Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Aleksandar S. Janković - Filmske kritike

GODZILA, Blitz Film & Video, akcija/katastrofa

Aleksandar S. JankovićAleksandar S. JankovićArtwork by Scott BlairArtwork by Scott BlairPoštuj tuđe monstrume kao što poštuješ svoje. Još od prvog, izvornog Godzile (autentični japanski kaiđu ega žanr), zapadnjački producenti su pokušali da poholivudizuju ovo ogromno pacifičko pra čudovište izbegavajući suštinsku alegorijsku poruku. Godzila je u stvari bila refleksija kolektivnog sećanja ultimativnog ubice - atomske bombe, pa samim tim i nuklearne epohe čija smo i danas neutešna i prestrašena deca. Prirodno, holivudske Godzile su rasle, postajale sve veća destruktivna sila stapajući se sa vanzemaljskom paranojom. Posle nekoliko suštinskih (i jeftinih) filmskih poduhvata da se ovaj arhe-montsrum digne iznad žanrovskih stereotipa, dolazi romantizovana verzija Rolanda Emeriha iz devedesetih koja možda izgleda najubedljivije (zbog skupih CGI efekata), međutim priča o velikom gušteru - samohranoj majci koja se okoti u sred Njujorka, sa sve Metjuom Broderikom u glavnoj ulozi, nije davala dignitet i ubedljivost inicijalnoj ideji. Zato, sledi milenijumsko redefinisanje franšize koje zapanjujuće korespondira sa japanskim korenima. Reditelja Gareta Edvardsa znamo po izuzetno zanimljivom metažanrovskom filmu "Monsters" u suštini, toploj ljubavnoj priči na tragu Kaprinog "It Happened One Night" ali sa lignjolikim ogromnim čudovištima. Edvards je za svoju "Godzilu" imao basnoslovan budžet, ubedljivu priču o nekadašnjim stanovnicima Zemlje pre vremena koji se i danas beskomprominsno bore za sopstvene biološke imperative, kao i ljudski rod za sopstvene antropološke imperative. Edvards uobičajenom narativu sa čudovištima daje mitski diskurs, uz nezaobilazni motiv krivice kod glavnih ljudskih protagonista. Njegov svet nije toliko povezan sa politikom SAD, koliko sa pukim ljudskim preživljavanjem u situaciji koja je potpuno van kontrole. Ono što se ne vidi ili bar naslućuje je mnogo više zastrašujuće nego očigledno. Edvards koristi obe maksime, samo što ovu prvo slika zlokobnijim, sivljim tonovima uz nijanse japanske crvene dajući nekim kadrovima izgled mastodontskih slikarskih kompozicija - pejzaža i totala. Sukoba među glavnim likovima skoro i da nema, sve se vodi moralitetom osnove pukog preživljavanja i sačuvanja vrste. Aron Džonson svojom (Kick-Ass) pojavnošću je sveamerički heroj koji brani jedan sistem koji se urušava pred silama prirode. On je u stvari svedok konačne istine o ništavnosti ljudskog mešanja u prirodne tokove i kao takav uz svoju porodicu (majka-otac-žena-sin) jeste samo protivteža Godzili u odlučnosti da savlada svoje neprijatelje. "Godzila" je veličanstven film sa jasnim i svesnim slabostima kojih nema mnogo, jer su i ideja i monstrum veći od života.
* * * *

