Mediantrop

object349757056

Mediantrop broj 13

Марија Ненадић - Књижевност на пеиферији. Авангарда у Србији и Румунији између два рата.

Предговор

Marija NenadicMarija NenadicУ банатском градићу на Бегеју, у Великом Бечкереку, у миру равнице, 17. фебруара 1883. године рођен је Тодор Манојловић, од милоште зван Тодош, кључна личност културног живота нове генерације стваралаца. По завршетку Мађарске Гимназије, овог зрењанинца ће породица прво послати у Будимпешту 1900. године, на студије права, у нади да ће наставити породичну традицију, али млади Тодош, одрастајући у салонима у којима су се окупљали Мађари из Пеште и Новог Сада, Немци и Срби, фасциниран причама које је слушао, већ је био опијен лепотом позоришта, ликовне уметности и књижевне речи. Време у Будимпешти проводи читајући и упознавајући се с делима Шекспира, Гетеа, Игоа, али и модерних песника, и стварајући сопствени Бермудски троугао између позоришта, концерата и кафана, потпуно занемарујући студије. Породица одлучује да га пошаље поново на студије права, али овог пута у румунски део Баната, у Нађварад (Орадеа Маре), верујући да ће се младић тамо заинтересовати за студије и скрасити. О овим годинама које је провео у Нађвараду највише информација налазимо у дневнику који је Тодор водио, а из којег нам је јасно да жеље породице нису биле услишене – младић је и даље привучен културом и удаљен од било каквих студија права.

Veliki Bečkerek, kraj XIX vekaVeliki Bečkerek, kraj XIX vekaБило би погрешно сматрати да је Манојловић обилазио само културна дешавања и кафане – он ипак присуствује и предавањима, али не онима са Правне Академије, већ слуша историју уметности, археологију... Период проведен у румунском Банату биће пресудан не само за младог Тодора Манојловића, већ и за целу плејаду писаца нове генерације, како мађарске, тако и српске. У Нађвараду Манојловић ће се упознати и дружити с Михаљом Бабичем, Белом Балаж, Акошем Дуткуом, Ђулом Јухасом, Адијем Ендреом и многим другима, проводећи време причајући о уметности и књижевности, пишући и преводећи. Његови дневници пуни су заноса и фасцинације, активно учествује у стварању и устоличавању нове мађарске лирике, посебно у успону Адија Ендреа, пропагирајући младе мађарске писце на сваком кораку. Тада преводи на немачки њихова дела и објављује у часописима из Будимпеште, Арада и Темишвара текстове којима пропагира ову младу скупину мађарских писаца и Holnap, залажући се за децентрализацију културе и показујући да и занемарене источно-европске уметности имају много тога да понуде. Један је од оснивача Holnapa, у Араду наступа заједно са својим пријатељима на холнаповској књижевној вечери, а управо је он отворио то културно дешавање, говорећи о овом кружоку, о њиховој борби за нову мађарску књижевност и лирику.

Поред активности у Нађвараду и раду с Holnapom, 1908. и 1909. године Тодор се прикључује и раду групе Dél из Темишвара, која је, такође, функционисала по Адијевој линији. У истом периоду почиње с публикацијама у листу Temeswarer Zeitung, где понајвише објављује преводе мађарских песника на немачки језик, али и своје текстове и приказе о ликовној уметности и позоришним представама. Крајем 1910. године напушта студије права у Нађвараду и одлази у Минхен, на студије историје уметности.

Први светски рат ће дочекати у Италији, одакле креће на Крф као добровољац и започиње сарадњу са Српским новинама. Након рата, од 1920. до 1924. године радиће у Опери, а затим као библиотекар. Неуморно пише приказе, рецензије и књижевну критику, незанемарујући, при том, ни сопствено књижевно стваралаштво. Преминуо је у родном Зрењанину, 27. марта 1968. године.

* * *


Todor ManojlovićTodor ManojlovićТодор Манојловић је у многоме утицао на групу младих писаца из Београда у међуратном периоду, посматрајући овај нови талас у књижевности у контексту европске авангарде и помно пратећи њену еволуцију. Као најстарији међу младим писцима, Манојловић ће утицати на њих својим знањем о модерној уметности и поезији, сам будући на позицији умереног модернисте. Образовањем и сопственим афинитетом класичар, Манојловић се залагао за еквилибрирану егзистенцију традиције и авангарде, за синтезу класичног и модерног, подржавао је естетику лепог, култ духовног, враћање на метафизичке уметничке вредности.

