Babe i žabe

Dušica ŽegaracDušica ŽegaracNeverovatno je sa koliko nekrofilskog uživanja mnogi već decenijama sahranjuju film, posebno ono što zovemo autorski film. I ne samo film, umetnost uopšte. Tačno, konfekcija se proizvodi kao na traci i donosi novac i autorima, tačnije rečeno manje ili više kvalifikovanim zanatlijama (u velikim filmskim centrima), i onima koji u takav film ulažu novac. Ali, na sreću, dobar film i autorski film uprkos svemu još uvek opstaju. Oni postaju sve ekskluzivnija poslastica za sladokusce, elitistička umetnost koja još uvek ljubomorno čuva visoke standarde i kriterijume kada je u pitanju filmska umetnost.

 Kad je reč o domaćem filmu danas očigledna je sveprisutna kriza identiteta u najširem smislu te reči, i shodno tome, kriza ličnosti koje će se na odgovarajući i primeren način baviti filmom. Pitanje je može li se uopšte govoriti o autorskom filmu kod nas ako nemamo autore. Ovde ne mislim na lažne veličine i „autore" kojih ima isuviše za jednu ovako malu i siromašnu kinematografiju. Na delu je, takođe, „holivudizacija" domaćeg filma u smislu standardizacije recepata po kojima se prave domaći Mac Donalds proizvodi, sa jednom bitnom razlikom: niti ima mogućnosti za masovnu prizvodnju filmova po tim receptima, niti tržišta, niti armije filmskih radnika koji prave burgere po licenci. Profesionalcima s one strane velike bare ne pada na pamet da sebe tek tako proglašavaju bogom danim talentima i autorima. Za razliku od njih ovde se stiče utisak da je Srbija nekakva staklena bašta, rasadnik genijalaca koji sami sebe promovišu i izvoze u svet kao pelcer i vode „krstaški rat" protiv propasti domaćeg filma. Onako usput ga ti isti genijalci upropašćuju.

Dušica Žegarac i Puriša Đorđević na snimanjuDušica Žegarac i Puriša Đorđević na snimanjuKad ne postoji težnja i kada se ne ulaže napor da se posao uradi dobro i najbolje moguće, pa makar ono što radimo bilo za zabavu i masovnu upotrebu, onda to može da znači samo jedno: da smo izgubili veru u to da su kvalitet i usavršavanje ciljevi vredni truda. Koliko se sećam nekada priznanja koja su neki filmovi i autori dobijali nisu bile samo trendovske i političke nagrade. Naravno da ih je bilo, i ovde i na stranim festivalima, ali nisu bile pravilo. Danas mnoge domaće filmove nagrađene na domaćim i evropskim festivalima poistovećujemo sa autorstvom kao da se to podrazumeva. A ne podrazumeva se. Nagrade vrlo često nemaju ništa sa vrednošću dela, već su rezultat kombinacija, raznih mahinacija, manipulacija i imaju veze sa upotrebnom vrednošću filma u neke druge svrhe koje nemaju nikakve veze ni sa filmom, ni sa umetnošću.

Takođe je sve rasprostranjenije mišljenje da je „gledanost" i „čitanost" dokaz o kvalitetu nekog filmskog, i ne samo filmskog dela. To jednostavno ne može biti kriterijum, niti merilo vrednosti bilo kojeg umetničkog dela. Kada je domaći film u pitanju ta gledanost je, izražena u brojkama i procentima, vrlo diskutabilna kada se preračuna u zaradu i dobit. Virtuelni „uspeh" nekog medijski propraćenog i promovisanog filma, često i pre nego sto je uopšte napravljen, vrlo često nema nikakve veze sa njegovim kvalitetom. To važi za ponudu bilo kog „kulturnog proizvoda" na tržištu. Popularnost i potražnja na tržištu za nekim sadržajima iz bilo koje oblasti umetnosti i kulture uglavnom nemaju ništa sa njihovom vrednošću. Nažalost, to su postali opšteprihvaćeni kriterijumi po kojima se jedno umetničko delo ocenjuje. Po meni, to je brkanje baba i žaba. I samo unosi pometnju u percepciju publike koja prihvata zdravo za gotovo šta je dobro, a šta ne, na osnovu takve procene domaće „objektivne" i „poštene" kritike.