X-MEN: DANI BUDUĆE PROŠLOSTI, Mcf, superherojski

Artwork by Scott BlairArtwork by Scott BlairAko stavimo po strani šizofrenu tvrdnju da je ovaj film u stvari osveta Brajena Singera što ga nisu čekali da završi svog (precenjenog) "Povratak Supermena" pa da se posveti trećem delu X - Mena dajući režiju muškaračkom mačo tipu Bretu Retneru, u pitanju je konzistentan i prilično stripovski deo sada već ogromne Marvelove franšize. Možda "X-Men:The Last Stand" (2006) nema delikatno narativno tkanje, kompleksnost likova i gej osetljivost kao prva (Singerova) dva, međutim dobro se stapao u kontekst. Nekoliko "Volverina" kasnije, Singer dobija mogućnost da se osveti i koristi zanimljivu premisu stripa Džona Berna s početka osamdesetih o interpolaciji i intertekstualnosti dva vremena, pređašnjem i sadašnjem. Štaviše, Singer je znalački kamuflirao sve konfuzije koje nose filmovi koji previše čačkaju ajštajnovsko-teslijanski sistem prostor-vreme. U tom smislu imamo punokrvni i čistokrvni superherojski film u distopijskoj budućnosti kraja sveta gde glavni lik (Vulverin, a ko drugi?) parapsihološki biva vraćen nekoliko decenija u niksonovsko-paranoičnu 1973. godinu u kojoj navodno postoje klice konačnog uništenja mutanata. Ne baš da se Vulverin vraća da ubije Hitlera dok je studirao Akademiju lepih umetnosti, ali ne i predaleko odatle. U svom ovom kontrolisanom zamešateljstvu. U kontekstu spoznaja glavnih likova iz sedamdesetih o turobnoj i destruktivnoj budućnosti pola veka kasnije leži i tanana metafora o epohi hladnog rata i razložnom eskapizmu. Zato, Vulverin je možda samo svedok, dok glavni sukob treba tražiti na liniji Ksavijer - Magneto koji isti problem mutantskog egzodusa posmatraju na različite načine. Ključ sukoba a u stvari veličanstveni mekgafin je Rejven/Mistik čije delovanje u prošlosti prouzrukuje strahotnu budućnost. Singer je odgovoran i za odlične glumačke igre pogotovu premotivisanog Džejmsa Mekavoja i poslovično distanciranog Majkla Fasbendera. Džekmen i Lorensova su standardno dobri, dok je otkrovenje gledati Pitera Dinkledža u okruženju koje nije "Igra prestola". "Dani buduće prošlosti" su brz, inteligentan i ne preterano zahtevan film koji pametno menja brljotine franšize X-Men koja traje preko 10 godina. Politički kontekst sedamdesetih je dobro iskorišćen dok je milina gledati i prestarele Iana MekKelena (75) i Patrika Stjuarta (74).
* * * *

TVRD ORAH, Blitz Film & Video, animirani

Još jedan u nizu eksploatacijskih animiranih filmova u kojima preovladavaju domaći glodari, ovoga puta u hipsterskom gradskom okruženju uređenih parkova. "Over the Hedge" (2006) je i dalje neprevaziđen kad je u pitanju skupljanje hrane i živopisnost (bliskih životinjskih) karaktera, međutim, "Tvrd orah" igra na kartu 3D tehnologije i naravno sinhronizaciju plejade prepoznatljivih domaćih selebritija (Marko Živić, Vujke, Goca Tržan, Mićko...). Priča o nestašnom vevericanu ekstrapoliranom iz parkovske zajednice otkriva način da spase sve njih, međutim neznajući da se upleo i u ozbiljnu pljačku banke. Zabavno, zaboravljivo, lepo vaspitano i ugodno za jedno popodne sa nestašnom dečurlijom.
* * *

