mislim da sam već rekla da je Ranko imao redak talenat da „vidi čoveka iznutra". Da vidi kako jedno po mnogo čemu jedinstveno biće pulsira iza fasade i maske koju navlači da bi se sakrilo i sačuvalo u svetu drugih ljudi, koji pod maskama koje takođe navlače često kriju zle namere i loš karakter i, podmukli i lažljivi, prerušeni u pozitivce igraju izabrane uloge. Razlika je u tome što smo mi profesionalci i to radimo svesno, na sceni i pred kamerom, to nam je posao. I što vrlo svesno manipulišemo i baratamo svojim najintimnijim bićem, svojim emocijama, duhovnim i iskustvenim fundusom, bogatstvom koje smo stekli plaćajući ne malu cenu koju podrazumeva nemilosrdno seciranje i upotreba duše i tela, život u neprestanom dosluhu sa sopstvenim demonima i ranama, pripitomljenim, ali uvek budnim i spremnim da nas rastrgnu.

Ono što mi radimo i od čega živimo jeste razotkrivanje najintimnijih i najdubljih slojeva našeg bića. Egzorcizam koji vršimo nad sobom i pakao kroz koji prolazimo ima smisla utoliko što verujemo da tako pomažemo drugima da bolje razumeju sami sebe i jedni druge. „Ništa što je ljudsko nije mi strano" (Nihil humani a me alienum puto) – to je naša ideja vodilja na tom zaumnom putu kroz život i umetnost. Katarza i uvid nas uče da u životu budemo autentična bića, da budemo oni koji jesmo. To bi trebalo da nam je cilj, a meni je i bio. Mi skidamo i stavljamo najrazličitije maske. Većina ljudi čitavog života igra jednu jedinu ulogu, i to, po njihovom mišljenju, glavnu. Oni često ostaju beznadežno zatočeni u toj jednom napravljenoj životnoj podeli i snalaze se kako znaju i umeju u ulozi sebe samih. Igraju je manje ili više dobro, ili sasvim loše, a da toga uglavnom nisu svesni. Morate da priznate da je malo nezgodno kad vam se maska zalepi za lice i postane vaše lice, i vi više ne znate ko ste. Kad verujete da ste neko ko niste.

Ranko Munitić i Orson VelsRanko Munitić i Orson VelsAli da se vratim Munitiću i mojoj reakciji na tekst. Posle čitanja sam jedne noći sanjala zanimljiv san. Kao, sedimo Ranko i ja i pričamo, a neki glas, koji očigledno samo ja čujem, kaže:

– Sve je to taština i preterivanje!

Ujutru pijem kafu, a u glavi mi odzvanja taj glas. Vraćam film ponovo, i ponovo, i mislim:

„Pa da, i jeste. Toliko superlativa i komplimenata, ipak je malo preterano..."

Okrenem Rankov broj telefona i ispričam mu san. Na to mi Ranko kaže:

– Gospođo, to je sve istina. Ako neko misli da nije, neka pogleda vaše filmove. A što se tog glasa tiče, vi se slobodno s njim ispričajte. I pozdravite vaš super ego.

Mogla sam da pretpostavim ovakav komentar i savet. Valjda sam ga zato i zvala. Naravno da sam se ispričala sa svojim super egom i prenela mu pozdrav.

Pamtim još jednu sjajnu rečenicu koju je izgovorio u svom lakonskom stilu, onako usput i u mimohodu, kad sam mu ispričala jednu od mojih omiljenih priča: priču o izlaženju iz ljušture i pauzi u samurajskom treningu za ulogu supermena u životu. Mislim da sam između ostalog pomenula i kornjaču sa Galapagosa.

– Gospođo, odlučili ste da za promenu budete čovek...

