Борис Дежуловић – Видимо се на Фарми

Борис ДежуловићБорис ДежуловићСунце ти јебем, на шта је спала некад надалеко злогласна београдска гангстерска сцена! Ето страшног Кристијана Кикија Голубовића у телевизијском програму за доконе домаћице и средњошколце с посебним потребама, где се између две рекламе за тампоне млати са некаквом половном рибом и гађа је палачинкама са спонзорском мармеладом

Кристијан Кики Голубовић, чули сте већ, пре неки дан је напустио Фарму, и нација је на ногама: да ли је могуће да ће највећа национална телевизијска звезда заиста завршити у затвору због диловања хероина?

Кристијан Кики ГолубовићКристијан Кики Голубовић

Много је материјалних доказа за тврдњу да је цела Србија једна групна психијатријска сеанса, али мало је доказа материјалнијих од случаја Кристијана Голубовића, једног од ретких преживелих хероја београдских деведесетих из култне књиге и документарца 'Видимо се у читуљи': страшни Кики, некоћ страх и трепет београдског подземља, двадесет година доцније обрео се, ето, у ријалитију Фарма, фрик-шоуу са оцвалим певачима, старлетама, манекенима, земљорадницима и суспендованим полицијским инспекторима, боди-билдерима што депилирају дупе.

Сунце ти јебем, на шта је спала некад надалеко злогласна београдска гангстерска сцена! И ок га Кнеле, Мајмун, Шабан, Пирке и колеге још чекају у читуљама – на Фејсбуку за пензионере и кримосе – ето страшног Кристијана у телевизијском програму за доконе домаћице и средњошколце с посебним потребама, где се између две рекламе за тампоне млати са некаквом половном рибом, наводно глумицом, и гађа је палачинкама са спонзорском мармеладом!

Другари из деведесетих окрећу се тако у необележеним гробовима као центрифуге, а још сиромаси нису ни сазнали да се није то променио злогласни Кристијан – ено га, наиме, и даље маше утокама и препродаје хероин – него Србија око њега.

Свакако, много је сад разумљивије зашто се аутор култне 'Читуље' Александар Кнежевић замонашио и отишао на Хиландар, где као монах Ромило изучава Марсела Пруста. Шта он, јебига, данас да ради у Србији? Да у Лисовићима снима Кристијана Голубовића како Станију љуби у дупе?

У време кад је заједно са Војиславом Туфегџићем и Јанком Баљком снимао чувени документарац, био је то дотад невиђени подухват: наговорити жестоке дизелаше с асфалта да пред камером отворено говоре о својој свакодневици, пљачкама, изнудама, обрачунима, сачекушама, убиствима и гангстерској боли-ме-бре-курац философији. Филм је шокирао публику у Србији и свету, покупио бројне награде на фестивалима, пиратске касете су се делиле по Балкану, цела једна нова митологија саграђена је око 'Читуље', а сами аутори више су пута јавно одали признање, чак и захвалност актерима – од којих су тројица, што би рекао Кристијан, 'морали да буду убивени' пре завршетка снимања – што су пред јавношћу растворили мрачни подземни миље о којем је тадашња званична Србија ћутала као Раде Ћалдовић Ћента пред немачким истражним судијом.

Двадесет година касније, ето, жестоки момци са београдског асфалта и даље машу утокама, разбијају кафане и дилују хероин, само што их више не снимају герилске независне продукције и храбни, млади филмаџије на непознатим локацијама, носећи у торбама камере и сопствене главе: данас их снимају телевизије с националном фреквенцијом, после турске сапунице и Дневника, уживо са фарме у Лисовићима, да заједно са српским естрадним и булеварским полусветом у прајм-тајму наглас говоре просте речи, гађају се палачинкама и забављају одмакло оглупелу нацију.