NEVIDLJIVA ŽENA, MCF, melodrama

Rejf Fajns je enigmatičan i harizmatičan britanski glumac koji svoju karijeru gradi na tankom pelivanskom koncu raskošnih holivudskih drama i malih evropskih subverzivnih celuloidnih bedekera. U tom raskoraku, svoj rediteljski prvenac (postapokaliptično čitanje Šekspira) "Koriolan" je uspeo da snimi i u Beogradu i postane jedan od ovde omiljenih glumaca. Ovoga puta Fajns režira i glumi suštinski dosadan život velikog britanskog pisca XIX veka - Čarlsa Dikensa, sa posebnim osvrtom na brokatnu tajnu koja je odredila neke elegantne nijanse njegovih poznijih dela. Dikens, zaglavljen u (uobičajenom i stereotipnom) lošem braku s jedne strane i slavljen kao najveći nacionalni pisac Ujedinjenog Kraljevstva dozvoljava sebi u jesen sopstvenog života, aferu sa nekoliko decenija mlađom glumicom koja očigledno predstavlja i muzu i plam porsnulim kreativnim sokovima. Strast je pokretač skoro svakog narativa, ali ovaj film delikatno prati skoriju filmsku tendenciju da se biografski filmovi velikih umova prate kroz život kontroverzne ženske osobe koje su inspirisali iste. Kira Najtli u filmskoj priči o prijateljovanju i konkurenciji Frojda i Junga "Opasan metod" glumi teškog pacijenta oko koga se sukobljavaju mišljenja ali i seksualna strast. "Hajd Park na Hadsonu" prati skoro pa neprimetan detalj u besprekornoj biografiji jednog od najvećih predsednika SAD u XX veku Frenklina Ruzvelta, o zabranjenoj (seksualno - emotivnoj) vezi sa daljom rođakom kroz njenu perspektivu. Na kraju, nije li "Hičkok" u stvari priča o njegovoj supruzi Almi (Helen Miren) bez koje ovaj reditelj nikada ne bi postigao kreativne visove svoje karijere. "Nevidljiva žena" sa potpuno adekvatnim i sveobjašnjavajućim naslovom, impresionistički priča priču o ljubavi prema velikom čoveku, ali i čoveku, o ljudskosti, zabranjenoj romansi, autodestruktivnim tajnama koje upotpunjuju sve naše živote. Delikatan fleš bek, koji i jeste ovaj film, je na tragu velikih filmskih priča poput "Kraj ljubavne veze" Nila Džordana u kojoj i sam Fajns glumi glavnu ulogu, epitafu "Mrtvi" Džona Hjustona" pa čak i "Rajanove kći" Dejvida Lina. U potonjem reditelju treba i potražiti ključ razumevanja za ovaj izvaredan britanski film, jer je Lin svoju karijeru započeo ekranizujući baš Dikensa a završio dikenskovski pričom o nedozvoljenoj ljubavi mlade devojke i starijeg sveštenika. Scene prisećanja Neli (Felisiti Morgan) snimljene su totalima, i podsećaju na poznog Monea dajući opštem utisku nezaobilazni štik večite samoće ovaploćenu baš međ poslednjim rečenicama Dikenskovog remek dela "Velika iščekivanja" - "Svi smo sami, s kim god da smo".
* * * * *

LOŠE KOMŠIJE, Taramount, komedija

Nikolas Stoler je skromno rediteljsko ime vezano za demijuršku figuru Džuda Apatoua, koji nam je isporučio neke od najpotcenjenijih ali i najboljih komedija u proteklih desetak godina, "Preboleti Saru Maršal" i "Samo ga dovedi". Apatuovski humor je lako definisati i sistematizovati - brundav glas Seta Rogena, full frontal muške golotinje, scene nezgrapnog seksa, ismejavanje polnih stereotipa, alkohol, droge i mnogo, mnogo, mnogo popkulturnih refrenci. "Loše komšije" su primer izvaredne letnje komedije, prostog zapleta i raskošnih slojeva. Problem mladog bračnog para sa bebom i bučnih komšija je problem svake stambene zgrade i komšiluka uopšte, i to je mesto gde stradaju živci, elementi lepog vaspitanja i sve se svodi na suvi opstanak pun oportunih prilika. Svi najveličanstveniji momenti u filmu izgledaju kao da su minuli rad neprospavane alkoholne noći brejnstorminga, i zato im je šarm i direktnost neodoljiva. Uz to, pored večitom šarmantnog Seta Rogena, imamo britanski šarm Rour Brn, mladalačke sadističke porive Zaka Efrona i nepodnošljivo netalentovanu figuru Dejva Franka. Dobra ideja (pa čak i kliše) i jednostavna priča je neprocenjivo blago kada je savremena komedija u pitanju. Ako se dodaju i povremena zaista neočekivana iznenađenja, onda je izvaredna zabava zagarntovana.
* * * *