Samo je naizgled teško uporediva kinematografska situacija iz davnih '60-tih i '70-ih, pa i '80-tih, i ovih današnjih '90-tih i 2000-tih godina. Poređenje bi definitivno bilo na štetu ove dve poslednje dekade. Nikad više festivala, i nikad manje filmova, i što je još gore, nikad više loših filmova. Ne znam da li se uopšte treba baviti konkretnim imenima, tzv. autorima i njihovim filmovima da bi razumeli da je jednoumlje i „podobnost" koja se favorizuje danas mnogo opasnija i pogubnija od one koja je ostala iza nas (da li je ostala?). I to važi ne samo za filmsku umetnost, već za kulturu uopšte.

U vreme vladavine soc-realizma postojala je zvanična, jasno definisana kulturna politika koja je imala vrlo precizne ideje o tome šta je društveno pozitivan i koristan film, a šta ne. Ali je postojao i otpor, vitalna, uporna volja i želja da se zvaničnoj politici i propisanim umetničkim kodovima suprotstavi drugačije viđenje stvarnosti i problema sa kojima se pojedinac i društvo suočavaju. Mladi stvaraoci su se u svojim kratkim i dokumentarnim filmovima, a kasnije i igranim, počeli okretati temama i pričama koje se bave čovekom, njegovom sputanošću i neslobodom unutar sistema. Zahvaljujući cenzuri neki od tih filmovi su bili zabranjivani i završavali su u takozvanim bunkerima, ali je većina imala svoj vrlo uspešni život po bioskopima ne samo širom zemlje, već i mnogim Evropskim i svetskim centrima. Ovim ne mislim na isključivo festivalsko prikazivanje, što je danas vrhunac uspeha nekog filma snimljenog pre svega za takvo prikazivanje, a ne za publiku.

Ekipa emisije FILM DANASEkipa emisije FILM DANASVreme koje živimo je vreme prevrednovanja ideoloških, političkih i društvenih matrica, pa i uloge umetnosti i kulture u društvu. Nastupilo je vreme rasula i bezidejnosti koje još nije iznedrilo svest o potrebi okupljanja oko neke ideje koja bi se suprotstavila takvom stanju i postavila pitanje vrednosti i smisla čovekovog života, njegovog mesta i uloge u novim ekonomskim, društvenim i političkim okolnostima i uslovima koji neminovno utiču na njegov život i menjaju sistem vrednosti na koji se do juče oslanjao kao na nešto što ga je definisalo kao entitet čija se autonomija ne dovodi u pitanje. Teško je zamislivo, ali možda ipak nije potpuni science fiction pretpostaviti da se u nekoj malo pametnijoj i samosvesnijoj budućnosti rodi ideja o jednoj novoj, svom vremenu prilagođenoj underground kulturi, a sa njom i njoj odgovarajući film. Možda bi jedan novi Kino klub uspeo da okupi entuzijaste, i one umetnike koji nisu digli ruke od sebe i od života u umetnosti, koji nisu u dubokoj rem fazi sna bez snova u koju mnogi beže ne bi li izbegli suočavanje sa neugodnom stvarnošću.

Bez obrazovanja i znanja, a to znači i odgovarajućeg vrednovanja, podrške i čuvanja kulture u njenom suštinski važnom i temeljnom određenju kao specifičnog jezika komunikacije i koda za prepoznavanje jednog etniciteta, mozemo odmah sebe da stavimo na dno civilizacijske lestvice razvijenih zemalja i naroda. Za samo dvadesetak godina smo se vrtoglavom brzinom od sasvim pristojno obrazovane populacije pretvorili u polupismenu i nepismenu. Nemar, ili plan? I jedno i drugo je svakako neoprostivo i krajnje zabrinjavajuće. Zaostao u razvoju, polupismen i nepismen narod je idealan za vladavinu autokratije i partokratije, jer je takvim narodom lako manipulisati. Obrazovna i kulturna politika koja se vodi već dve decenije teško da bi se mogla tako nazvati. Pitanje je postoji li uopšte. Ona je, kada nije okrenuta budućnosti, i ne korespondira sa svojim vremenom i životom, samo nastavak rastakanja, truljenja i raspadanja nacionalnog kulturnog bića jednog naroda. Ona postaje klovnovski kostim modernog japija 21-og veka koji deluje tragikomično na zombiju u ulozi koja mu ne odgovara jer je temeljno pogrešna. Pitanje za misleće ljude koji ili stoje sa strane i bave se jalovim pametovanjem, ili participiraju u vlasti je: da li zombi mogu imati budućnost, jer po definiciji budućnost pripada živima. Nema ni života, ni napretka, ni pametnog i zdravog odgovora na bolno i akutno ptanje o identitetu bez lične i kolektivne svesti o kontinuitetu kulturnog i istorijskog društvenog bića koje je sposobno da se razvija, menja i prilagođava vremenu u kome živi.