Sjajno. Iznenadite se i obradujete što vas je neko „pročitao", iako vas i ne poznaje tako dobro i dugo, uprkos tome što su informacije i činjenice koje mu dajete o sebi vrlo šture i svedene na ono neophodno. Ponekad usput izrečene jednostavne i naizgled nevažne rečenice ostanu da im se stalno vraćate jer su tačne, pronicljive i mudre. I kad je Ranko u pitanju, iznad svega dobronamerne i prijateljske. Treba vežbati sluh da nam ne bi takve rečenice, kad ih neko izgovori, promakle i ostale preplavljene i zagluhnute gomilom gluposti i svega i svačega što napričavamo i izgovaramo ne misleći, često i ne znajući šta smo sve izgovorili. Da pored ušiju i očiju ne idemo kroz život gluvi i slepi.

Ranko Munitić ne nedostaje samo meni i njegovoj porodici. Nedostaje, i nedostajaće, iznad svega filmu i filmskoj umetnosti. Istinski poznavalac filma i mudrica, gospodin u ovoj razgalamljenoj, priprostoj i priučenoj najezdi umetnika i poklonika filmske umetnosti koji tek treba da zasluže taj epitet, pripadao je jednoj generaciji filmskih poslenika koja je bila zaljubljena u film i ljubomorno branila uverenje da je film možda najmlađa umetnost, ali neosporno ravnopravna po svojim mogućnostima i vrednosti ostalim umetnostima. Verovao je da filmski umetnici, oni koji to zaista jesu, zaslužuju ne samo njegovu pažnju nego iskreno poštovanje. Ranko je posvetio život filmu i bio iznad svega blagonakloni, ali nepotkupljivi i beskompromisni kritičar ne samo filmskih ostvarenja, već ukupne kulturne politike u poslednjih dvadesetak godina. Negovao je visoke standarde bez kojih nema umetnosti u pravom smislu te reči. Bio je potpuno posvećen čudu zvanom film. Imao je čvrste i nepokolebljive stavove kada su kultura i filmska umetnost bili u pitanju, uprkos odavno izgubljenim iluzijama o mestu domaće kinematografije u Srbiji posle raspada Jugoslavije. Donkihotovski je čuvao i branio suštinske vrednosti sedme umetnosti, autorstvo i visoke estetske i zanatske kriterijume, i nije bio sklon klizajućim normama i procenama nekog umetničkog dela samo zato „što vreme i okolnosti tako nalažu".

Što se Večeri sa zvezdama tiče, ostala sam i sebi i Ranku dužna. I to konstatujem sa velikim žaljenjem. Ali žaljenje ničemu ne služi i potpuno je uzaludno. Podrazumevamo nečiji život i postojanje kao nešto što se ne dovodi u pitanje, kao trajnu datost. Odlažemo nešto dobro ili važno što treba reći ili uraditi, računajući da imamo vremena. Uradićemo, reći ćemo, učinićemo, pokazaćemo... Sve samo buduće vreme. A onda neko ode, ili mi odemo u pola reči, u pola rečenice, a mi ostanemo dužni i sebi i onima koje volimo i cenimo nešto i za nas i za njih dragoceno i važno. I to više ne možemo da popravimo.

Ranko je bio onaj pravi, možda i jedini filmski čovek koji bi umeo da me zaista otvori i „razveže". I znam, sigurna sam, da bismo i te kako imali o čemu da pričamo. Da se iskupim za onaj čuveni intervju kad sam ga naterala da se preznojava. Kasno. Pišući ovaj tekst sve vreme sam mislila kako će Ranko biti prvi kome ću dati da ga pročita. Njegovo mišljenje bi mi mnogo značilo jer znam da bi bilo pošteno i strogo. A to je ono što nam je potrebno kad nešto radimo. Bar meni jeste. Dok sam pisala kroz glavu mi je svaki čas prolazila misao i pitanje:

„Šta bi o ovome mislio Ranko... Šta bi na ovo rekao Ranko...?"

Ni to se neće desiti.

 

Odlomak iz knjige "Kao na filmu", Filmski centar Srbije, 2014.