ČUDESNI SPIDER-MAN, Tuck, akcioni

Artwork by Scott BlairArtwork by Scott BlairKao što smo već apsolvirali, nasuprot licu i naličju Amerike s kraja tridesetih (Supermen i Betmen) u jukstapoziciji je imperija Marvel i demijurga - Sten Lija nastala četvrt veka kasnije uz nekad brokatne, nekad sirove alegorije na epohu. Hulk je osuda atomskih eksperimenata pedesetih i šezdesetih i igranja Boga, X-Men je radikalan komentar na američku stvarnost raslojenu polnim, rasnim i socijalnim razlikama, dok je Spider-Man, jednostavno, priča o tinejdžerskom hormonalnom disbalansu uz jeftinu nju ejdž nauku. Nekoliko desetina godina kasnije, posle jeftine CBS TV serije iz sedamdesetih, beskrajnih animiranih nastavaka i već zastarele trilogije Sema Raimija, dobili smo drugi deo novog čitanja ove besmrtne franšize. Blagonakloniji stripovskom izvorniku i opštoj mitologiji, Amazing Spider-Man 2 je ambivalentan film sa šizofrenim narativnim tokovima. Kemp intonirana priča o ekstrovertnom super heroju i njegovim raskošnim neprijateljima se meša sa mračnim akcentovanjima krivice, izdaje, lojalnosti i pogrešne ljubavi. Time se kvari i suštinski utisak o ovom, inače tehnički prezahtevnom filmu u kome (3D) efekti zaista oduzimaju dah. Reditelj Mark Veb često pokušava da zaigra nolanovsku partiju karata o napaćenom, psihotičnom i neurotičnom heroju (Betmen), međutim izgleda da je producentska vizija (Marvel-Dizni) dominantna pa ovaj film žestoko pati od krize identiteta. Endru Garfild ume da iznese žovijalnost svog alter ega sa težinom parkerovskog Weltschmertza koja datira još od njegovog ranog detinjstva i frojdovske krize sa ocem i očinskom figurom. Ema Stoun/Gven Stejsi takođe ima dobro pozicioniran lik, dok je štreberska blaziranost Džejmija Foksa/Elektra potpuno nepodnošljiva. Najveće iznenađenje je svakako Dejn Dehan (Hari Ozborn) čija pojava stvara potrebnu uznemirenost kod gledalaca i čehovljevsko očekivanje posrnuća, međutim uvredljivo je da možda najautentičniji neprijatelj Spider-Mana, Zeleni Goblin, ima pojavljivanje koje može da stane u nepunih deset minuta posle kojih biva savladan. Kakogod, ovaj film se ne može nazvati katastrofom uopšte, već zadovoljavajućim iščitavanjem najpopularnijeg strip junaka današnjice. Ono što sledi možda bude neočekivano iznenađenje.
* * * (*)

KURIR, Taramount, krimi-triler

Debi film Dejvida Grovića, "Kurir", kao da je izašao iz sredine devedesetih i predstavlja bizaran spoj Brajena De Palme i pre svega Džona Dala ("Red Rock West"). Stereotipnu radnju (posao koji ne može da krene loše, koji kreće loše, malo primitivno mesto, neplanirani leševi, smotani ubica, agresivni mafijaški bos, "sve žene su kurve" više puta spominjana rečenica u filmu) predvode tri prilično stereotipna ali ingeniozno talentovana glumca Džon Kjuzak, Krispin Glover i Robert De Niro uz stereotipno pojavljivanje hispano, privlačne kurtizane sa ljudskim likom (Rebeka da Kosta) zbog koje zaplet sklizne u stereotipna iznenađenja. U tom smislu, ovaj film je eksces epohe, jer konzervativni ljubitelji tradicionalističkih trilera ne idu u bioskop, a glumačka imena nisu inspirativna uobičajenom ljubitelju kokica i velikog platna. Čak i nihilistička i mizantropska atmosfera nije u stanju da ovaj (inače solidan) film smesti u očekivani žanrovski obrazac neo noara.
* * *