У савременој 'читуљи' – 'Видимо се на Фарми' – кримоси, певачице, старлете и остали талог са дна Србије, дизелаши и дизелашице нашег времена, пред камерама националне телевизије отворено тако говоре о својој свакодневици и обрачунима, Јелена Голубовић сведочи о свом обрачуну са злогласном Весном Вукелић Венди у сачекуши пред зградом Пинка, Зорица о сукобу с Мајом, Али Кинг о окршају са Лепомиром, а Кристијан објашњава зашто је Јелена морала да буде пребивена палачинком – растварајући пред јавношћу мрачни подземни миље о којему данашња Србија... јебига, зна све.

Окрећу се тако његови саборци из деведесетих у необележеним гробовима као Александар Вучић на ветру, а сиромаси још, рекох, нису ни сазнали да се није то променио њихов другар – ено га још увек маше утокама и препродаје хероин – него Србија око њега.

Не само, наиме, да двадесет година после о својој свакодневици, пљачкама, изнудама, обрачунима, сачекушама, убиствима и гангстерској боли-ме-бре-курац философији, уместо пред камерама неке герилске независне продукције или судијом каквог општинског суда, говори пред камерама имбецилног ријалити-шоуа на националној телевизији, него је у имбецилни ријалити-шоу на националној телевизији послан директно са београдског Вишег суда, под полицијском пратњом, усред – не знам сад како то да напишем, а да ми Шабан, Мајмун и Кнеле поверују – усред издржавања казне од осам година затвора за диловање хероина!

Сунце ти јебем осам пута, човеку правоснажно осуђеном због доказане илегалне трговине наркотицима виши суд једне праве правцате државе одобрава одгоду одслужења преостале четири године затвора због учествовању у ријалити-шоуу приватне комерцијалне телевизије, а аутор ове реченице у реалном времену, још док је пише, схвата да је из неког разлога истакао како је поменута телевизија приватна и комерцијална, шта значи да би ваљда било нормално и у реду да осуђеног криминалца државни суд шаље на ријалити на државној телевизији! Је л видите шта Србија уради од човека?

Шта би другари из 'Читуље' дали да су доживели такву Србију! Да пред некаквим општинским или вишим судом само лепо замоле да им се издржавање казне за вишеструко убиство одгоди због учествовања у Фарми, Биг Брадеру или, штајазнам, Звездама Гранда, а часни судија најпре се запрепашћено окрене према тужиоцу и озбиљно му припрети што зајебава човека с телевизије, звезду бре, па на крају позове осуђеног да му приђе.

- Господние Вуковићу... смем ли да вас зовем Горан?
- Дабоме – насмејао би се тетовирани билмез.
- Видите, Горане, моја жена и деца много воле да Вас гледају, а и мени сте најдражи учесник, па ако бисте хтели да ми се потпишете, 'за Стевана и Милицу', ако може.
- Може, како не би могло – одговорио би осуђени убица, па нажврљао аутограм на Устав Републике Србије.
- И молим вас, Горане, не дозволите оној малој из Житорађа да вас зајебава. На сопствене уши чуо сам да вас на Фарми зове мајмуном.
-Све у реду, матори – намигнуо би му овај – то ми је надимак.

Према таквој, безнадно оболелој Србији, она из деведесетих, у којој су се вождовачки, земунски или сурчински кримоси убијали по кафанама, сплавовима, хотелским собама и сачекушама на семафорима, била је управо узорно уређена држава, у којој су се убице и наркодилери свејено бахатили, махали утокама и на имањима с видео-надзором јебали певачице и манекенке, али барем не уживо у програму националне телевизије, на одсуству са издржавања казне у Забели.

И кад једног дана за двадесет година деца буду реконструисала такву Србију, са нескривеним дивљењем препричаваће се тако-је-то-некад-било-митологија жестоких момако и девојака са Фарме, који су се уживо на телевизији гађали јастуцима, флашама и палачинкама. И како је, ето, од свих учесника култног ријалитија који је шокирао свет, двадесет шесту сезону Фарме на имању Томе Николића у Бајчетини доживео само Кристијан Кики Голубовић.

Извор: Портал Новости
Датум: 02. сијечња 2016.
Пишe: Борис Дежуловић