Зоран Стефановић – Светлана Спајић: Или си животно спреман, или ниси

• 
• 

Разговор вођен поводом концерта „Zeitkratzer, Svetlana Spajić & Friends: Singing the War", Haus Der Kulturen Der Welt, Берлин, 17. јануар 2016.

 

1. Поглед од споља

Светлана СпајићЗа познаваоце није било чудо када је емисија „Disco 3000" на Трећем програму Радио Београда (некадашњи „Помен црвеном патуљку" са Б92) у свом годишњем пресеку традиционалне и светске /world/ музике у Србији 2015. сабрала три главна признања у једној особи. Светлана Спајић је тако постала „Музичка личност године" (по други пут у овом избору), за најбољи концерт проглашен је њен „War Songs", а за најбољи домаћи world music албум „Са Рудника соко крила вије, традиционалне песме из села Црнућа на Руднику" (WMAS Records) Олге Красојевић и Пјевачке дружина Светлане Спајић.

Светлана Спајић је наизглед особа од више биографија.

Званична верзија каже: Рођена је 1971. у Лозници. Традиционална певачица, извођач, педагог, културни активиста и преводилац. Поред извођења српске и светске народне музике, позната је и по сарадњи са авангардним уметницима попут Марине Абрамовић и Роберта Вилсона.Певала је у групама „Паганке", „Моба", „Дрина", „New Ritual Group", „Жегар живи", „БелоСветлана Спајић на терену платно", Пјевачка дружина Светлане Спајић и другим.Завршила је Филолошки факултет у Београду (одсек за енглески и немачки језик и књижевност), као и Међународну школу холокауста на институту Јад Вашем у Јерусалиму...

Ређају се даље подаци из блиставе каријере у уметности и култури.Али,посвећеници знају да суподаци изблеђена слика стварности, дубљег процеса. И оне друге, напоредне биографије,којаест/етиком, силином сценске појаве и културолошкевизије бритко успоставља ред у свемиру-космосу, у којем ни поретка, нити мира има.

Објашњење зашто као слушаоци Светланиних живих наступа носимо овакав утисак антрополошки је вероватно сложено. Уз то, сам сценски чин, извођење, скоро је немогуће исправно тонски забележити, због ограничења снимајуће и репродуктивне технике у сусрету са микроинтервалима српске и балканске музичке традиције, таласним дрхтањем и дамаром.

2. Симбиотски поглед

Овај јединствен утисак, искуство без парњака, београдска публика је потресена проживела на концерту српских песама из Првог светског рата коју је извео пригодни немачко-српски састав током Фестивала нове музике „Ринг ринг" маја 2015. у београдском културном центру „Рекс".

Тада смо себи угрубо забележили:

„Певање је дало микроплан, жижну тачку главних јунака —војника иобичних људи, док је музика давала макроплан. Цео концерт се може посматрати као наратив, позоришни чин попут античке трагедије— сведене, у раној фази. Драматургија Светлане Спајић дала је иронијску дистанцу, а кроз ту песничку иронију и парадокс запитаности, у врло пажљивој монтажи стихова. Цајткрацер је показао једно друго чудо: инструментима је звучно постваривао драму и биоскопски изазивао психички конкретне слике. Неочекивано смо добили надилажење пригодног годишњичког повода и истакнут етички аспект, истинску катарзу, јер је концерт говорио и о томе како Срби виде себе, а како их други виде око Првог светског рата. ...

Светлана Спајић, Драгана Томић и Обрад Милић наступају са Цајткарцер триом (Београд, 2015), аутор: Ел Гвојос.

Тиме долазимо до питања нас – слушалаца-посматрача. Коју год да индоевропеистичку хронологију узмемо, кратку или дугу, не можемо побећи од статуса последњих слушалаца. Последњег нараштаја који је након хиљада или десетина хиљада година чуо нарицање уживо, у његовом природном окружењу. Или га је барем чуо од људи који су у том окружењу учили, у исправном људском и идеолошком контексту. Овим се истинитост ових песама очувава и у оном најдубљем смислу, јер ово често јесу и обредна оплакивања и посмртна слова /или им је барем таква годишњичка улога/ у оном смислу како их Александар Лома дефинише, а не само чин узвишене уметности и танане забаве.