KAPETAN AMERIKA - ZIMSKI VOJNIK, Taramount, akcija

Artwork by Scott BlairArtwork by Scott BlairKapetan Amerika je neka vrsta Marvelovog ekvivalenta Supermenu. Šorc na helanke, obučen u boje američke zastave, visok, zgodan, jak, lep, dosadan. Štaviše, insistiranje producenata na Krisu Evansu za naslovnu ulogu oba filma govori o potrebi da se personalizuje svečovek, univerzalnih moralnih i etičkih svetonazora, kaprijanske naivnosti i pre svega patriotizma. Ovakav heroj je bio idealan u prilično jednodimenzionalnom koloritu II svestkog rata gde se znalo ko je očigledni negativac, bilo da je u pitanju tajno magijsko udruženje "Hidra" sa Crvenom lobanjom na čelu, ili mali zdepasti soboslikar sa smešnim čaplinovskim brkovima koji je uspeo da pokori dobar deo sveta. Kako je prvi "Kapetan Amerika", inače snimljen u Dubrovniku s kraja osamdesetih sa sve Reljom Bašićem, insistirao na nemogućnosti asimilacije heroja u moderno društvo, tako i ovaj moderni, ima isti problem: kako uklopiti nekog iz četrdesetih - 65 godina kasnije. Kapetanova konfuzija je diskretna ali daleko od nevidljive, što je evidentno i u "Osvetinicima" i u prošlom nastavku. Ovoga puta, sav sistem vrednosti na koji je naučio, S.H.I.E.L.D. kao organizacija koja čuva poredak, sistem i ustav je kompromitovan i distorziran, a našem heroju je prepušteno da uz malu pomoć amerikanizovane Ruskinje (Nataša Romanov - Crna Udovica), shvati, prihvati i suprostavi se korumpiranom svetu velikih političkih zavera u koje se umešala čak i "Hidra". Ovaj nivo "Zimskom vojniku" daje kompleksno čitanje političkih trilera sedamdesetih (ironično, možda baš sa akcentom na "Tri kondorova dana" sa Robertom Redfordom koji je u ovom filmu glavni negativac), pored delikatnog akcionog tkanja koje stvara sliku vrhunskog žanrovskog ostvarenja. "Kapetan Amerika - Zimski Vojnik" je nedvosmisleni i izvaredni akciono - avanturistički film sa kataklizmama, preokretima i staromodnim tučama. Naš junak retko nosi masku, i insistira na tradicionalnom rešavanu problema, sve sa starim kostimom iz vremena II svetskog rata. Lišen jeftinog patriotskog zanosa, ovaj film se fokusira na tipično marvelovsko određenje dobra i zla i poentira kako zbog umeća zanatlije reditelja (Entoni Ruso je bizaran izbor) da spozna suštinu popularne franšize i stvori moderan i prijemčljiv superherojski film u kome su, gle čuda, specijalni efekti u trećem planu. Ruso ne pokušava da bude Nolan, ali uspeva da svoj film donese na razninu poslednjih instalacija Tora i Ajron Mena, što sa Kapetanom Amerikom nije bilo lako uraditi.
* * * *

JEDINI PREŽIVELI, Livada produkcija, akcija

I reditelj Piter Berg ("Battleship") i glavni glumac Mark Volberg ("Shooter") su na poznatom terenu ratnog filma, međutim ovoga puta globalno je zamenjeno lokalnim pa imamo mali odred američkih "foka" koji u Avganistanu pokušavaju da neutrališu glavnog Talibana - teroristu. Tipičan zaplet (po istinitoj priči) duguje klasicima Voltera Hila (hrabri momci okruženi velikom nevoljom) ali i neretko zaliči na "Lepa sela lepo gore". Naivno puštanje neplaniranih talaca naše junake sa naizgled lake misije, dovodi u nezahvalan pokušaj izvlačenja golih života iz avganistankih gudura (koje liče na Bosnu) uz konstantnu neprijateljsku vatru. Prosečnom srpskom gledaocu bi trebalo da proradi žila na mozgu koja je rezervisana za patriotsku konfuziju, jer sa jedne strane ima empatiju prema Američkim vojnicima (porodični ljudi) protiv depersonalizovanog neprijatelja (Talibani) koji predstavlja globalno zlo, a sa druge strane gorčina i nemoć mešanja Amerike u nedavne istorijske turbulencije u regionu su bolno referentne. Ipak, Volbergova ekipa je moralna i hrabra, ali reditelj na ne dozvoljava da se previše vezujemo za iste, zahvaljujući ekonomičnom i svedenom režijskom postupku. Mali i bučan film o duhu vremena.
* * *