Манојловић је међу првима који се окреће француској књижевности и култури, сматрајући је неопходном за напредак српске књижевности, посматрајући немачку књижевност као лажну, недовољну: „Недостаје спонтаност и прави живот; још и најјасније немачке песме звуче, некако, штуро и хладно, пошто нема у њима оне дубље човечанаске резонанције која је последње језгро и тајна сваке истините, велике поезије."1 Ретко спомиње немачки експресионизам, који је у његовом периоду доминирао европским књижевним стваралаштвом, а чак и кад то чини, посматра овај правац као штур, вулгаран и „намрштено озбиљни" немачки покушај да следи „титрави и севајући лет латинске идеологије"2. С друге стране, француска књижевност је потпуна супротност немачке креативности, те ће Манојловић покушати да докаже да је франкофони пут тај којим треба ићи; одјек овог уверења неће се наћи само међу редовима његових теоријских и критичких записа, већ се могу приметити и у његовом књижевном делу. Ипак, не може се тврдити да је ова строга подела између немачке и француске уметничке експресије доследно присутна у његовој поезији и прози; не могу се порећи утицаји футуризма, али и експресионизма, који су умерено присутни у његовом песничком изражају. Присуство футуристичког утицаја у Манојловићевом делу обично збуњује, имајући у виду да се овај авангардни покрет скоро увек повезује с фашизмом, а овакве идеологије нема код њега. Сам Манојловић прави разлику између два футуристичка покрета: једног који је настао у Милану и другог, рођеног у Фиренци. Маринетијев милитантни футуризам, пун идеолошке диктатуре, Манојловић оштро критикује у својим списима, док футуризам из Фиренце види као умерени футуризам „који је у потпуном сагласју са великом италијанском традицијом и која треба да буде обнова, наставак или проширење ове, изнад рушевина лажне професорске и филистарске традиције."3 Па ипак, Манојловић ће тврдити да је његово дело ближе француском симболизму него овом умереном футуризму, а управо ово балансирање између симболизма и футуризма ће га сврстати међу експресионисте, и као што је Радован Вучковић приметио, Манојловићев стил је веома близак Jugendstil-у, поетском и уметничком правцу из прве деценије двадесетог века, када се Манојловић и формирао као песник.

Univerzitet u BukureštuUniverzitet u BukureštuМанојловићева жеља да се што више приближи француском симболизму одразила се и на његов поетски израз, рефлектујући једноставност и лежерност модерне француске лирике која је превазишла строги класицизам и превише китњаст барок и који се вратио унутрашњем ритму израза. Овај поетски израз код Манојловића Радован Вучковић ће сместити „на линији која иде од Малармеа према Аполинеру, а оплођена је ватрометном метафориком Рембоа."4, а Славко Леовац ће препознати код Манојловића жељу да модернизује теме и мотиве из античких, хеленских и римских култура, што ће у поезији дати несвакидашњи резултат за српску поетику. Бројни критичари књижевности ће много више вредновати Манојловићева теоретска дела него она књижевна, сматрајући их више вежбом спољне декоративности језика, препуних оријенталних арабески. Искрено говорећи, сама фонетика и структура српског језика не одговарају франкофоном духу овог писца, лимитирајући његову намеру да поруку представи кроз форму, те песма резултира претераном декоративношћу која не одговара аутохтоном менталитету. Но, ови стихови у било ком другом романском језику, у овом случају у румунском преводу, добијају потпуно нов сјај, финију и природнију форму, открива се иницијална порука послата на српском језику.

Todor ManojlovićTodor ManojlovićОвај цветни мистицизам, снага природе и античке теме су карактеристичне за Манојловићево стваралаштво у међуратном периоду, када песник покушава да изједначи старо и ново или, боље речено, обуче старо у ново рухо. Манојловић ће напустити овакав стил почетком Другог светског рата, када се цео његов лирски универзум урушава, нестаје, и када из тог пепела франкофоног израза израња дубоко разочарење у човечанство, незадовољство и туга што човек који је видео богове, који је славио сунце, који је преживео једну страхоту, сад поново измишља нове начине да се уништи, да спали све што је изградио. Његов стил више није лак, описан и декоративан, већ постаје врисак душе, тиме испуњавајући давну песникову жељу за једноставношћу. Поезија је сад ослобођена свих канонских и полуканонских доктрина, одвојена је од метафизике, естетике и објективности, она је сад средство којим се преносе поруке субјективног ја, филтрираних кроз песничко ја, одвојено од поетских теорија, прорачунатих метафора и китњастог израза. Поезија је вођена сасвим новом естетиком, коју нећемо наћи представљену ни у једном теоријском тексту.

У жељи да прикажем не само промену која настаје кад се франкофоној експресији да романски језик, већ и еволуцију Манојловићевог поетског стваралаштва, одабрана су три циклуса песама, Орфичке песме, Човек у нечовештву и Мој тестамент, за које сматрам да ће на најбољи начин представити овог зрењанинског песника и, како га Вучковић назива, „грађанина света".

Марија Ненадић

 „Књижевност на пеиферији. Авангарда у Србији и Румунији између два рата" – (oдломак из докторске тезе)


 

1 Манојловић, Тодор. Osnovi i razvoj moderne poezije. Izdavačko preduzeće „Filip Višnjić“, Beograd, 1987, стр. 127

2 Ибид. стр. 189

3 Manojlović, Todor. „Duh futurizma“. Misao, 1923, knj. 12, br.3, стр. 811

4 Vučković, Radovan. Vojvođanska književna avangarda. Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2006, стр. 268