Чини се да је овим пројектом Светлана Спајић дефинитивно себе сместила у нишу значајних концептуалних уметника, чији рад прелази у подручје позоришта и сваколиког сценског чина."

Концерт је поновљен у Берлину 17. јануара 2016. године, али у већем обиму, са целим оркестром „Цајтккрацер", и то у једној од кључних тачака европске и светске културе — Haus Der Kulturen Der Welt, чеду Хладног рата,оваплоћењу жеље да се растављена планета споји.

То је био и повод за разговор специјално за „Медиантроп" убрзо након концерта.

3. Сведочење

(Разговор вођен у кафеу „Тврђава" на Београдској тврђави,31. јануара 2016.)

Зоран Стефановић: Хајде да се сад ограничимо на једну тему. Ми и Немци, односно...
Светлана Спајић: ...Први светски рат!

З: ...и ансамбл Zeitkratzer, и Берлин, и цела прича односа између историје и данашњице, авангарде и традиције.
С: Па добро.Ти си пролетос био на концерту у Рексу на Ринг Ринг фестивалу нове музике /14. мај 2015/.Тад је наступио Рајнхолд Фридл, берлински композитор и пијаниста који води састав „Цајткрацер", и део тог састава: Буркхарт Шлотхауер на виолинии Морис Де Мартин, перкусије.Певале смо Драгана Томић и ја, а учествовао је и Обрад Милић, гуслар и диплар из Жегара у Книнској Крајини. Концерт у се пуном саставу поновио у Берлину, седамнаестог јануара ове године, у Ха-Ка-Ве-у, Haus Der Kulturen Der Welt.То су им Американци подигли...

„Zeitkratzer“: Reinhold Friedl (наступао у Београду, други здесна), Frank Gratkowski, Hild Sofie Tafjord, Hilary Jeffery, Maurice De Martin (трећи здесна), Burkhard Schlothauer (други слева), Uli Phillipp, Martin Wurmnest & Andreas Harder. Аутор: Joachim Gern.

З:...почетком хладног рата?
С: Јесте, још увек се у Западном Берлину осећа ко све и даље држи. „Цајткрацер" је скупина од девет музичких професионалаца par excellence, сви већ одавно афирмисани на савременој музичкој сцени. С њима сам већ наступала раније, у Вроцлаву 2014, у звучном триптиху. У првом делу сам извела са њима „Zeitkratzer Songs", у другом делу су наступили са легендарним јапанским уметником Кеиџи Хаином, а у трећем су извели Лу Ридов „Metal Machine Music". Невероватно како изводе „Metal Machine", епско дело, потресно... Рајнхолд је тад прокоментарисао да сам некако природно члан „Цајткрацера". Њему су се, иначе, веома допали снимци Пјевачке дружине /Светлане Спајић/, тако је и почела сарадња. И тих дана смо, спремајући се у Берлину за Вроцлав, дошли на идеју да заједно урадимо концерт о Првом светском рату...

З: Мени је повод Првог светског рата сам по себи разумљив. Но, занима ме шта „Цајткарцери" у уметничком смислу траже у твом изразу и нашој традицији. А опет, шта је тебе привлачило у њиховом изразу и у томе што је будућа нова традиција?
С: Ето, како си већ сам осетио, они имају албуме који се управо тако зову — „Neue Volks music". Не могу сад речју до краја да ти дам одговор, могу као уметник да посведочим да је то била најприроднија и најлогичнија могућа сарадња. Они јесу специјализовани за извођење савремених композитора, поратне авангарде — Ксенакис, Кејџ, Штокхаузен... — и Рајнхолд је велики познавалац те сцене. Одговор на твоје питање је добрим делом у реченици на њиховом сајту: „Serbian microtonal folk songs are contemporary music!" — Са узвичником, дакле. Ако питаш њега да дефинише наш /српски/ традиционални звук одговориће ти да је то савремена музика. Мени су и приступ пробама и радна етика одговарали. Мањак времена до којег нас је данашње убрзање довело, нас је, парадоксално, увело у стање у ком су били наши преци. Суштински, целог живота си се за нешто спремао. Или си животно већ спреман за овакву сарадњу и пројекат, или ниси. Један директан однос, без домишљања и мозгања, лишен свих натруха непроживљених емоција. Та рањивост повећа узајамну одговорност, будност. То је, мислим, закон ових уметничких форми, и традиционалне и савремене. Тренутак, место и време имају пресудну улогу.