MAMULA, Tuck, horor

Drugo dugometražno filmsko ostvarenje Milana Todorovića posle filma "Zona mrtvih" (2009) koje je pažnju privuklo na ovogodišnjem Festu. Pokretači radnje, dve zgodne Amerikanke, koledž poznanice šarmantnog Srbina sa neodoljivim akcentom koje dolaze njemu u posetu kako bi iskoristile čari crnogorskog primorja, otkrivaju tajne ozloglašenog ostrva Mamula. Glavna junakinja Keli (Kristina Klebe) kreće na odmor sa svojom najboljom prijateljicom Lusi (Natalie Burn). Postupak uvođenja turističkog faktora u prostorno lokalizovanu priču daje mogućnost inostrane festivalske distribucije opravdavajući time tek nekolicinu fraza na srpskom jeziku koji kao i ulogu italijanske glumačke legende, ikone špageti vesterna Franka Nera, svrstava u osnovne odlike filma. Praćeno stereotipima horor filmova američke B produkcije i aktuelne dokumentarističke polemike o autentičnosti egzistencije sirena kao krvoločnih bića , "Mamula", ili neadekvatno prevedeno "Nimfa", pruža niz tipskih likova i narativnih dupliciteta – dva iskušenja pred kojima pada lik izvanrednog Dragana Mićanovića, dva lika jednake specifičnosti (Miodrag Krstović i Franko Nero), dva finala i završetka priče itd. Usput se kroz film preko slike Josipa Broza Tita, starih slika i novina nagoveštava istorijski značaj i osobenosti tvrđave (zatvora) na ostrvu Mamula, i to nedovoljno razrađeno svrstavanje u istorijski kontekst ima za cilj da se film opravda pred domaćom publikom i spreči ponovno preispitivanje naslova srpskog filma. Zadovoljavajući vizualni efekti, nedosledno praćeni zvučni stereotipi nerazdvojivi od žanra i snimci kamere zabeleženi u žurbi čine ovaj film ne toliko verno prenešenim u okviru horora ali zabavnim filmom.
* * * (*)

ONA, Tuck, drama

Her, posterHer, posterKao i svi filmovi Spajka Džonzija unazad, i poslednji je hiperapstrakovana depresivna priča o usamljenosti, otuđenju ljudske duše, spoznaje da živimo i umiremo sami i nemogućnosti muško - ženske komunikacije. Postmoderni Antonioni sa primesama Bergmana iz faze "Persone" pa sve to uz malo Kena Rasela ili Terija Gilijama, Džonzi je maestro duha vremena, prepoznat od establišmenta, voljen od strane mejnstrima i obožavan od hipsterskih frikova i zaluđenika. Čini se da ni Ves Anderson nema ovakav status i ugled. "Ona" je na prvi pogled ekscentrična duo drama koja se bazira na odnosu čoveka i napredne tehnološke inteligencije bilo da je u pitanju "2001: A Space Odyssey"" ili "Eternal Sunshine of the Spotless Mind". "Ona" je smešten u blisku budćnost u kome se razvedeni, asocijalni i razočarani Teodor zaljubljuje u Samantu - svoj novi kompjuterski operativni sistem. Besprekorno vođen kao istinska romansa je možda najperverzniji i najbizarniji aspekt ovog filma, koji svoju istinitost i pouzdanost bazira na realnom stanju ljudske zavisnosti od unapređene tehnologije, pre svega distorziranim ličnim vezama koje se svode samo na virtualna slova i slike. Ipak, Džonzijev film nije socijalni komentar ili kritika tehnologije, već je prvoklasni, čak staromodni ljubavni film sa otvorenim krajem i nečim što se ipak zove nada. Ili ipak tuga....
* * * *

