Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Драган Јовићевић - Култура / Продати се или не

     Жртве (не)културне политике

Драган ЈовићевићДраган ЈовићевићКоји су то канали који важе у финансирању културе, а да се не чини компромис када је уметничка слобода у питању, и да ли уметност данас може и треба да буде на тржишту као да је роба.

 

Да се култура налази на историјском дну већ дуже време, није никаква новост. Чинилаца за то је непроцењиво много. Од општег друштвеног колапса, незаинтересованости за уметност начелно, до уплива политике у културне воде, чиме није нимало побољшано њено дејство већ је, напротив, потпуно уназађено.

За које извођаче композитори да пишу музику када су концертне дворане, углавном, празне? За кога филмаџије да снимају филмове, када су биоскопи, махом, затворени? За где сликари да планирају своје изложбе, када галерије и изложбени салони, такорећи, не постоје?...

Питања би тако могла да се одвијају унедоглед. Али страшније од свих питања јесте чињеница да се култура као таква тиче све мањег броја конзумената, односно да публика постаје све пасивнија када је уметност у питању.

Како онда уметници да се поставе у таквом окружењу. Питање остати или отићи из земље реактуелизовано је дилемом – продати се или не, кад сте већ остали овде да живите. А та дилема актуелна је на домаћој културној сцени колико и њен суноврат.

Да би изнашли барем делић одговора на то питање, неколицина уметника из различитих области и делокруга окупила се минулог викенда у Еуросалону, простору довољно специфичном да се у њему реализује једнако специфичан и маштовит програм насловљен Рент-а-култура. „Три чина" те вечери започета су управо трибином на тему Треба ли се продати и како?, настављена перформансом Културни бордел и завршена, наравно, журком.

Дискусија 'Рентакултура'Дискусија 'Рентакултура'Питање продаје уметника односило се пре свега на то да ли треба подлећи старом и добро познатом моделу – ући у политичку странку и добити тако сигурно средства за уметнички рад. Наравно, и то има своју цену...

Ситуација на домаћој културној сцени могла би да се сагледа из перспективе само једне уметности, филма рецимо, као уметности које нема без значајних финансијских средстава, и за коју је буџет тешко саставити без уплива државних фондова. Драматург Димитрије Војнов, међутим, истиче да се филмови и даље снимају да би се показали у биоскопу, а да фондови увек успевају да сруше аутономију уметника, условљавајући уметнике у њиховим радовима. Још симптоматичнија је чињеница да је тржиште за пласман уметничке „робе" готово непостојеће.

Као неко ко није пролазио на државним конкурсима, а опет је добијао средства за своје филмове, режисер Срђан Драгојевић каже да ствар треба поставити наопачке: „Питање је да ли се поклањамо? Ако је одговор да, онда је то застрашујуће". Његова дилема тиче се, међутим, егзистенцијалног питања – од којих пара уметници треба да издржавају породицу? Да ли продаја производа на тржишту значи и продају уметника и његове уметничке аспирације.

Сергеј Трифуновић и Рамбо АмадеусСергеј Трифуновић и Рамбо АмадеусПример филмаџија је, међутим, само парадигма времена у коме живимо. Тржиште које намеће правила игре поставља услове куповине и плаћања. Тиме уметници у старту треба да разграниче да ли је неко искомпромитовао себе продајом и шта би продаја заправо значила. Који су то канали који могу важити у финансирању културе, а не чинити компромис када је уметничка слобода у питању? Да ли уметност данас може и треба да буде на тржишту као да је роба. Да ли сликарство, рецимо, треба посматрати као робни производ?

Директор Београдске недеље дизајна Јован Јеловац истиче да је општа илузија да овде уопште постоји новац да се било шта ваљано уради. Једини модел који је исправан јесте та лична иницијатива како да се нешто појави у јавности. Он управо наводи Недељу дизајна као добар пример, јер већ годинама опстаје са скромним буџетом. Али, наравно, постоји врло мали број људи, који су спремни да тако нешто ураде. „Да је Миа Давид смењена зато што је направљен лош Октобарски салон, био би први знак да неко размишља о култури. Међутим, разлози за њену смену нису били те природе", наглашава Јеловац.

Колико је уметност обезвређена, вероватно најбоље доказује недавни случај глумца Горана Јевтића, који је захваљујући наводном сексуалном скандалу тако заслужио своју, како каже у шали, прву насловну страну у животу. Јевтић сматра да је ипак важније да говоримо о видљивости културне сцене: „Нас би требало да буде више на мапи друштвених вредности. Ми се не трудимо да будемо видљиви, не постављамо се као неко коме би неко морао нешто да да. Тиме би се променио и однос према уметничким делима."

И не само то. Било би неопходно вратити питања културе и уметности у јавну сферу. Без тога, број „културних жртава", из године у годину све је већи. Да Дискусија 'Рентакултура'Дискусија 'Рентакултура'би тај суноврат и демонстрирали, уметници су осмислили Културни бордел, у коме је сваки грађанин могао неког од понуђених уметника да изнајми по цени од 500 динара за пет минута, што је добило посебан јавни одјек. А шта можете да урадите са Соњом Вукићевић или Сергејем Трифуновићем или Рамбом Амадеусом... између осталих, у тих пет минута, остало је у четири зида, у директном односу између једног уметника и једног конзумента. И наравно журка – увек најбоље и најједноставније решење, услед непостојања конкретнијих закључака за решавање горућих питања.

 

Извор: НИН