Srđan Karanović, Goran Paskaljević, Goran Marković, Rajko Grlić, i Lordan ZafranovićSrđan Karanović, Goran Paskaljević, Goran Marković, Rajko Grlić, i Lordan ZafranovićGrađanska svest, što na nivou pojedinca znači svest o sebi kao nezavisnoj i u svojoj suštini slobodnoj individui koja je sposobna i spremna da odlučuje o svojoj sudbini, kao i da prihvati odgovornost za svoje postupke i delovanje, na ovim prostorima nema dugu tradiciju. Istorijske okolnosti koje su uslovljavale određena drustvena uredjenja nisu pogodovale razvoju srednje klase i građjanskog društva, pa samim tim i građjanske svesti. Pitanje je da li je proces kroz koji prolazimo moguće ubrzati i preko noći emancipovati i eliminisati podanički mentalitet koji je duboko ukorenjen u psihologiju prosečnog čoveka iz naroda. Da li je moguce u kratkom roku zadobiti poverenje i uticati na sve neobrazovane i poluobrazovane slojeve naroda, ali i takozvane „intelektualce" provincijskog duha i provinijencije koji žive izvan Beograda i ne setaju Knez Mihajlovom ulicom? Taj provincijski mentalitet je, nažalost, oduvek bio prisutan i vrlo jak i u glavnom gradu. Suočeni smo sa vladavinom mediokriteta i kvazi intelektualaca, uprosečavanju na svim nivoima društvenih delatnosti, i što je najgore, obesmišljavanju same ideje o važnosti kulture i obrazovanja. Oni koji su tog procesa duboko svesni marginalizovani su, ili su se sami povukli u neku vrstu disidentstva u sopstvenom okruženju. Neutralnost im, istina, omogućava nezavisnost u mišljenju i kritičkom odnosu prema vlasti i politici koja se vodi, ali i zatvara pristup institucijama i ne daje u ruke legitimna sredstva za borbu protiv onoga što smatraju lošom kulturnom politikom i delovanjem koje dovodi u pitanje sam njen opstanak. Svođenje kulture na zabavu i razbibrigu, tačnije rečeno na proizvodnju jeftinihih bofl artikala na buvljoj pijaci koji treba da nas dovedu u stanje potpuno nekritičnog, žalosnog samozaborava, ili njena isključiva upotreba u politčke svrhe (patriotska kultura) pretstavlja njeno ubistvo. Oni koji u tom poslu aktivno učestvuju kao da nisu svesni, ili ih nije briga, što će na taj način čitava zajednica, kao i svaki čovek ponaosob, izvršiti najteži zločin nad samim sobom – lišiće sebe imena, prezimena, dostojanstva i budućnosti..

Jedan od razloga saplitanja i neaktivnosti dobrog dela pametnih, obrazovanih ljudi je razočarenje koje je rezultiralo pesimizmom i defetizmom. "Šta god činili ništa ne možemo da promenimo, sve ostaje isto"'. Percepcija stvarnosti, i našeg mesta i učešca u njoj, u dobroj meri, ako ne i potpuno, zavisi od svesti o mogućnosti izbora. Zavisi od toga da li verujemo, ili ne verujemo, u činjenicu da nikad ništa nije i ne moze biti isto, niti ostaje isto, i da možemo da utičemo na stvarnost, jer je stvarnost, ili život ako više volite to tako da nazovete, po svojoj prirodi proces, neprekidna metamorfoza i stvaranje novih formi. Čak i kada se ne manifestuje spektakularnim promenama, i te promene nisu vidljive golim okom, one se dešavaju i na kraju donose velike pomake i promene.