FILOMENA, Mcf, drama

Stiven Frirs je izvaredan primer reditelja svaštarskog ukusa koji skoro nikad ne upadne u sentimentalnu ljigu iako ga tematika koju bira sporadično tera u isti. "Filomena" je suštinski (po istinitom događaju) oskarovski materijal koji nikada neće dobiti Oskara iz razloga preterane salonske kritike stubova zapadne kulture - katoličke crkve i republikanske stranke u Americi. Frirs ipak nije ni Ken Louč ni Majkl Li, pa svoju gorku temu tretira sa još gorčim cinizmom ovaploćenim u možda najboljoj ulozi poslovično odličnog Stiva Kugana. Ako dodamo još jednu oskarovsku rolu Džudi Denč za koju nikada neće dobiti Oskara onda imamo kompletan i komunikativan film čiji je narativ precizno vođen a emotivne didaskalije diskretno rasute tokom celog trajanja. Majčinski insinkt prostodušne i vižljaste Irkinje Filomene je pokretač radnje koja donosi smiraj i katarzu za oba glavna lika (Kugan kao bivši novinar - bivši političar - opet novinar) čiji se svetonazori poprilično razlikuju. Kritika katoličke crkve je konkretna i žestoka jer je u pitanju epizoda iz pedesetih kada su decu (začetu u tobože grehu) siročića - devojaka iz samostana časne sestre prodavale za 1000 funti bogatim američkim porodicama. Pola veka kasnije, Denčova i Kugan kreću u potragu za njenim sinom koja se završava nizom razočarenja ali i istinskom katarzom i oprostom. Dirljiv i nikad depresivan film, "Filomena" je trijumf ekonimične režije i odlične glume baš kao i "Kraljica" pre desetak godina. Izvaredna i topla priča koja opravdava istinsku egzistenciju filmova po "toplim ljudskim pričama" bez potrebe da se skrene u (potreban) patos.
* * * * *

VELIKA LEPOTA, MCF drama

Velika lepota, kadarVelika lepota, kadarVerovatno veliki spasilac italijanskog filma, Paolo Sorentino je na ovogodišnjem Kustendorfu izjavio da je gazda Mokre Gore jedan od njegovih najvećih uzora. Kada je dobio ovogodišnjeg Oskara za najbolji strani film, propustio je da spomene demijurga, što ipak neumanjuje istinski trijumf njegovog filma "Velika lepota". Sorentino je u srednjim četrdesetim, izrastao na popularnoj kulturi, o čemu verovatno najbolje govori njegov prethodni film "This Must Be the Place". Ovoga puta, Sorentino je napravio persifkažu zlatnog doba italijanskog filma i kulture, pedesetih i šezdesetih. Suštinski bez narativa (po ugledu na trilogiju Mikelanđela Antonijonija) i ozbiljnih sukoba, Sorentinov film je neka vrsta apdejta Felinijevog dekadentnog cirkusa "La Dolce Vita", pikarski pogled na rimsko visoko društvo. U ovom filmskom amalgamu u stvari stoji tužna priča o pokajanju, okajanju, tragediji starosti, žalu za mladosti i svim propuštenim prilikama. Đep Gambardeli je pisac (i nekad uspešni novinar) koji je napisao tek jednu knjigu (40 godina pre) i na osnovu ambivalentnog uspeha živi mimikrisjki život pun nekomunikativnih performansa, tehno-žurki i kauzalnog seksa. Omiljen je zbog svog vajldovskog pozeraja a u suštini, Gambardelijeva duša se nalazi u metafizičkom sentimentu istinske neostavarenosti i duševnog i emotivnog otuđenja, možda baš pozajmljenog iz još jednog Felinijevog paradnog filmskog vatrometa - "7 1/2". Zato će Đep nonšalantno pokušati da spozna istinu kroz satiričnu epizodu sa katoličkim kardinalom ali i uz pomoć stogodišnje misionarke - verzije Majke Tereze, koja našeg glavnog pokušava da nauči poniznosti i skromnosti. U ovom nelinearnom, meandričnom, dekadentnom svetu fantazija, tragedija i suštastvene istine, Sorentino pravi ponekad melanholičnu, ponekad histeričnu, ponekad čak besmislenu poemu ili ljubavno pismo prastarom gradu na reci Tibar koji je u nekoliko navrata bio centar sveta. Ambiciozno, satirično, možda čak i staromodno delo o ličnim i globalnim dometima i stranputicama.
* * * * *