Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Apostolu filma, nekako s proljeća

Janko BaljakJanko BaljakProšle su dve godine kako sam na otvaranju Festivala kratkog metra uručio Zorici Jevremović Munitić nagradu za životno delo koja je posthumno pripala Ranku Munitiću. Bilo je to veče pomešanih emocija za sve prisutne u sali Doma omladine. Mnogo je tuge u činjenici da nagradu ne prima „apostol filma" i dobri kritičarski duh ovog Festivala koji je učinio sve da sistematizuje često konfuzne i zbrkane fragmente dokumentarnih pokretnih slika sa platna u Domu sindikata u nešto što je postalo internacionalno prepoznatljivi znak raspoznavanja jedne filmske estetike koju je Ranko nepogrešivo tačno proglasio „beogradskom školom dokumentarnog filma".

Ipak, te večeri je mnogo više neke svečane radosti u činjenici da Festival svojom najvažnijom nagradom prepoznaje ogromne domete Munitićevog opusa čiji je deo ugradio u istoriju jedne od najstarijih filmskih smotri u Evropi u svetu. Možda i zbog toga što me Zorica te večeri zasipa gomilom novih ideja, sve više liči na početak nego na kraj jedne priče. Tako saznajem da će se uskoro u njihovom domu iznad Slavije otvoriti Centar za medije Ranko Munitić koji neće biti samo mesto uspomena već prostor za istraživanje u svim medijskim oblastima koje su intrigirale Rankov radoznali duh. Zorica mi s puno entuzijazma govori i o elektronskom časopisu za čijim imenom još uvek traga. Sada dok pišem tekst za njegov treći broj znam da mu je ime Mediantrop da je u Rankovom duhu regionalan i da se bavi filmom, stripom, animacijom, karikaturom. Znam i da je pravljen po životnim nazorima jednog Hrbina otvoren za sve južnoslovenske autore, umetnike i jezike. Treća bitna stvar o kojoj te i nekih narednih večeri razgovaramo tiče se regionalne nagrade Trepetalo iz Trogira koju će Centar svake godine na Rankov rođendan 3. aprila dodeliti jednom od zaslužnih umetnika. Zorica me poziva da budem u žiriju. Da, hoću naravno, čast mi je.

Nedeljko DragićNedeljko DragićPrvo Trepetalo 2012. godine na dan otvaranja Centra dodeljujemo Nedeljku Dragiću. Početak aprila se poslednjih godina poklapa sa vremenom održavanja Festivala kratkog metra. U tih pet dana kada je jedina medijska pozornost na ono što se se dešava u svetu kratke, dokumentarne i animirane forme, dobro je iskoristiti Dragićevo prisustvo u Beogradu, promovisati prvog dobitnika Trepetala iz Trogira i pozdraviti ga na Festivalu na kome je često pobeđivao kao jedan od najvažnijih autora Zagrebačke škole crtanog filma. Izlazim s Dragićem na scenu Doma omladine pre početka glavnog večernjeg programa. Sala je puna ali teško da se bilo ko u publici rodio u vreme kada su nastajali Dragićevi najavažniji filmovi. Meni svi ti junaci, pokreti i priče zagrebačkih animatrora mirišu na detinjstvo i salu Doma sindikata u koju me je prvi put odveo moj pokojni otac

Momčilo prvak Dadova i veliki filmofil koji me je još ranih sedamdestih zarazio filmom. Dragić je uzbudjem susretom s Beogradom, publikom Festivala koji ga je premijerno promovisao pre svih pohoda na međunarodne nagrade. Priča o tome, emotivno, predugo nije bio u Beogradu i slike oživljavaju. Čista animacija uživo. Puštamo jedan od klasičnih Dragićevih filmova Idu dani. Publika reaguje na identičnim mestima kao pre više od četrdeset godina. Bože, koliko je to i danas angažovan i važan film. Gledam diskretno kako se Dragiću smeši brk jer publika diše u ritmu njegovih crtanih junaka kao nekada. Dug aplauz nas prati dok izlazimo iz sale u toplo aprilsko veče.

Na tek završenom jubilarnom 60. festivalu kratkog metra ponavljamo isti već uhodani ritual. Drugi dobitnik Trepetala iz Trogira je Puriša Đorđević. Ljut je na mene jer sam u retrospektivu remek dela Dunav filma održanog u čast jubileja par večeri ranije uvrstio film koji on ne voli. „Izabrao si moj najgori film", prekoreva me Puriša. Uzalud ga ubeđujem da kritika a ni publika nije mislila tako za njegov film On u vreme kada je prikazan na Festivalu. „Doći ću na Festival da pozdravim publiku samo ako pustiš film koji ti ja donesem za to veče. Kratak je, traje osam minuta i bio je zabranjen" Pustićemo naravno, kako da odbijem najstarijeg a najmlađeg srpskog reditelja?

Puriša ĐorđevićPuriša ĐorđevićFilm se zove „Pazi, ne tumbaj" i nastao je pre 57 godina. Proveravamo kopiju kod kinoperatera koju nam Puriša svečano i pomalo nevoljno rastajući se od nje, uručuje. Naravno te večeri on šarmira publiku svojim pričama o filmu s koliko strasti i dalje režira, i s kakvom lakoćom ceo taj opus nastaje. Neverovatno koliko ima još neispričanih priča i koliko je Mladomir mlađi od mnogih mojih studenata dvadesetogodišnjaka. Pa samo ovog vikenda iza nas na Veliku subotu pročitao sam dve obimne priče (nisu to kolumne, Puriša svaku priču prethodno odsanja) u dva dnevna lista, Politici i Danasu.

Prvi put gledam „Pazi ne tumbaj" tu poetsku posvetu ogledalima u našim životima zabranjenu zbog upotrebe džez muzike! S prvim kadrovima filma Puriša iz prvog reda viče publici: „Ovako se pravi film" i dobija veliki aplauz i zbog te iskrene dečačke opaske i zbog filma koji je onako crno- belo uzbudljiv i lep i posle 6 decenija.

„Ja sad moram da idem!" viče Puriša publici preko odjavne špice i odlazi u mrak praćen još dužim, glasnijim aplauzom.

Nastaviće se...i dogodine .. Trepetalo, u čast apostola filma uvek nekako s proljeća.

Janko Baljak

PRETHODNI BROJ: MEDIANTROP BROJ 12