Ali da se vratim filmu. Neko je rekao, a ja se s tim potpuno slažem, da su filmovi snimljeni od 90-tih do danas snimljeni da bi bili zaboravljeni. I biće zaboravljeni. Sa izuzetkom Emira Kusturice i nekoliko filmova reditelja mlađe generacije i generacije reditelja pre devedesetih, srpski film je crna rupa na Evropskom i svetskom filmskom nebu. Sa ovom mojom konstatacijom se može polemisati, ali sumnjam da se argumenti koje imaju oni koji misle kao i ja mogu tako lako pobiti. Filmovi koji su u poslednjih dvadesetak godina snimljeni su možda zanimljiviji kao svedočanstvo i fenomen za analizu društvenog, socijaloškog i psihološkog aspekta sveopšte krize, nego kao filmska ostvarenja vredna pamćenja. Iz njih se, čini mi se, vrlo jasno mogu očitati razmere moralne krize i krize identiteta u kojoj se nalazimo poslednje dve decenije. Isti je slučaj i sa pozorištem. Puno posla za sociologe, psihologe i filozofe. Još samo da počnu i da ga obavljaju onoliko ozbiljno koliko ova tema zaslužuje. Jer i oni kao da se ne snalaze najbolje u svemu ovome i biraju konforniji i lakši način koji podrazumeva plivanje niz struju i ne zameranje zvaničnoj politici i institucionalizovanim stavovima pojedinaca i institucija vlasti koje ih hlebom hrane.

O ovome govorim jer mi ta priča leži na srcu, kao i mnogima koji pokušavaju da film i umetnost na ovim prostorima sačuvaju od totalnog obesmišljavanja. Kada je film u pitanju jasno je da ne mogu da ga sačuvaju. Pojedinci samo mogu da pokušaju da obezbede kontinuitet u shvatanju i definisanju kvaliteta, da nam kroz filmske manifestacije tipa „Slobodne Zone", „Festivala autorskog filma" i FEST-a svake godine prikažu presek godišnje produkcije autorskog filma iz celog sveta. Da ne zaboravimo šta su zaista dobri, relevantni za kinematografiju XX-og i XXI-og veka filmovi koji zadovoljavaju i najstrože kriterijume. Većina filmova dolazi iz takozvanih malih zemalja i kinematografija koje još nisu podlegle opštem ludilu i bolesti potrošačkog društva, instant prozvodnji svakojakog bofla. Nažalost, i FEST iz godine u godinu, što zbog ograničenih sredstava, što zbog srozavanja kriterijuma, dovodi i prikazuje sve više filmova za koje se možemo zapitati po kojim kriterijumima su birani i zasto su na festivalu.

Živojin Žika PavlovićŽivojin Žika PavlovićReći ću samo da su ti festivali moje male zimske radosti. I ne samo moje. Ono što je ostalo od bioskopskih sala po pravilu zvrji prazno, jedino kada se događaju ovi festivali ne može da se uđe u salu, a dešava se da ljudi stoje i sede po podu. To znači da postoji interesovanje i potencijalna publika, mahom mlada, ali da nema odgovarajuće distributerske ponude i bioskopa koji su zbrisani sa lica zemlje kao neisplativi i nepotrebni. Umesto njih, kao i umesto knjižara koje iza sebe imaju poštovanja vrednu dugu istoriju postojanja, niču parfimerije, butici sa jeftinom (u smislu kvaliteta) firmiranom robom, knjižare koje liče na liciterska srca, i kafići. FEST je takođe velika filmska fešta, i iako više nema ni glamur, ni onaj nivo koji je na početku svog postojanja ova manifestacija imala, dobro je da se dešava i da postoji. Ne znam da li ima nade za film, ali je sigurno da se na ovaj način bar do izvesne mere čuvaju i formiraju kriterijumi, i što je najvažnije neguje i obrazuje filmska publika. I to je nešto.

I da ne ispadne da samo kritikujem i sve vidim crno, hoću da kažem da je, da bi imali veru i optimizam koji bi se zasnivao na činjeničnoj stvarnosti i bio realan, potrebno prvo sagledati negativnu stranu problema, u ovom slučaju trenutnu situaciju u kojoj se nalazimo. Hoću da verujem da će vreme doneti neke pozitivne pomake na svim poljima delovanja, pa i u umetnosti i filmu. To je logika opstanka i preživljavanja. Da ćemo ipak, bar donekle, izaći iz teškog siromaštva u kome grcamo, i da će biti više novca, i više interesa da se sačuva i podrži ona kultura koja je merilo civilizovanosti i urbanizovanosti jednog društva. Neke nove generacije mladih će, nadam se, umeti da na jedan inteligentan i talentovan način progovore o svom vremenu i artikulišu svoje probleme. To je egzistencijalni imperativ koji ne sme da zakaže, jer onda rizikujemo sopstveni opstanak i postojanje.