З: Ја сам од концерта у „Рексу" доста стрепео, јер је то врло лако претворити у идеолошки и уметнички кич. Оно што је био утисак у гледалишту, а знао сам колико сте имали мало времена за припрему, да су то сати...
С: Један дан.

Обрад Милић, гуслар и диплар из Жегара у Книнској Крајини

З: ...утисак из гледалишта је био да је то догађај неуобичајене енергије, искрености и концентрисаности. Поштења. И да није имало идеолошких и академских пеглања.
С: Да, о томе говоримо.

З: Та тензија се осећала у гледалишту. Зато сам у мојим белешкама то упоредио — не само по структури излагања приче о Првом светском рату, него чак и по расположењу — са раном фазом античке трагедије. Имаш јунака, имаш хор, те инструменте, ту космичку вибрацију. То је многе од нас који смо, реално гледано, блазирани, доводило у пар наврата на ивицу суза. Или буквално у сузе. Ту чудну публику у „Рексу", да тако кажем, „београдску"...
С: Па јесте. Хајде жене што су плакале, али много мушкараца је плакало и прилазили су после концерта. И у Берлину је публика све испратила са великом пажњом и једним, да кажем, поштовањем и саосећањем. И стварно је реакција била феноменална, буран аплауз, а многи су ми објашњавали да је то права реткост за берлинску публику, да на њу није нимало лако оставити утисак.

З: Публика је, дакле, била свесна осетљиве српске стране приче и теме концерта? Добили су афишу са преводима?
С: Добили су. Превела сам све песме на енглески и написала коментаре. Али, чак и да ништа нису добили, нека врста спознаје постоји у сваком од нас, свесно и несвесно. Ево, могу да ти дам пример: била сам други-трећи разред основне школе, био је у кући неки ратни албум, монографија из Првог светског рата, и сећам се да нам је дошао у госте неки човек из Копривнице, Хрват. Била је нека размена, сећаш се у бившој Југи како је то ишло — фирме, болнице, градови–побратими. Он је био наш гост неколико дана, и сећам се како сваки дан седнем к'о стармала, отворим тај албум и редом му причам све то, као да све знам. А нико у кући није потенцирао те теме, или српско-хрватске односе. Мада, моји су по очевој линији родом из Текериша. Гледаш тај споменик од детињства, и уопште, Дрина, Лозница, мамини из Јадра... Хтео — не хтео, ти си у то усисан. Вероватно и онај тамо човек /у Немачкој, прим. З. С./ има неки осећај. И зна и не зна. Толико је то страшно и много велико да не зна човек ни како би, како да приђеш тој грађи.

З: Баш сам то хтео да кажем. Да је то велики уметнички ризик.
С: Да, како се одужити свом народу, погинулим јунацима, страдалој деци, старцима, мајкама, сестрама, како обележити. Моја перспектива је увек она традиционалног ствараоца, ту мора да има места за лично, иако си неизоставно и део већег система, другачије место имаш у тој целој космологији и улогу своју. Нема места за неке индивидуалне трипове.

З: С тим што у случају српске културе, постоји додатни проблем. Ми се не бринемо ни о данашњем, ни о будућем народу, а онда се још тражи и снага да се побринемо и артикулишемо оно што је био претходни, предачки народ. Тако да су нама те годишњице, у ствари, троструки и четвороструки задатак.
С: Да, али ево: Пи Џеј Харви је објавила изванредан албум о Првом светском рату 2011, бура пре целе ове буре /Let England Shake/. То ми некако има још већу тежину. У кућама је много литературе. Човек застане, ломе те друге ствари. Ту је и осећај кривице: зашто нисам више прочитао, упамтио? А некад је готово немогуће човеку да се изложи толикој количини бола и патње.