U opštem siromaštvu briga i materijalna podrška institucijama kulture je nedovoljna, svedena na minimum. Unutar samih institucija kao da ne postoji svest o alarmantnoj potrebi da se ozbiljna kultura zaštiti od nemilosrdnih zakona tržišta i propadanja. U situaciji u kojoj se film bori da preživi samo se retki pojedinci bave don kihotovskim poslom odbrane ozbiljno ugrožene lepote i časti jedne uvek pomalo podcenjivane umetnosti – umetnosti filma.

Veljko Bulajić u PULIVeljko Bulajić u PULISve što se u Srbiji danas događa oko filma samo je simptom, problem koji se uočava u jednom društvenom segmentu, čak ne ni najvažniji, i može da posluži kao povod za analizu i kritiku kulturne politike koja se već skoro četvrt veka u ovoj zemlji vodi. Jedna izolovana oblast, u ovom slučaju film, jasno otslikava i daje mnogo širu kliničku sliku društva u kome živimo. Ona je u ovom slučaju, između ostalog, pokazatelj stanja zdravlja jedne nacije. Dezintegracija i uništavanje samih temelja na kojima ta nacija počiva govori o defetizmu i samodestrukciji koja licemerno traži opravdanje i pokriće u „svetskim kretanjima i trendovima". Opštem besmislu i uniformisanosti na jednom prizemnom, polupismenom i, usuđujem se reći, imbecilnom nivou na kome se regrutuju oni koji prave i promovišu takvu „kulturu" pridružuju se i daju podršku korisnici i konzumenti ovakve „kulture".

Ovo je bilo pomalo sentimentalno osvrtanje na jedno vreme koje je, uz sve negativne konotacije koje su ga karakterisale, imalo i svoj pozitivni aspekt. Ono je stimulisalo i negovalo kulturnu saradnju koja je obogaćivala čitav jezički i kulturno povezan prostor bivše Jugoslavije. Sagledano iz ove perspektive to je bilo ono dobro i korisno što nam se dogodilo. Nešto što je, koliko god mi to poricali i imali kontra argumente, jednostavno činjenica koju ne možemo da promenimo. Na sreću, jezičko i kulturno tkivo je vitalno i ima divnu osobinu da se uprkos svemu vraća sebi i regeneriše. Za očekivati je da će se zahvaljujući njemu ponovo povezati zakrvljeni i posvađani narodi na bivšim jugslovenskim prostorima i da ćemo izbeći sudbinu o kojoj Pekić u pasusu koji citiram govori.

.... ,,U životu su mogućna, uprošćeno uzev, dva kraja. Ili se neprimetno gasimo, odumiremo, postepeno padamo u sve niže slojeve misaonosti i sve prostije oblike rečitosti, a odnose sa svetom svodimo na minimum, dok se jednog dana, u svim tim odlikama, toliko od stvarnosti ne udaljimo da nas ona više ne priznaje, ne poznaje niti zapaža naš nestanak. Ili nas, pak, na vrhuncu ekspanzije zadesi nešto što nam jednim udarcem slomi osovinu i izliže kočnice, te nam se kola života munjevito strmoglavljuju u provaliju, raznoseći što im se na putu nađe"....(Borislav Pekić, citat).

Biću još malo pametna i ozbiljna. Kultura je kao tema možda opšte mesto, i ja možda imam sasvim lični motiv i razlog da se tom temom bavim, ali je činjenica da je svaki podsticaj na razmišljanje kada je ova tema u pitanju životno povezan sa životom svakog od nas koliko i pitanja koja se tiču ekonomije i niza drugih oblasti bitnih za opstanak i život svakog pojedinca, kao i društva u celini. Postoji nešto što nadilazi naše individualno postojanje i ograničeno vreme koje nam stoji na raspolaganju da nešto uradimo s njim. Bili mi svesni toga ili ne, sve što činimo, kao i način na koji živimo, može se podvesti pod kulturu. Kulturu življenja.