З: То је и моје искуство.
С: И онда се, гледе годишњица, испоставило да су се ствари саме од себе одигравале. У 2013. и 2014. сам радила са Ариом, академијом за рану и барокну музику у Нанту у Француској, и њиховим диригентом Филипом ле Корфом, и онда смо и ту природно, спонтано направили посвету, сећање на Први светски рат. Ту ми је један од покретача био Едмунд Ростан, аутор Сирана де Бержерака, који је, ако је веровати изворима, тих година већ стар, одавно уморан од писања, не налазећи, ваљда, више потребе да и о чему пише, и кад на насловницама француске штампе угледа чувену фотографију — Краљ Петар на воловској запрези — пише своју епопеју, „Четири вола краља Петра", „Les quatre bœufs du roi Pierre". То је и за француску публику Инспирација за песму Едмона Ростана „Четири вола краља Петра“, 1916. ("Pierre Ier Karageorgevitch dans la plaine tragique de Kossovo, quittant le territoire de la Vieille-Serbie sur un caisson traîné par un attelage de bœufs", Photographie prise par le peintre serbe Vladimir Betzitch, publiée dans le journal L'Illustration du 1er janvier 1916. © Collection de Mme Sigolène Franchet d’Espèrey-Vujić)у Нанту било нешто ново. Ростан, онда даље, постане део ове приче са Немцима. Испоставља се да си годинама на грађи већ радио, склапао, испевавао песме, или да си у неком фолдеру под именом „Први светски рат" чувао, архивирао... Ето, једна од песама је писмо које је у десетерцу војводи Живојину Мишићу послао анонимни војник, и први пут сам је отпевала пре седам или осам година на једној промоцији књиге о Колубарској бици Слободана Ристановића, у ваљевској Гимназији. Мени је то потпуно било у форми јуначких позивница, почасница које су се могле певати и у Далмацији, Црној Гори, те сам је тако и спевала, у форми ојкалице српске из Книнске Крајине. Одједном, све је већ било ту, и ја сам за неколико дана сложила целу причу за пројекат са Цајткрацерима. Даље, много је песама из подрињског краја, песма из маминог села коју премијерно изведемо („Креће се лађа од краја"). Драганина осетљивост на овај пројекат и певачка посвећеност била је веома важна. И надасве, ту је Обрад Милић, гуслар и диплар из Жегара, један од најкомплетнијих наших чувара традиције у 21. веку, који тамо у Берлину пева Атентат у Сарајеву, епску песму коју је испевао његов отац Богдан, рођен у 19. веку, који је, опет, био припадник војске, али аустроугарске војске, па је себе ранио да би могао да утекне са ратишта и да не ратује против своје браће српске. Ето, Обрад који гусла Атентат у Сарајеву, у све кожуну и са личком капом, окружен „гребачима времена" („Zeitkratzer" у преводу) у Хаус дер Културен дер Велту, ето, то је и у звучном и у визуелном можда слика која сублимира све оно што си годинама уназад осећао и чему си тежио. Сажимање историје у једну тачку.

З: Ви сте методски нешто ново ту донели, што сам покушао себи да појасним преко структура које су сценски чинови, а не музички, о чему се може у будућности ћаскати...
С: Не знам, вероватно си у праву. И мени је тешко да дефинишем, осим што, ето, осетиш, да је то права екипа с којом тако нешто можеш да направиш. На крају, чињеница да са Немцима причаш ту причу има додатну тежину.

З: Мени је тај део етички био најважнији. Због наше одговорности и кривице, не због ту неке политичке коректности. Јер, не може се ничија заслуга ни за добро ни за зло свести на једну димензију. Ми, Срби, још нисмо свесни шта смо ми планети урадили, ми знамо шта је планета урадила нама.
С: Па да, с једне стране и то, али ако не можемо о томе заједнички говорити, ка чему уопште даље идемо? Успео — не успео, како да кажем, тај дијалог, или шта год да је већ...