Pokušala sam da na pitanje šta je kultura nađem onu ključnu rečenicu koja bi bila mogući odgovor, šifrirani ključ koji otvara sef u kome je pohranjena sama suština značenja ovog pojma. Ta rečenica glasi: „Kultura je civilizacijski kod". Ona je civilizacijsko nasleđe materijalnih i duhovnih dobara, vrednosti i sadržaja koji predstavljaju zajedničku biografiju čovečanstva. Koliko god se ta biografija činila beskrajno raznolika, i u svojim estetskim, religioznim, antropološkim i istorijskim aspektima neslična, suprotstavljena i nepomirljiva, ona sadrži apstrahovani kod i matricu koja je zajednički imenitelj kojim se može označiti misaoni i duhovni proces kroz koji inteligentna životinja koja se zove čovek prolazi. Sve posebnosti i različitosti suštinski je afirmišu i potvrđuju na sebi svojstven način kroz specifičan, autentičan izraz gradeći tako jedinstvenu osnovu za razumevanje sveta i čoveka.

Želimir Žilnik i Ranko MunitićŽelimir Žilnik i Ranko MunitićKultura je u svojoj biti transcendirani zbir ontičkih i ontoloških određenja čoveka kao bića u samostvaralačkom procesu. Ona nas čini prepoznatljivim drugima, ali i samima sebi. U trenutku u kome nastaje, na bilo kom uporedniku i meridijanu to bilo, oslanja se i nastavlja na kulturna i civilizacijska dostignuća epoha koje su joj prethodile. Ali je takođe i rezultat stvaralačkih procesa koji se događaju u sadašnjosti. Zato ona u svim svojim vidovima uvek izražava i artikuliše aktuelno vreme u kome nastaje, i istovremeno je šifra za razumevanje ne samo tog vremena koje se događa u nekom sada, već ukupne aktivnosti ljudskog duha kroz istoriju.

Vreme koje danas živimo stvara i promoviše društvene i kulturne obrasce koji se zasnivaju na prihvatanju jednog kulturnog modela kao skupa važećih normi čiju autentičnost i valjanost tek treba dokazati. Na osnovu tako uspostavljenih vrednosnih sistema formiraju se standardi i kriterijumi koji se zasnivaju na predrasudama i mnenjima, na pojavnosti stvari. Ovi standardi i kriterijumi se agresivno, na svim nivoima, nameću kao institucionalizovani koncept i bivaju opšteprihvaćeni kao jedino legitimno merilo vrednosti. Ovako koncipirana kultura, koja se ne pojavljuje kao arhetipski entitet već kao arhaična, iznutra deformisana i proizvoljno strukturirana matrica, po pravilu je ušančena u tradicionalizam i akademizam, ili kvazi-umetnički avangardni modernizam, i uzurpira pravo i privilegiju na posedovanje znanja o tome šta jeste, a šta nije istinito. Na ovakvim postulatima zasnovani kulturni modeli su idealni partner i podrška svakoj nedemokratskoj vlasti, kao i onoj demokratskoj koja to suštinski nije, njenim političkim potrebama i političkom marketingu.

Da bi odgovorili izazovima koje život postavlja pred nas primorani smo da se prema njima odredimo oslanjajući se na nekakav skup moralnih normi i ideja koje trebaju da nam pruže oslonac i verifikuju naš doživljaj sebe i sopstvenog života kao ispravan i smislen. Ono što je pitanje je koliko su naši stavovi rezultat promišljanja i svesnog izbora, a koliko nametnuti i dirigovani komformističkim pristajanjem na ono što nam se nudi kao jedini mogući izbor. Stavovi iz ove druge grupe su u svojoj biti lažni iako doživljeni kao autentični. Beskrajna je i fascinantna ljudska inventivnost kada je u pitanju samozavaravanje i manipulisanje istinom. Ona se zasniva na potrebi da se umrežimo u čitav splet projekcija i racionalizacja i tako verifikujemo svoju istinu. Vešto, ili manje vešto, gradimo komplikovanu tvorevinu utemeljenu na argumentima i dokazima koji su rezultat rada generacija projektanata i arhitekata pre nas.

„Mogli smo sasvim lepo da živimo i bez ovog, istina kratkog, ali ipak dosadnog predavanja" – pomislićete. Tačno. Vama to ništa nije trebalo, ali je očigledno trebalo meni. I uopšte vas ne obavezuje na čitanje, još manje na neko mišljenje o ovom zaista vrlo kratkom, usputnom razmišljanju na temu kulture i života kome i da hoćemo ne možemo da umaknemo. Zašto da vas boli glava ako ne mora. A što mene glava boli, i uvek me je bolela oko mnogih stvari, to je moj problem.

Dušica Žegarac
Iz autobiografskog rukopisa „KAO NA FILMU"