Пјевачка дружина Светлане СпајићЗ: То је више од дијалога. Мени је то склапање свемира, поново.
С: Апсолутно. Браво. Јер свемир не може другачије ни опстати. Ту нема дихотомије, мислим да је то дуг, и нас са, назови, Истока, и Запада. Ми смо једни другима једини услов спасења.

З: Како је уопште дошло до сарадње са Рајнхолдом и „Цајткрацерима"?
С: Опет захваљујући кругу овдашњих људи који препознају ствари. Преко Ксеније Стевановић, Бојана Ђорђевића... Имамо ми овде људи који и те како осећају све токове. Блажени миротворци...

З: ...„јер ће се синовима Божјим назвати".
С: Тај рад је често невидљив и није у првом плану, али плодови тог рада, те посвећености и љубави долазе. Тако се ваљда сви ми умрежавамо.

З: Чудесно је како понекад авангардно уметничко дело, или традиционално које је скрајнуто у запећак, одједном може постати поп–културно дело. А оно што сам видео, ваше збирне силе, оне су на корак од поп–културе, у смислу да буду баштина данашњег човечанства. Отишао сам са концерта пун енергије, мене је то држало прилично дуго времена.
С: Добро, и у мени се спојило којекаквог искуства. И знала сам да ће Обрад у све то потпуно нормално да се уклопи, јер је он сам по себи тачан, и овај систем је тачан, само то треба препознати. Рајнхолд је идеју да укључимо Обрада са поверењем прихватио. На крају, живимо у истом тренутку, савременици смо, то ваљда нешто значи.

З: Да, али је важна разлика између представљања баштине у репетитивном смислу и живљења, јер ви ре-креирате те енергије, вредности, идеале који су миленијумски. То је стварање садашњости и будућности. То ме интересује, мене „успомена на баштину" не интересује, јер она је по дефиницији мртва.
С: Управо си сад боље објаснио оно о чему сам говорила, зато и није потребан неки велики период припреме. Са великим периодом припреме ти већ лажираш.

З: Почињу „персона" и социјалне маске да преовлађују...
С: Апсолутно, уместо да донесеш живог себе и живу енергију.

З: Шта је следеће са „Цајткрацерима"? Многи људи би желели да ово виде или да чују.
С: Ко зна... Замисли сад овакав концерт у Бечу. Рајнхолд има идејуда се објави ЛП албум, што би било остварење једног малог детињег сна. Компакт диск није дефинитивно неки медијум који импонује. Ако већ мора да буде носач звука нека буде црни винил, мада је то данас доста скупо.

З: Реци ми једну ствар... Ја знам који осећај имаш кад идеш по селима, било да су избегличка, било да су мирнодопска, али какав је осећај кад исто то представљаш људима у Музеју модерне уметности у Њујорку, или на Живаншијевој ревији и слично?
С: Много је лакше.

Обрад Милић и ''Цајткрацер'', Берлин, 2016.

З: Зашто?
С: Наравно да ти је теже пред тим старцима и старицама, него за западну публику која, на крају, толико тога зна и прати. Знаш ли шта значи кад од старине добијеш потврду да јеси, која је то врста сигурности? Шта има иза тога да се бринеш? Наравно да према свакој публици имаш и одговорност и све што иде уз то, али имаш невероватну сигурност, увек си у вези са својим певачима и прецима.

З: Немаш страха кад одеш преко океана? Да ли ћеш им пренети ту чудну, егзотичну, психоделичну традицију? То није лако за слушање.
С: Увек допире. Има много нивоа који ту раде. Ово је стар звук, то су универзално људске потребе, не могу то само да приписујем својој изврсности.

З: Шта би ти била жеља надаље: око позоришта, око филма? Постоји ли ту нека дечја потреба, будућност нека?
С: Не. Ствари саме од себе долазе и ти препознаш да ли би хтео да будеш део нечега. Мени је веома важан рад са Бобом Вилсоном или Марином Абрамовић, али и светосавска академија, рецимо, у Славонији. Да се појавим, да певам...

Светлана Спајић Пети Смит и Светлана Спајић

• < Prethodna
• Sledeća >